Novi Filmograf

PORTAL ZA BOLJU KINEMATOGRAFIJU

Nije kriva korona: Povodom završetka 55. festivala glumačkih ostvarenja u Nišu

Prikazani filmovi potiču od pre epidemije i izraz su katastrofalnog stanja u koje je sebe dovela naša kinematografija

 

piše: Božidar Zečević

Znalo se od početka da će ovogodišnja smotra filmske glume biti, u najboljem slučaju, most prema nekom budućem, boljem vremenu. Dobro je da je Festival uopšte održan u uslovima kovida i to u jednom od žarišta pošasti koja nas je snašla. Organizatori su učinili sve što je bilo do njih u trenucima kada su iznenada dobili zeleno svetlo i sa te tačke gledišta sve je bilo u redu. Ovogodišnji mršav, jako anemičan bilans srpskog filma,  nema veze sa tim. Prikazani filmovi potiču od pre epidemije i izraz su nečeg sasvim drugog: katastrofalnog stanja u koje je sebe dovela naša kinematografija zahvaljujući dugogodišnjoj pogrešnoj politici (ako uopšte ima ikakve politike!) programiranja i stimulisanja našeg filma, pri čemu značajan deo odgovornosti snosi najveći srpski producent (čitaj: država), te njegova agencija za film (čitaj: Filmski centar Srbije). Za ćorsokak u kome smo se svi zajedno našli nije, dakle, kriv “kovid”, nego uporan i konsistentan, a sasvim pogrešan pristup onih kojima je država lakomisleno poverila ukupno staranje o umetnosti filma. Počelo je pre mnogo godina a ovo danas samo je posledica neodgovorne prakse čijem ishodu svedočimo. I to u punom kapacitetu. To je glavni problem, a ne ova ili ona uloga. Slab učinak glumca ekranu nije stvar njegovog talenta i zanata  nego pre svega nedopustivo loših scenarija, i zatim nemuštih režija, koji “prolaze” zahvaljujući igri interesa i trgovini uticajem. O tome, po ko zna koji put, na drugom mestu.

 

Tako se dogodilo da je žiri ove godine izdvojio i nagradio zaista ono što je bilo najmanje slabo. Film “Moj jutarnji smeh” Marka Đorđevića ispostavio se kao jedini prošlogodišnji iskorak ka nekoj autentičnosti i životnosti filmskog prizora, ka onom “utisku stvarnosti” koji čini osnovnu supstancu umetničkog filma fikcije. Iako nije bez istraživanja filmskog prostora i kompozicije kadra, ovo malo delo jedva je zadovoljilo osnovne standarde profesionalnog igranog filma i nekako uspelo da pređe iz kratkog u celovečernji format. Takve su i dve glavne uloge u ovom početničkom ostvarenju, nagrađene dvema najvišim nagradama u Nišu gotovo nepoznatim mladim glumcima Filipu Đuriću (Gran-pri “Naissa” za najbolje glumačko ostvarenje) i Ivani Vuković (“Carica Teodora” za najbolju žensku ulogu). Spontanost i iskrena posvećenost vremenu odrastanja, seksualne inicijacije, zbližavanja i otkrića najvažnijih životnih tokova združila je dva mlada glumačka bića u zajedničkom pokušaju da ožive odabrani marginalni isečak srpske provincije. Njihova igra osvojila je simpatije gledališta i žirija. I to je zaista sve. Sličan je slučaj i sa nagradom Vladimiru Gvojiću (“Car Konstantin” za najbolju mušku ulogu) za učinak u filmu “A.S (25)” Milene Grujić, koji je tek manje ili više uspela vežba na Fakultetu dramskih umetnosti, takođe svedena u granice jednog marginalnog sveta, na lutanje i ništavilo. Tri male, zapažene etide troje možda darovith mladih ljudi, kao vrh jedne produkcione godine, zaista ne daju povoda za optimizam. Na drugoj strani stoji vajna profesionalna kinematrafija sa standardnim Vojinom Ćetkovićem (“Grudi” Marije Perović – povelja za izuzetnu mušku ulogu) i sasvim neupadljivom Anjom Pavićević (“Ime naroda” Darka Bajića – povelja za izuzetnu žensku ulogu). Nagrađen je plaketom za stranca i uvek isti Goran Bogdan u “Ocu” Srdana Golubovića, što je, možda i najpravičniji ishod.

 

I dok je u vesternizovanom prostoru niškog “Sinepleksa” prolazila 55. glumačka smotra, rukovodeća ekipa festivala organizovala je u jednom sasvim drugom prostoru paralelni događaj šireg značaja. Bila je to četvrta po redu “Međunarodna kolonija filmske kritike”, dvodnevna interaktivna radionica filmskog mišljenja i postupanja, iskustva i kreativne mladosti, posvećena, u prvom danu, čudesnom svetu Federika Felinija, a u nastavku delu jednog od retkih srpskih filmskih veterana, koji je ostavio dubok trag i u stvaralaštvu i u kritici, profesoru Nikoli Stojanoviću, čija je bogata zaostavština afirmisala trajne filmske vrednosti. Ovaj primerno organizovan kulturni događaj, koji je igrom slučaja postao pandan glumačkoj paradi, otvorio je novu nadu u bolji život Niškog festivala.

