Potkopa iole postojeću nadu da se nešto može učiniti u pravcu temeljne (re)organizovanosti domaćeg kinematografskog sistema i vrednosne obnove srpskog filma. Ludička snaga i postojanost tog i takvog provizorijuma jeste u tome što on s nepodnošljivom lakoćom usisava svoju kritiku, javno i tajno ignorišući sve što mu je protivno i sučeljeno. Umišljenim znanjem, sebičnošću, medijskom galamom, ohološću, manipulacijom, pseudopredstavljanjem, zabludama i, nadasve, nebrigom za opšte interese, već samo za one svoje lične, zagovorenici ovog i ovakvog stanja stvari u javnosti uspostavljaju mnenje o tobožnjoj produktivnosti, neprikosnovenosti i „večnoj važnosti“ svoga delanja i svojih predstava. A sve se zapravo odigrava u plitkim okvirima neprincipijelnog udruživanja, po pravilu stranačkog, kao najkonjukturnijeg, ali i drugih oblika pervertiranog bratimljenja u svrhe monopolske uzurpacije prava na odlučivanje i nametanja interesa jednog i jednih. Filmski radnici se u Srbiji više ne okupljaju oko načela, misli i ideja, već samo oko budžeta i ljudi pod čijom su ovi ingerencijom. Otuda skoro niko više da javno upita šta je sa Zakonom o kinematografiji, šta sa Filmskim centrom Srbije, šta sa privatizacijom filmskih preduzeća, zatvaranjem bioskopa, šta sa perspektivom srpskog filma, ne, to kao da nikoga više ne interesuje, jedino je postalo važno ko je Ministar za kulturu, a ko Sekretar, iz koje je stranke, kakve je naravi, s kim se druži, ko su mu doglavnici, a ko miljenici, kome je već gurnuo lovu, po diskrecionom pravu, a kome tek namerava, i najvažnije, kako doći do njega? Doduše, paralelno sa ovom podzemnom praksom teku i javno raspisani konkursi za raspodelu kinematografskih sredstava, ali, nažalost, i oni se odvijaju, najčešće, po istom modelu ponašanja, istom neprincipijelnošću, istim mešetarenjem, sa istim krugom ljudi, istom stranačkom i koterijskom predodređenošću, istim ukusom, istom ideologijom, istim diskfalifikacijama i istim odlukama. Prividno sve teče, a suštinski ništa se ne menja. Trčimo u mestu jureći da sustignemo svoj rep. Ili, kako bi pisac rekao, gušimo se u „užasu istog“.
Da li nam preti nova partijnost u umetnosti? Da li da bi smo razumeli ono što nam se danas događa ponovo moramo da se vraćamo pojmovnom aparatu nekog novog lenjinizma. Lenjin je govorio o tome kako „partijski pogled na svet“ članovima partije i njenim simpatizerima određuje privilegovano mesto u društvu i društvenoj podeli rada. Oni su onaj „svesni element“ koji se suprostavlja nepredvidivosti i neizvesnosti „spontanih procesa“. Partijnošću se suprostavlja kontemplativnom individualizmu slobodnih pojedinaca, njihovim strepnjama, sumnjama i drhtajima, dakle, kada je reč o estetskom, samoj suštini procesa umetničkog stvaranja, njegovoj slobodi i autonomnosti. Može li to tako? Istorija svih društava, pa i lenjinističkih, pokazala je da ne može. Jer partijna umetnost je uvek ideološka, dakle lažna, ona nije izgradnja i stvaranje već gola šematizacija sadržina i ideja koje su već izgrađene od strane politike i političara. Otuda je partijna umetnost uvek umetnička praksa pod Diktatom. Pod diktatom one svesti koja nije globalno umetnička i koja u biti umetnost ne razume, niti joj je stalo da je razume. Prihvata je samo onda i u onom obliku u kojem može da je kontroliše i upotrebi za sebe i svoje interese. Autentična umetnička praksa se tome permanentno opire, jer umetnost najbolje služi jednom društvu i u njega se integriše onda kada je kritički okrenuta naspram vladajuće ideologije toga društva, njenih doktrinarnih ideja i neistina. U suprotnom ona je samo maskirani stražar vladajućeg poretka u opreci prema vlastitom biću i svome istorijskom smislu postojanja.
Otkuda onda u poslednje vreme tako strasna žudnja među srpskim filmadžijama da se bude uz partijce, ili, čak, i sama Partija. Da li je u pitanju samo istorijski trenutak kada se čini da izbora nema, da bi se egzistiralo, pa je sve dozvoljeno, ili gubljenje vere u misiju filma kao umetnosti, a onda prihvatanje onoga što preostaje – filmskog biznisa. Ili je oduvek tako bilo samo nismo primećivali, jer je postojala i ona druga strana, do koje smo više držali. A možda smo naprosto u tranzicionoj zbrci i frci u kojoj se nalazimo, ne samo naši kultura i film, nego i čitavo društvo, pobrkali vrednosti, ciljeve, živote, i lončiće, sve do strana sveta. Bilo kako da bude ovakvo stanje stvari za posledicu ima da se kod nas polako utvrđuje jedan žanr, kao dominantno svojstvo cele novije srpske kinematografije, a to je žanr takozvanog „politički korektnog filma“. Po definiciji, kao u svakom žanru, i ovde se ponavljanjem stereotipnih predstava stvarnosti potvrđuju propisane društvene vrednosti kao beskrajne varijacije jednog te istog obrasca mišljenja. Naravno, to ne mora da bude za osudu, ali tako nema razvoja u umetnosti. Nema one plodne napetosti između umetnosti i društva koja dovodi do njihovog istorijskog dijaloga. Nema one nepohodne dijalektike koja osmišljava dok protivreči i protivreči da bi osmislila. Nema onog pesničkog usklika da se „za kap nepoznatog daje sve poznato“. Nema slobode stvaranja. Šta nam je onda činiti? Samo jedno: omogućiti pojavu „užasno, politički, nekorektnog filma“, pa šta bude. Imamo li kao društvo i kinematografija snage za tako nešto?
I za kraj, podsećanje na jednu izjavu, naizgled paradoksalnu, nadmoćnog velikana srpskog filma, pokojnog Živojina Pavlovića, autora „najzabranjivanijih“ filmova u domaćoj kinematografiji. Govoreći o vremenu u kojem je živeo, radio, stvarao i bio od politike „proganjan“, dakle o šesdesetim godinama prošlog veka, veliki maestro reče: „Bilo je to Periklovo doba srpskog filma“. Ko nije razumeo ove Žikine reči, nije razumeo ništa o odnosu između društva, politike i umetnosti.
Follow
