piše: Žarko Dragojević
Biće filmske umetničke racionalnosti ne može se više temeljiti samo na snazi kreativnog izumevanja i golog estetičkog žongliranja novim izumima. Ono će ubuduće morati da se potvrđuje i kroz snagu moralne odluke da se novi izumi upotrebe ili odbace, limitira njihova upotreba ili pokuša da harmonuzuje sa prohtevima duše i duha.
Dogodilo se bilo, pre nekoliko godina, najzad i to, da je u bioskope stigao i prvi igrani DV film, Final Fantasy, nastao, u celosti, digitalizovanom, kompjuterskom konstrukcijom video slike i njenom potonjom animacijom. Režiju ”filma” je potpisao Japanac Hironobua Sakagači, inače predsednik kompanije koja proizvodi video igrice. Šta nam je donelo ovo sa nestrpljenjem iščekivano čedo (čudo) strastvenih poklonika novih ”filmskih” tehnologija? Jednima ništa, u pogledu umetničko-estetskih očekivanja, a drugima uzavrelu nadu da je to samo početak jedne nastupajuće i neizbežne, zasigurno ingeniozne i kulturnim mogućnostima bremenite ”civilizacije digitalizovanih slika”.
Treba se podsetiti da je još Deni Didro, veliki francuski enciklopedista, polovinom osamnaestog stoleća, prvi eksplicitno nagovestio novu društvenu i duhovnu situaciju čoveka modernog doba: razdoblje pronalazaka i mašina ili ono što mi danas nazivamo – tehničkom civilizacijom. Pritom je u trenutku shvatio, na jedan proročki način, da kako se granice jednog takvog sveta, sveta tehnike i tehničkih pronalazaka, budu širile neminovno će dolaziti do sužavanja granica mogućnosti njihovog vrednovanja. Drugim rečima, odmah je postavio i pitanje smisla tog i takvog naučno-tehničkog napretka. Didroova naslućivanja, proročanstva, naše vreme je više nego potvrdilo. Dostignuća u nuklearnoj fizici i genetičkom inženjeringu, na primer, jasno pokazuju da bez uvođenja refleksije o egzistencijalnim načelima čovekovog izbora između dobra i zla, nužnosti i slobode, smisla i besmisla, takozvanim naučno-tehničkim napretkom biva ugrožen ne samo njegov duhovni nego i fizički, materijalni opstanak. Bez te refleksije razvoj svake stvari, kreće se u pravcu svog ”negativnog samoostvarivanja” (Benze), odnosno propadanja.
Vrtoglavi razvoj filmske tehnologije u poslednjih dvadeset godina i promene koje otuda nastaju u domenu tvorenja i recepcije filmskih slika, upozoravaju nas i vraćaju saznanju da je film u osnovi proizvod i izum epohe naučno-tehničkog napretka, i shodno tome, da i razvoj njegove tehnologije može da završi u ćorsokaku »negativnog samoostvarivanja«, dovede film do istorijskog kraha, kraja smisla njegovog postojanja kao globalno-umetničkog fenomena života. Film kao tehnička igračka i vašarska atrakcija uvek će postojati i našu upitanost za sudbinu filma kao umetničkog fenomena ne treba brkati sa sudbinom filma kao naučno-tehničkog izuma.
Kroz protekli vek svog postojanja film je bio prevashodno tehnika koja se isporučuje, pa potom sve drugo. Njegova upotreba u funkciji sredstva za umetničko izražavanje bila je pojava od drugostepene važnosti. Otuda je on, film, oduvek bio pod dominantnim uticajem vlasnika filmske tehnologije i njihovih interesa. Dakle, profita i ideologije. Umetnosti je tu kao duhu slobode i stvaranja vazda bilo tesno. Ta sloboda je otimana i za nju se borilo. Ili je i to bila samo iluzija? Film – kao umetnost – bio je samo jedna etapa, kratkotrajna mogućnost, prolazna igra, programirana i strogo kontrolisana od funkcionera tehnike i njenih interesa, na neporecivom putu ( slepom hodu ) filmskog tehnološkog samoostvarivanja. Treba li podsećati da je film rođen kao nemi i kao crno-beli? U tom prvotnom tehničkom realitetu stvoreno je sve ono što nazivamo njegovom estetikom i umetnošću. Svako potonje filmsko usavršavanje (zvučni film, film u boji, trodimenzionalni film i tako dalje, sve do današnjeg kompjuterskog kloniranja autentične filmske slike, Final Fantasy) nosilo je u sebi klicu uništenja, propadanja, ne samo realiteta koji bi mu predhodio, nego i svog sopstvenog.