Sokolski bioskop u Jugoslaviji

Posle Prvog svetskog rata sokolska društva su uz  predavanja prikazivala filmove. U saradnji sa Jadranskom stražom i „Putnikom”, sokolska društva su propagirala letovanja na Jadranu. Sokolsko društvo u Vršcu priredilo je četiri filmske predstave o lepoti Jadranskog mora 8 i 9. marta 1926. za škole, građanstvo i vojsku. Tom prilikom održano je predavanje o važnosti Jadranskog mora. Filmove su dobili od Jadranske straže. (1) Značaj filma kao prosvetnog sredstva u Savezu Sokola uočen je 1931. Tada je počeo rad na stvaranju zbirki filmova i dijapozitiva, snimanju prvih filmova (Letovanje sokolskog naraštaja na Paliću, Jedan dan života sokola-naraštajca) i filmskih žurnala (O Novom Sadu, Sport na Fruškoj gori). Rad filmske sekcije delio se u nekoliko pravaca: snimanje filmova sa sokolskom sadržinom, stvaranje sokolske filmske arhive, organizovanje prosvetne propagande putem filma (2). Sokolski prosvetni odbor kupovao je projekcione aparate za uzani film i delio ih župama. Prilikom III tečaja Savezne prosvetne škole u Novom Sadu 1934. g. projekcioni aparati predati su župama Osijek, Karlovac, Kranj, Skoplje i Sarajevo. Projekcioni aparati koje je poklonio župama bili su konstruisani za pogon ili rukom ili motorom. Gde je bilo struje korišćen je Cajsov aparat (16 mm) a u mestima bez struje upotrebljavan je aparat Pate-bebi za prikazivanje filmova od 9 mm širine (3). Sekcija je sem filmova o sokolima snimila sahranu kralja Aleksandra „Pogreb Kralja Aleksandra I“. Predavanja uz upotrebu filmova bilo je 1933. 281, a 1934. 306. (4)  Prilikom Uskršnjeg okružnog izleta, koji je priredio „Putnik” po Bosni i Dalmaciji, dr. Kapamadžija, referent Sokolskog Prosvetnog Odbora za film, snimao je 1933. u Sarajevu, Mostaru, Dubrovniku, Cavtatu, Splitu, Solinu i Trogiru. U filmu ,,Izlet na Jadran” prikazan je put od Novog Sada uskom prugom preko Užica-Višegrada. Film je obilovao lepim slikama i predelima. (5)

Sem sokolskih filmova sokolska društva i čete prikazivali su zdravstvene filmove dobijene od Higijenskih zavoda.  Sokoli su smatrali da „sa našim kulturnim filmom treba da dođemo i u najzabačenije selo Jugoslavije i unesemo znanje, kulturu i civilizaciju“. U članku „Sokolski film na selu“ opisano je  prikazivanje filmova u sokolskom domu S. D. Predvor i u školi u Olšavki: „Nemoguće je opisati kakav je utisak ostavio film na njih. Biće jasnije, ako napomenem da nekoji od njih još nisu ni voza videli. .. . To je najkraći prikaz kako je delovao sokolski film na selo. Mi samo želimo da ga što češće vidimo.“(6)

Izveštaji iz župa u kojima je počelo prikazivanje filmova govorili su da je akcija sa filmom „naišla na neopisivo oduševljenje i odziv našeg težačkog sveta“. Iz župe Mostar javljali su da „seljaci iz udaljenih sela po nekoliko kilometara silaze u masama sa brda, sa bakljama i lučem, zajedno sa ženama i decom da vide sokolski film i čuju sokolsko predavanje.“ (7) U Knjizi za sokolsko selo” isticali su : I staro i mlado, i muško i žensko skupi se da gleda “Čuda koja  igraju po platnu”. Poslije završetka prikaza čitava okolina s naročitim uživanjem pripričava s velikim interesovanjem o tim čudnim prikazima sjećajući se  i najmanjih pokreta u filmu prikazanih, te jedva čekaju prikaz drugog filma.” Sokolska četa u Divinu prikazala je 13. januara 1937.  u prostorijama osnovne škole vaspitno-higijenski film Dvije seke”. Film je snimljen u okolini Zagreba i prikazivao je odgoj deteta u tri čina. Bio je prikazan uporedan život dve sestre seljanke. Jedna sestra je posle završene domaćičke škole u Zagrebu primenila sve korisne stvari koje je naučila u školi i to : odgoj dece, kućanstvo i domaćinstvo. Druga sestra je potcenjivala školovanje, i zadržala dotadašnji primitivan način života. Film je prikazan uz predavanje, koje je bilo sastavljeno prema sadržaju filma. Projekciji filma prisustvovalo je oko trista gledalaca. Film je izazvao senzaciju u selima. Članovi čete nameravali su da film prikažu u još nekoliko seoskih četa. (8)

Na Vidovdanskom sokolskom sletu u Splitu 1931. nastupilo je 500 članova seoskih sokolskih četa iz župe Skoplje.  Za njih je bilo priređeno prikazivanje filmova u bioskopu. Dvorana bioskopa Kino Karaman, koji je vlasnica gospođa Karaman, besplatno ustupila, bila je puna. Prikazani su dokumentarni (kulturni) filmovi. Mnogima je to bio prvi put da vide filmove. Stjepan Roca objašnjavao im je šta će videti. Kad su videli ratni brod Dalmacija” zagrmelo je u dvorani : Živila naša ratna mornarica!” Živila vojska!” Na kraju bili su prijatno iznenađeni kada su videli na platnu Gračanicu, Dečane, Sv. Đorđa Nagoričkog i ostale zadužbine. Na platnu su bili prikazani gradovi Kumanovo, Skoplje, Priština, Peć, Prizren, Bitolj, Ohrid, Štip, Kočane, Strumica…. . Grupa po grupa upoznavali su svoj grad i moglo se čuti njihovo tumačenje i zadovoljstvo. Kad su videli sliku seljaka iz Kaštela, zagrljene sa seljacima iz Skopske Crne Gore koja je bila snimljena 1928, prilikom posete primorskih sokola Skopskoj Crnoj Gori, nastalo je klicanje Jadranu i Južnoj Srbiji, bratstvu i jedinstvu. Prolaznici su se zaustavljali pred glavnim ulazom u bioskop pitajući se šta se u kinu događa. (9)

Među filmovima koje su u međuratnom periodu snimali sokoli isticao se dugometražni dokumentarni film „Oj  letni  sivi  sokole” o taborovanju  novosadske sokolske župe  na  Bledu jula 1934. Sokolska štampa pratila je rad na filmu i njegovo kasnije prikazivanje širom Jugoslavije. U „Sokolskom glasniku” od 22 decembra 1932. izašlo je saopštenje da će Prosvetni odbor Saveza SKJ prirediti taborovanje za oko 150 sokola svih kategorija sa teritorije župe Novi Sad na Bledu jula 1933. Predviđeno je da taborovanje koje je trebalo da traje 30 dana bude snimljeno za film. (10) Na inicijativu Prosvetnog odbora novosadska sokolska župa  organizovala je taborovanje na  Bledu Zvučni film od 2.500 metara prikazivao je život u taboru od jutra do mraka. (11)

