Tranzicioni provizorijum u kojem se nalaze srpski film i kinematografija već poduži niz godina, u kojem se stvari odvijaju stihijno, bez prave ideje, cilja, strategije i obrasca, preti da svojom dugovečnošću nadvisi svaku misao o mogućoj promeni na bolje.

Od samog početka ideju i posao oko pitanja dodele takozvanih nacionalnih penzija zaslužnim umetnicima u Republici Srbiji pratilo je mnogo nejasnoća, nedoumica i kontraverzi.

U jeku štrajka beogradskih bioskopa praćenog zaglušujućom tišinom javnog govora o razlozima propadanja našeg najvećeg prikazivača, Beograd filma, ministar za kulturu Republike Srbije, gospodin Dragan Kojadinović, govoreći na jednoj konferenciji za štampu o perspektivama srpskog filma u ovoj, 2007. godini, upotrebio je sintagmu „srpska filmska industrija“.

„Ceo svet zna i priznaje da film utiče na duh širokih masa snažnije od svake druge umetnosti. Izvesnim zabrinutim žaljenjem primaju to k znanju i zvanični čuvari kulture. Ali niko ne priznaje ono što iz toga neminovno proizilazi – da moramo da razmumemo film naoružani potrebnim obrazovanjem, dajući pravac našem ukusu, da ne bismo bili izloženi na milost i nemilost najznačajnijem duhovnom uticaju našeg vremena, kao kakvoj prirodnoj stihiji.“