Na filmu je prikazan  uzoran  život  sokolske  omladine i  lepote  slovenačkih  predela. Poselo  u taboru   posetila  je  kraljica  Marija  sa  sinovima. Nekoliko  dana  posle  njih, tabor  je  posetio kralj Aleksandar. Mih. Milovanović je u „Sokolskoj prosveti” opisao posetu kralja sokolskom taboru 17 jula 1934 . Kralj Aleksandar je došao iznenada, u pratnji jednog oficira. Hteo je da vidi sokole onda kada nisu očekivali goste. Zatekao ih je kako popravljaju svoj najveći šator-hangar koji je porušila oluja. Čim su ugledali kraljev automobil, kako ulazi na kapiju, sokoli su poskakali sa krova šatora i opkolili svog kralja i pozdravili ga “Sokolskim pozdravom” : „Sokolskom snagom svom, Za Kralja, za Narod, za mili Dom: Zdravo ! Zdravo ! Zdravo ! “. Proveli su ga kroz ceo tabor, od šatora do šatora, da bi sve pregledao i video. Kralj se o svemu raspitivao, ulazio u šatore, razgledao taborske postelje, „a kada naiđosmo na šatore, koji su nosili imena velikih sokolskih pokojnika : „Brat Gortan”, „Brat Malej”, „Brat Veljko Čubrilović” i dr., Kralj dugo zastajkivaše, i ozbiljnim dostojanstvenim pogledom posmatraše cvećem okićene table sa natpisima,” Otišli su u kuhinju, gde se kralj raspitivao o ishrani, o organizaciji nabavke namirnica … . Posle pregleda unutrašnjeg uređenja tabora, sokoli su priredili na brzinu mali program. Dve vežbe sa muškom i ženskom decom, vežbe na vratilu i razboju i nekoliko veselih dečjih igara bili su improvizovani program. Kralj je posle svake tačke aplaudirao i čestitao vežbačima. Posle pola sata kralj je završio posetu.  Film  je od  strane  Ministarstva  prosvete  preporučen   celokupnoj  školskoj omladini. (12) Film je naručio Savezni prosvetni odbor Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije a snimila  ga je  Škola  narodnog  zdravlja iz  Zagreba. U snimanju  su  iz  Škole  učestvovali    reditelj  Kamilo  Bresler, pedagog  Škole  i  član sokola;  Aleksandar Gerasimov, inžinjer  i  Anatolij  Bazarov, operater. Od  istaknutih   sokola  u  taboru  su  radili  sa  omladinom  Milan  Stevanović, prvak  u  vežbama  na  vratilu  i  taborski  horovođa  kompozitor  Svetolik   Pašćan.  Pašćan  je  napisao  tekst   i  komponovao  muziku  za  film.  Prosvetni  odbor S.S.K.J. štampao  je  knjigu  o taborovanju  na  Bledu. Knjiga „Oj letni, sivi sokole” bila je ilustrovana  sa  108 snimaka  iz  filma (13) Dr. Milivoj Pavlović istakao je u svom članku  „Oj letni, sivi sokole” da, uz prosvetni odbor iz Novog Sada, velike zasluge Velje Popovića, člana Prosvetnog odbora Saveza Sokola i referenta za trezvenjaštvo i taborovanje, za priređivanje taborovanja na Bledu 1934. Tabor na Bledu bio je uređen kako se poželeti moglo : zdravstveni uslovi, kupanje u jezeru, letnje vežbalište, uređen logorski život, dopunjen sokolskim predavanjima, poselima, pesmom, muzikom i diletantskim predstavama. Knjiga o taboru ilustrovala je taj život, to je sokolska smotra i značajno sredstvo za sokolsku propagandu. U tekstu dat je opis života u taboru : dolazak, sređivanje tabora, svakodnevni život, ručak, odmor, izleti nedeljom i praznikom, predavanja i duhovna zabava („Kad se telo odmara, onda duh stvara”) posela, poseta kralja Petra kao prestolonaslednika i starešine Saveza Sokola, sa kraljicom a docnije posetu kralja Aleksandra. Knjiga je bila dopuna filma, a film se mogao smatrati ilustracijom knjige. Velja Popović je pokazao, kakav je značaj života u prirodi, na čistom vazduhu, u bratskoj sredini. Pisac je istakao da je knjiga primer koji je trebalo podražavati. O svim letovanjima trebalo je ostaviti trajnog spomena. (14)

Štampa Saveza Sokola pratila je prikazivanje filma i reakcije gledalaca. U svojim Izveštajima o radu Uprave Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije starešinstvo sokola je izveštavalo u kojim  mestima je bio prikazan film.

„Oj  letni  sivi  sokole”  bio   je   prikazan 1936.    na   Dvoru  kralja  Petra II. Jedna  kopija  filma  bila   je  čuvana   u  dvorskoj  biblioteci (15).

Film je svečano prikazan 19. februara 1937. u beogradskom bioskopu „Uranija” uveče i narednih dana. Premijeri su prisustvovali kraljevski namesnik  dr. Ivo Perović, ministar vojske i mornarice general Marić, … diplomatski predstavnici, članovi uprave, prosvetnog odbora i načelništva Saveza SKJ. Pred samo prikazivanje filma član uprave Saveza Sokola dr. Milorad Dragić u svom govoru istakao je : „… „Oj letni sivi sokole” jeste apoteoza, pesma i himna radu i pravim zdravim radostima života.”  U režiranju filma od strane Saveza Sokola  učestvovali su Velja Popović i Mihailo Milovanović. Muzičku obradu je izvršio Svetolik Pašćan, a razvijanje, sinhronizovanje, kopiranje i umnožavanje filma izvršeno je u Higijenskom zavodu u Zagrebu. U filmu su bili prikazani Bled, Vintgar, izvor Savice, Triglav, … .  (16) U okviru proslave otvaranja Sokolskog doma u Sarajevu, 6 novembra 1937. film „Oj  letni  sivi  sokole” prikazan je u bioskopu „Imperijal”. Pre početka filma prosvetar župe Sarajevo Ljubunčić ukratko je izneo značaj sokolstva. Projekciji filma su prisustvovali brojni predstavnici vojske, banske uprave, opštine, Saveza SKJ i Sokolske župe Sarajevo, sokoli i građani. (17)

Film je 1937. prikazan u Beogradu, Prilepu, Kosovskoj Mitrovici, Starom Trgu, Bitolju, Prištini, Prizrenu, Šabcu, Valjevu, Crvenki, Čačku, Pančevu, Zemunu, Zenici, Starom Bečeju, Mostaru, Tesliću, Kovinu, Kragujevcu i Sarajevu.

Prikazan je 1938. u Vukovaru, Sušine Đurđenovcu, Jagodini, Novoj Gradiški, Sisku, Kumboru, Karlovcu, Nišu, Ćupriji, Dubrovniku, Petrinji, Crikvenici, Novom Vrbasu, Bitolju, Čakovcu, Zaječaru, Zagorju ob Savi, Sinju, Delnicama, Požarevcu, Nem. Elemiru, Buljkesu, Novom Mestu, Sremskoj Mitrovici, Vršcu, Bačkom Petrovom Selu, Slavonskom Brodu, Ljubljani, Staroj Pazovi, Jaša Tomiću, Sremskim Karlovcima, Daruvaru, Kutini, Virovitici, Jesenicama, Bledu, Brčkom, Bijeljini, Korčuli, Bosanskom Šamcu, Somboru, Laškom, Debeljači, Hrasniku i Domžalama. (18)  Godine 1939. Film je prikazan u Trbovlju, Subotici, Rumi, Mariboru, Tržiću, Zagrebu, Ljubljani, Splitu, Celju, Šibeniku, Tuzli, Sevnici, Slovenjgradcu, Banja Luci, Murskoj Soboti, Bjelovaru, Osijeku, Žuri, Vinkovcima, Slavonskoj Požezi, Derventi, Ljutomeru, Škofjoj Loci, Titelu i Ohridu. (19)

Reakcije publike su bile različite. Film je bio prikazan u Sokolskom Domu u Sremskoj Mitrovici. Posetila ga je sva školska i sokolska omladina, dočim ostala publika nije pokazivala dovoljan interes. Izveštač lista „Oko Sokolovo” iz Beograda komentarisao je : „Steklo se uverenje da naša odrasla publika zapostavlja film ovakve vrste filmovima s tuđinskim obeležjima i erotičnom i avanturističkom sadržinom. Već zato što je film na našem jeziku i što se njime manifestuje ljubav prema narodu i otadžbini  ne  bi trebalo da bude ovakvih pojava, koje bi nam takvo uverenje nametale.” (20) U izveštaju iz Trogira od 14 marta 1939.  isticalo se : „Jučer se u Trogiru prikazivao naš prvi Sokolski ton film „Oj letni sivi Sokole”. Davane su dve pretstave koje su bile odlično posećene od članova i prijatelja sokolstva. Ovaj tehnički odlično uređeni film ostavio je svojim sadržajem izvanredan utisak na publiku, koja je mnoge scene iz sokolskog života popratila sa oduševljenim pljeskom i poklicima.” Urania Ton kino u Novoj Gradiški pisala je Savezu Sokola : „Film je odličan. Kad budete imali sličnih filmova molimo, izvolite nam odmah javiti.” (21) U Kneževu i Belom Manastiru 4 i 5 maja 1939. prikazan je sokolski film „Oj letni sivi sokole !”. U članku u „Bratstvu” istaknuto je da je  film na sve gledaoce ostavio snažan utisak. (22)

Sokolski Opšti prosvetni tečaj održan je od 6 do 20 avgusta 1939. u Saveznoj prosvetnoj školi u Beogradu. Tečaj je održan u studentskom domu u Beogradu. Tečajcima su bili prikazani uzani filmovi sa sokolskih sletova i medicinski film „Bič čovečanstva”. Specijalno za tečajce prikazan je film „Oj letni sivi Sokole!”.  (23)

Sa filmovima iz slovenskih zemalja i filmom  „Oj letni sivi Sokole!” sokoli su hteli da se suprostave prevlasti stranih filmova u Jugoslaviji.   Pera Sekulić je u knjižici   „Sokolsko delovanje u Subotici” o uticaju stranog filma istakao :  „Kakav je po pravilu sadržaj tih filmova ?  Najčešće razoran po vaspitanje naše omladine, a veoma često štetan za naše nacionalne interese. Život razbojnika i gusara, kako onih po moru i divljim šumama, tako i onih po salonima, budoarima i vrlo otmenim krugovima. Ništa dobrog, ništa plemenitog i lepog ne pokazuje omladini, koja je u dobu kad traži pravce u svom životu i kad treba sebe da izgrađuje na jakim moralnim temeljima. — Husarska uniforma na bioskopskom platnu i zvuk poznatih melodija, kakve sve prohteve ne izaziva i kakve sve uspomene ne oživljava kod nekih naših sugrađana ?”  (24)

Film je bio prikazan i  iseljenicima u SAD. Novine „Amerikanski Srbobran” iz Pitsburga donele su veliki članak o prikazivanju filma, u kome je između ostalog stajalo : „Stariji, uz lepo uživanje gledanjem ovih filmova, … melodija lepe pesme, slušanjem milozvučnog jezika – videli su nešto i za pouku: Kuda bi stigli i doprli u našim narodnim organizacijama, da uvedemo u naše organizacije onu disciplinu, složan i planski rad, koji se video među Sokolima i Sokolicama na Bledu! Nije čudo što su ovo letovalište Sokola posetili Kralj i Kraljica, i što u spomen knjizi pročitasmo ime i kraljevića Tomislava … . Nema spora, ko god je ovaj govoreći film gledao, svaki je izašao sa programa radosnijega srca i uzdignute duše; a moguće i tugom za svojim starim zavičajem. Ne meri se sve samo sa fizičkom merom i novčanikom.”(25)

Članovi  Saveznog Prosvetnog odbora Saveza Sokola učestvovali su i u snimanju filmova koje su snimali drugi za sokole. U bioskopu Urania” 1939. prikazivan je nekoliko dana film “Jugoslovenski Sokoli na IX sletu bugarskih “Junaka” u Sofiji”. Film koji je snimila firma Mišković iz Beograda, bio je dužine 528 metara. Snimanjem je upravljao prof. Bogoljub Krejčik uz pomoć Jovana Šepe i Dragoljuba Atanackovića, članova Prosvetnog odbora SSKJ. Snimljeni su su svi važniji momenti sa sleta na kojem je učestvovalo preko 7.000 sokola i sokolica iz Jugoslavije. Film je prikazan u zemunskom bioskopu “Korzo” i poslat u unutrašnjost za prikazivanje u većim bioskopima u gradovima. (26) U 1939. snimljen je  „Slet u Sofiji”. Snimanje je koštalo 20.000 dinara. S filmom je raspolagala firma Stevana Miškovića do 1 maja 1940. (27) Filmove  „Beogradski slet 1937” i „Sokolski slet u Skoplju” prikazivao je Artistik film iz Beograda. Bili su prikazani 1938. u : Kosovskoj Mitrovici, Novom Sadu,  Novom Pazaru, Šidu, Svilajncu, Beogradu, Sarajevu, Prištini, Borskom Rudniku, Čačku, Vršcu, Bijeljini, Temerinu, Borovu, Trbovlju, Perlezu, Žablju, Tuzli, Begej Sv. Đurađu, Mostaru, Kumanovu, Vukovaru, Mariboru, Požarevcu, Pakracu, Korčuli, Petrovgradu, Nišu i Skoplju. Prihod od prikazivanja zvučnih filmova od 31. marta 1938. do 24. marta 1939. bio je 36.332,95 dinara. Celokupni prihod od prikazivanja  zvučnih filmova do 1939. bio je 75.070,50 dinara. Savez Sokola osnovao je Fond za normalni film, za koji je bio izrađen pravilnik. Fond je bio samostalan. (28)

Artistik film prikazao je filmove  „Sokolski slet u Beogradu” i „Sokolski slet u Skoplju” 1939. u Bačkoj Palanci, Vukovaru, Subotici, Petrovcu na Mlavi, Debeljači, Borovu, Mariboru, Kumanovu, Begej Sv. Đurđu, Osijeku, Vrdniku, Kruševcu, Pančevu, Kovinu, Erdeviku, Zenici, Tuzli, Starom Futogu i Banatskom Karlovcu.  Od prikazivanja zvučnih filmova zarada je bila 80. 204 dinara. Fond za normalni film brinuo se za snimanje filmova sokolskog i nesokolskog sadržaja.

Prikazivani  su normalni (35 mm) i uski (16 mm) filmovi. U 1939. snimljena su 3 filma od 16 mm. Snimljen je u boji Sokolski slet u Sofiji kao i  svečanosti u Bukureštu i Auto trke.  Sokolska župa Skoplje prikazala je 1939. 10 uzanih filmova pred 3.485 gledalaca. Po broju gledalaca uzanih filmova 1939.  sokolske jedinice i ustanove  dolazile su redom : Škola Car Uroš u Beogradu, Župa Šibenik, Društvo Sodražica, Župa Sarajevo, Župa  Kragujevac, Sokolsko društvo Beograd Matica, Sokolsko  društvo Titel,  Savez Sokola  Beograd, Osnovna škola Vojislav Ilić Beograd, Privrednik Beograd, Osnovna škola Matija Ban Beograd (sada škola Josif Pančić na Banovom Brdu), Sokolsko društvo Petrovaradin, škola Car Dušan  Beograd, Župa Varaždin,  Župa Kranj, Sokolsko  društvo Ruše,  Župa Osijek, V muška gimnazija  Beograd,  Soko I Beograd, Ruski Soko Beograd, Sport klub Jugoslavija Beograd. U sokolskim jedinicama prikazane su 1938. 1.264 kino predstave, a 1939. samo 794. (29) Kulturno – prosvetnom radu sokola više su odgovarali dokumentarni filmovi, ali zbog nerazvijenosti bioskopske mreže u tadašnjoj Jugoslaviji sokolska društva prikazivala su sem dokumentarnih i igrane filmove.  Filmski prikazi izazivali su senzaciju. Bioskop u Sokolskom domu Herceg Novi, davao je nedeljno 5 igranih filmova. Pošto su u Jugoslaviji dominirali američki i nemački filmovi, sokoli su se trudili da prikažu filmove iz slovenskih zemalja. U hercegnovskom bioskopu „Sokolski dom“ prikazan je 5 aprila 1941 godine sovjetski film u boji „Soročinski sajam“.(30)

Savez Sokola radio je na organizovanju prosvetne propagande putem filma. Sokolska društva prikazivala su filmove Jadranske Straže, Aero-kluba, … .U saradnji sa Higijenskim zavodima vaspitno-zdravstveni filmovi prikazivani su pre svega na selu. Zdravstvenim filmovima trudili su se da unaprede higijenska shvatanja na selu i tako preduprede izbijanje epidemija. Dokumentarnim filmovima propagirali su nove sportove kao što su smučanje, odbojka, košarka, jedriličarstvo i vazduhoplovstvo. Sokolima  je film bio i jedno od sredstava kojima su se služili da svojoj publici približe ostale slovenske narode. Sokoli su stvorili  Savezni inventar uzanih filmova. Članovi  Saveznog Prosvetnog odbora Saveza Sokola učestvovali su i u snimanju filmova koje su snimali drugi za sokole. Sokoli su  naročito  bili  ponosni  na  dokumentarni film  „Oj  letni  sivi  sokole”,  koji je  prikazivao taborovanje  novosadske sokolske župe  na  Bledu jula 1934.  Film je naručio Savezni prosvetni odbor Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije a snimila  ga je  Škola  narodnog  zdravlja iz  Zagreba.   Prosvetni  odbor Saveza S.K.J. štampao  je  knjigu  o taborovanju  na  Bledu, Oj letni, sivi Sokole” ilustrovanu  sa  slikama  iz  filma.  Film  je bio prikazan širom Jugoslavije i među iseljenicima u SAD.   U svojim Izveštajima o radu Uprave Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije starešinstvo sokola izveštavalo je u kojim  mestima je bio prikazan film. Sa takvim filmom sokoli su hteli da se suprostave prevazi stranog filma (američkog i nemačkog) u Jugoslaviji. Sokolska štampa pratila je prikazivanja filmova i reakcije gledalaca.  Reakcije publike o filmu „Oj letni, sivi Sokole bile su različite. Negde je film bio dočekan sa oduševljenjem, a negde je bio ignorisan od dela publike. Sem filma „Oj  letni  sivi  sokole” sokoli su prikazivali uzane filmove.  Neke sokolske jedinice nisu bile ažurne u slanju svojih izveštaja Savezu. Posle stvaranja Banovine Hrvatske 1939. došlo je do napada na sokolske domove u Banovini, što je omelo prikazivanje filmova, a izveštaji sokolskih jedinica su se često zagubili u poštama na teritoriji Banovine Hrvatske. Sve to je uticalo na iznete podatke u izveštajima o prikazivanju filmova.  Kinoteka u Beogradu je 9. juna 2018. u okviru Festivala nitratnog filma prikazala kratki film o proslavi Kosovske bitke 1939. u boji u trajanju od oko 11 minuta. Na špici je pisalo da je snimatelj Sifrid Trajković. Prikazano je paljenje sveća od strane patrijarha, polaganje venaca na spomenik, sam spomenik, parada vojske: avijacije, konjice, pešadije i artiljerije. Prikazana je scena kako Obilić ubija Murata. Zatim govor generala Nedića. Pa parada viteških organizacija: sokoli, skauti, četnici sa zastavama, bolničarke Crvenog Krsta u uniformama, Crnogorci u svojoj nošnji … . U redovima Saveza Sokola zajedno sa muškarcima učestvovale su i žene u svečanim sokolskim odelima, kako pri polaganju venaca tako i na paradi.

piše: Saša Nedeljković

član  Naučnog društva  za  istoriju  zdravstvene  kulture  Srbije

 

Napomene  :

  1. T, „Sokolsko društvo u Vršcu”, „Sokolski Glasnik”, u Ljubljani, 15. junija 1926, br. 10-11, str. 123, 124;
  2. Ljubodrag Dimić, Kulturna politika u kraljevini Jugoslaviji 1918-1941, I, Beograd 1997, str. 456;
  3. Ing. Bruno Mužina (Osijek) „Film“, „Sokolska Prosveta”, Beograd, Maj 1935, br. 5, str. 255;
  4. „Izveštaji za 5 redovnu redovnu glavnu skupštinu Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije u Beogradu 12 maja 1935, str. 62, 65;
  5. „Novi film SPO”, „Sokolska Prosveta”, Novi Sad, maja 1933. br. 5, str. 221; „Novi filmovi SPO”, „Sokolska Prosveta”, Novi Sad, juna 1933, br. 6, str. 296;
  6. „Sokolska prosveta”, Novi Sad , Januar 1934, god. IV, str. 45; „Sokolski film na selu,  „Sokolska Prosveta”, Beograd Januar 1935,  God.V, br. 1, str. 39;
  7. Ljubodrag Dimić, „Kulturna politika u kraljevini Jugoslaviji 1918-1941”, I, Beograd 1997, str. 456;
  8. Petar Ćulafić, Film u službi prosvećivanja sela”, Knjiga za sokolsko selo”,  Mostar Sarajevo februar 1937, br. 2, str. 25; S.R, „Kino pretstava u Divinu”, „Knjiga za sokolsko selo”,  Mostar Sarajevo februar 1937, br. 2, str.  11;
  9. Stj. Roca, Seoske čete iz Južne Srbije na Jadranu”, Soko na Jadranu, Split, avgust-septembar 1931, br. 8-9, str. 129, 130;
  10. „Uzorno taborenje prosvetnog odbora Saveza SKJ”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 22 decembra 1932, br. 51, str. 2;
  11. „Izveštaji za 5 redovnu redovnu glavnu skupštinu Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije u Beogradu 12 maja 1935, str. 81;
  12. „Sokolski film”, Vesti, „Oko Sokolovo” ,  Beograd, 1 marta 1937, br.4, str.84;   Mih. A. Milovanović (Novi Sad), „Viteški Kralj Aleksandar Prvi Ujedinitelj među Sokolima na Bledu 17 jula 1934 godine”,  „Sokolska prosveta”, Novi Sad, novembar 1934, br. 9, str. 370;
  13.  Velimir Popović, Mihajlo A. Milovanović, „Oj letni,sivi sokole,, Prosvetni odbor Saveza Sokola kraljevine Jugoslavije, Novi Sad, 1934, str. 33, 84, 98, 99,114,119;
  14. Dr. Milivoj Pavlović, Skoplje, „Oj letni, sivi sokole”, „Sokolski Glasnik”, Ljubljana, 1 januara 1936, br. 1, str. 6;
  15. Marija Blagojević, „Vizuelna kultura sokola, str. 49, „Sokolska knjižnica, (Rastko Srpska kultura na internetu www.rastko.rs)
  16. „Oj letni sivi sokole”, „Sokolski Glasnik”,Beograd, 5 mart 1937, br. 6, str. 4;
  17.  „Svečano otvorenje velebnog Sokolskog doma  Viteškog Kralja Aleksandra I Ujedinitelja u Sarajevu”,  „Sokolski glasnik“, Beograd, 20 novembar 1937, br. 36, str. 1; 
  18.  „Izveštaj o radu Uprave Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije za godinu 1938 podnet na IX redovnoj glavnoj skupštini Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije 23.aprila 1939 godine”, str. 73;                                                                                                                                                       
  19. „Izveštaj uprave Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije o radu u godini 1939, podnet X redovnoj godišnjoj skupštini 26 oktobra 1940”, str. 82;
  20.  Film „Oj letni, sivi Sokole ! ”, Sokolski život, „Oko Sokolovo”, Beograd, 9 Oktobar 1938,  br. 8;
  21.  „Izveštaj o radu Uprave Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije za godinu 1938. podnet na IX redovnoj glavnoj skupštini Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije 23.aprila 1939 godine”, str. 73;
  22. S, „Okružni sastanak u Belom Manastiru”, „Bratstvo”, Osijek, 10 maja 1939, br. 5, str. 85;
  23. Antun Milinković, Slav. Brod, „Savezni prosvetni tečaj”, „Bratstvo”, Osijek, august-septembar 1939, br. 9, str. 181, 182;
  24.  Pera Sekulić, Subotici pozorište!”,  „Sokolsko delovanje u Subotici”, Subotica 1936, str. 71;
  25. „Film, Oj, Letni Sivi Sokole”, u Americi”,  „Sokolski glasnik“, Ljubljana, 14 mart 1941, br. 11, str. 10; 
  26. „Sa velikim uspehom prikazuje se sokolski film o sletu u Sofiji”, „Sokolski glasnik“, Beograd, 18 avgusta 1939, br. 33, str. 5;
  27. „Izveštaj uprave Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije o radu u godini 1939, podnet X redovnoj godišnjoj skupštini 26 oktobra 1940”, str. 82, 83;
  28.  „Izveštaj o radu Uprave Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije za godinu 1938 podnet na IX redovnoj glavnoj skupštini Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije 23. aprila 1939 godine”, str. 73;
  29. „Izveštaj uprave Saveza Sokola Kraljevine Jugoslavije o radu u godini 1939, podnet X redovnoj godišnjoj skupštini 26 oktobra 1940”, str. 82, 83;
  30. Nebojša Rašo, „Srpski Soko Herceg -Novi“, Herceg Novi 2008, str. 63; Simo Čolović, „Herceg Novi u kinematografiji Crne Gore“, Herceg Novi, 2005 , str. 24;

 

 

  

 

 

70 godina Udruženja filmskih umetnika Srbije – kratka istorija

piše: Tomislav Gavrić

Na početku organizovane delatnosti posleratne jugoslovenske kunematografije, 1945. godine, tokom administrativnog perioda upravljanja koji je trajao do 1951. godine, organizaciona šema domaće kinematografije bila je preuzeta od Sovjeta. Na vrhu se nalazio Komitet za kinematografiju Vlade FNRJ (u rangu ministarstva) koji je u saradnji sa Odeljenjem za agitaciju i propagandu CK KPJ (Agitpropom) centralizovano rukovodio celom delatnošću. Država je kinematografiju finansirala u celosti kroz budžet. U okviru opštih promena u društvu i prelaska na sistem radničkog samoupravljanja došlo je i do reorganizacije jugoslovenske kinematografije. Otvori

Mladen Kalpić: Zov divljine u svom najnovijem filmskom ruhu

piše: dr Mladen Kalpić

Džek Londonov život počeo je da izlazi u uzbudljivim novinskim nastavcima još dok je on bio u stomaku. Naime njegova majka (profesorka muzičkog i spiritualista koja je bila ubeđena da kanališe duh poglavice Crnog Jastreba) Flora Velman pokušala je samoubistvo nakon što ju je njen partner astrolog Vilijam Čejni stavio pred svršen čin – ili da je on ostavi ili da abortira. Članak o majčinom neuspelom pokušaju samoubistva objavio je u San Francisko Kronikl 4. juna 1875. Pred očima skandalizovane javnosti Flora se oporavila i uspešno porodila 12 januara 1876 donevši na svet malog Džon Grifit Čejnija zvanog Džek koji je nakon što se udala za ratnog veterana (kome će roditi ćerku) Džona Londona uzeo njegovo prezime. Afroamerikanka koja mu je bila dadilja naučila je malog Džek da bude tolerantan prema drugim rasama i životinjama. Najviše vremena provodio je igrajući se sa svojim psom Roloom i čitajući knjige. Lokalna bliotekarka ga je intuitivno uputila da čita Kipliga i Melvila. Kao što su ova dvojica iskoristili slikovite likove životinja iz prašume (Balu, Bagira, Kaa) ili morskih dubina (Mobi Dik) i London će svoje najupečatljivije priče čitaocima dočarati upravo preko likova pasa i vukova. Među njegovim obožavaocima biće i sam vođa socijalističke revolucije Vladimir Iljič Lenjin koji je dan pred smrt tražio da mu pročitaju njegovu priču Ljubav prema životu o uspešnoj borbi za život iscrpljenog čoveka sa iscrpljenim vukom kojom se potpuno oduševio. Nemaština tera Džeka da napusti školu sa 14 i (pre neg se vrati da dovrši) počne da se bavi raznim poslovima s obe strane zakona da bi prehranio sebe i porodicu koja ostaje bez očuha. U zalivu krade ostrige, lovi foke, radi u fabrici, ložionici, klošari, boksuje.. Postaje ratni dopisnik iz Japana 1904. Hugo Prat će iskoristiti njegov intrigantni lik iz tog perioda da upozna Korto Maltezea sa njegovom senkom Raspućinom u strip epizodi Mladost. Tela skladno izvajanog teškim radom pokušava Džek da bude slikarski model ali ne uspeva. Žarko želi da se bavi muzikom al ni za to nema sredstava. Poput američke verzije Gorkog opisuje život ljudi sa margine. Kad ga zbog verizma odbiju pokušava da ih upakuje u palp SF ruho. Čita komunistički manifest i postaje oduševljen za marksističke ideje.

Džek London

U svojim pričama od tad želi da preko Darvinove teorije evolucije spoji Ničeovu filozofiju o nadčoveku sa Marxovom tezom da filozofi više ne trebaju da samo kontempliraju svet već da ga svojim naporima korenito izmene. Počeo je da potpisuje svoja pisma sa Vaš za revoluciju spreman. Ipak njegove priče bivaju odbijene na raznim mestima čak 44 puta u roku od šest meseci. Potom piše čoveku za kog veruje da mu je biološki otac astrologu Vilijamu Čejniju da mu ovaj iz svog ugla razjasni šta je tu ustvari bilo po sredi ali mu ovaj odgovara sa ja ne mogu nikako biti Vaš otac pošto sam impotentan. Taj odgovor potpuno izbezumljuje Londona koji se potom daje u poteru za svojim novim identitetom i za zlatom u po promrzlom Klondajku i Jukonu (sa svojom polu sestrom i njenim mužem). Iz ove avanture vratiće se sa samo četiri dolara ali i pun neprocenjivih priča o ljudima, psima i vukovima koje će postati njegov zaštitni znak. Da li je čovek čoveku vuk kao što tvrdi Tomas Hobs ili je čovek čoveku najveća svetinja kao što tvrdi Seneka i koje su sve moguće kombinacije između.. Prvo piše priču o psu koji pobesni i ubije svog gospodaru Batard a potom obrnutu varijantu o psu koji se vraća iz divljine da pomogne čoveku “Zov Divljine” Call Of The Wild 1903. Ta knjiga (objavljena i u novinskim nastavcima) postaje instant hit i kod publike i kod kritike te Džek London preko noći postaje najpoznatiji i najplaćeniji pisac svoga doba.

Brojne filmske adaptacije su joj usledile u narednih 117 godina. Prva s bernardincom odgajanim od malih nogu za tu ulogu je bila nema iz 1923. U drugoj crno-beloj iz 1935. igrali su Klark Gebl i Loreta Jang (s simpatičnim debeljucom koji je parodirao Musolinija u Čaplinovom Velikom diktatoru). Ova verzija se najmanje držala originala o prijateljstvu psa Baka i tragača za zlatom Džon Torntona. Pošto glavni junak knjige Tornton na kraju pogine u napadu indijanaca to se na filmu pre-egzaltiranom Geblu koji ga tumači nije tridesetih smelo dogoditi te ga vidimo živog i zdravog kako ašikuje sve do hepi enda. Čarlton Heston je 1972. tumačio isti ovaj lik i iako mu je uloga proširena u odnosu na onu u knjizi ipak u svojoj pomami za zlatom (zarad koje ostavlja zgodnu zabavljačicu iz salona) doživi tragičan kraj od crvenokožaca kojima na kraju Bak dolazi glave. Na Zov divljine napravljena je  1978 animirana parodija What A Nightmare Charlie Brown sa Snupijem koji sanja da poput Londonovog Baka postaje vođa čopora na divljem severu. I japanski animatori ponudili su svoju verziju pod nazivom Howl Buck. Ipak verzija iz 1997. s (nedavno preminulim) Rudger Hauerom u ulozi Tortona najvernija je originalnom knjiškom predlošku. Delove iz njega kao narator tu čita Ričard Drajfus. Ipak početkom devedesetih nakon oskarima ovenčanog filma Ples sa vukovima pogled na indijance postaje blagonakloniji te u verziji sa Mia Sarom 1992. imamo i jednog novog koji Torntonu (ovde razmaženom emo tinejdžeru) pomaže da postane dostojan prerijski borac (i čak da vrati nađeno zlato u reku) pre nego što ga protivničko pleme Jihata likvidira. Najnovija verzija s Harisonom Fordom iz 2020. kao Torntonom razlikuje se od svih pomenutih po tome što nema scenu opklade u kojoj Tornton tera Baka da vuče teške saonice za 1000 dolara. Ipak kao i u verziji iz 1992 i Ford na kraju ove vraća veći deo nađenog zlata u reku. Londonovi indijanci koji ga na posletku ubijaju potpuno nestaju iz priče i Tornton na kraju strada od drugog belca pohlepno pomahnitalog taragača za blagom. Nama koji smo ovu knjigu imali za obaveznu lektiru Torntonov tragična pogibelj je sasvim očekivana ali u Americi gde to odavno više nije obavezna literature kritičarka Grejs Randalf se iznenadila ovim krajem i rasplakala… Jer u 55 godina dugoj karijeri ovo je jedan od retkih filmova Harrisona Forda (uz Modoc Kid, Journey To Shiloh, Mosquito Coast i Force Awakens) u kome on na kraju nastrada.

Slično verzijama iz 1935. i 1972 i u ovoj najnovijoj Bak ima dražesno mešano potomstvo sa vučicom. Za razliku od prethodnih verzija u kome Baka igraju kadkad vučjak kad bernardinac (a jednom čini se 90ih i šarplaninac) novi pas za 21. vek potpuno je digitalan. -Znači nije bilo nikakvog psa na setu- pitali su novinari Harrisona. -Ne nekad je stajao čovek mesto njega.- -I tog čoveka ste češkali iza uveta?- -Da u početku izgleda blesavo al se naviknete. Bitno da je rezultat na kraju uspešan.- Na kraju da, ali na početku mora se priznati preživahno digitalni pas smeta… Koliko i u zadnje vreme odomaćeno ubacivanje afroamerikanaca u bitne uloge koje ne odgovaraju stvarnom morbidno tegobnom istorijskom položaju crnaca u to doba  – ovde na primer crnac na svoju ruku raznosi poštu saonicama po Jukonu s kraja XIX veka kao što je u novom Ubistvu u orijent ekspresu doktor (a bogami i po koji jugoslovenski vojnik) bio crnac. Čak i da je neki crnac stvarno i imao sličnu ulogu tamo u to doba sigurno se ne bi ophodio prema svima tako ležerno ko Snup Dogi Dog u svom spotu jer ne zaboravimo u su Belgiji držali crnčiće u zoo vrtu 1950-te! Drugi deo priče u kome se opisuje odnos između Torntona i psa ipak je vredan pažnje. Dodate su vinjete u kojoj se upoznaju tako što mu Bak donese usnu harmoniku koju je ovaj usput ispustio. Čak mu sakriva i zakopava flašu alkohola da se ne bi opijao za izgubljenim sinom. A Harison njemu za uzvrat veslajući peva: Row row row your boat gently down the streem.

Kadar iz filma “Zov divljine”

Svakako na ovako pozitivan film decu niste odveli odavno što je na premijeri u Takvudu demonstrirala i jedna mala cnokosa devojčica iz publike plešući razdragano uz kantri muziku odjavne špice s kraja na kraj platna pritom ispuštajući ravnomerno krik kojim se Bak doziva s svojom vučicom: –AAAUUU!- Džek London bi sigurno bio ponosan da je video kolko joj se njegov iz puke muke izmaštani svet svideo.

In memoriam – Gordan Mihić (1938-2019)

Mit i književnost Staroga veka ne poznaju gubitnika u današnjem smislu te reči – jer drevni čovek bezbrojnim je nitima vezan za natčulni svet, njime upravlja Božja promisao, ili kosmička pravičnost. Duša rapsoda koji zaziva Muze, ili pravednika koji beleži Božje slovo, neraskidivo je vezana za Apsolut. Zato obrazac biblijske dramaturgije uvek podrazumeva viši smisao: nakon svih iskušenje i nedaća predviđa mir, sreću i blagostanje, neki oblik satisfakcije. Otvori

  • Facebook
  • Google+
  • LinkedIn
  • MySpace
  • Orkut
  • Twitter
  • Digg
  • YouTube
  • Delicious