Nije film svaka slika koja se kreće. Umetnost klasičnog filma zasnovana je i na specifičnim izražajnim mogućnostima materijala od kojeg je takav film sačinjen. Pojmom filmska fotogeničnost određujemo estetsku vrednost toga materijala. I upravo na planu filmske fotogeničnosti uočavamo razliku između starih, foto-hemijskih i novih, foto-elektronskih, digitalnih slika. Ove druge su u fotogeničnom smislu, dakle na planu izraza, osetno siromašnije od prvih. Dok prve pokazujući i izražavaju stvarnost, druge je samo pokazuju, sve češće ni to, nego samo simuliraju prikazivanje, klonirajući filmsku sliku stvarnosti. Tako stvarnost filmskog prizora biva zamenjena stvarnošću filmske tehnike, fotogeničnost izraza retorikom iskaza, umetnički smisao ideološkim besmislom, punoća prazninom.
Svakako to ne znači da tehnološke novine treba a priori i sa indignacijom odbacivati, ne. Tehnološki razvoj se ne da zaustaviti, i ne treba. Međutim, ono što se nameće kao urgentni zadatak čoveka XXI veka jeste nužna potreba usaglašavanja, harmonizacije zahteva čovekove svesti, koja je danas sva u znaku ideologije scijentizma i tehnicizma, sa zahtevima njegove duše i duha, nečim što je fundamentalna podloga njegovog bića, važna za život i opstanak čovekov jednako kao što je to važna i svest.
Mi danas živimo u dobu takozvanog »post-modernog škripca« koje odlikuje nedostatak vere i nade ili kako jedan naš autor to novonastalo stanje, »preokupaciju sobom i svojim potrebama, povezano sa potrošnjom i konformizmom, kao jedinim izrazom čovekove slobode, koja je u drugim aspektima ispoljavanja zaprečena », naziva »hedonizmom bez uživanja« (1), stanje koje prati osećanje praznine i ništavila. I to je stanje koje predstavlja »način života koji izumire« (2), odnosno koji treba da izumre.
Više je nego izvesno da nas je do ovog stanja praznine, osećanja nedostatka i odsustva smisla dovela i vladajuća ideologija naučno-tehničkog progresa, drugim rečima čovekova nekritička zaslepljenost sopstvenom svešću. Svest kojoj se neobuzdano pustilo na volju, negde tamo počev od doba Prosvećenosti, da kreira stvarnost, iskaže sebe, svoje mogućnosti i svoju prirodu. Istovremeno zanemarujući činjenicu da je struktura čovekog bića tetraedna, osim svesti, tu su i njegovo telo, i njegova duša, i njegov duh. Danas je više nego jasno da su čovekov život i opstanak mogući samo uz harmonično očuvanje funkcija sva četiri elementa njegovog bića. Dok svest stvara, duh osmišljava, duša doživljava, a telo preživljava. Hiperplazija samo jednog od ovih elemenata dovodi do disfunkcije ostalih, a time i opstrukcije samog života u njegovom optimalnom vidu. Takve stvari su se u istoriji kultura događale. Najbliži primer nam je Srednji vek, vreme religiozne dominacije, koji je oblikovao duboki duhovni doživljaj sveta, ali je zatvorio puteve razvoja mentalne svesti i njenih kreacija. Zbog toga je i nazvan mračnim. »Epistemološki rez« (Fuko) nastupa Renesansom, kada svest preuzima primat nad duhom i usmerava svet života ka materijalnom, naučnom i tehničkom. To doba se proteglo do naših dana, praćeno neviđenim usponom nauke i tehnike, ali i njihovim neumerenim zatomljivanjem drugih, duševno-duhovnih potreba bića. Socio-ideološki ishod te predominacije svesti nad duhom, dušom i telom (prirodom) jeste ideologija takozvanog Progresa, koju će možda, ako se ovako nastavi, neko buduće vreme označiti, takođe, mračnom.
To danas uviđa i moderna nauka, posebno informaciona fizika, nauka koja se bavi biofizičkim i biomolekularnim osnovama naše svesti sa aspekta »kvantne strane stvarnosti« (Koruga) (3). Jedan od vodećih fizičara današnjice, Rodžer Pernouz, pošavši od stanovišta da ljudska svest ima svoje ishodište u fizičkom svetu, vidi postojanje tri sveta: Platonov (svet ideja), fizički svet i mentalni svet (4). Ovi svetovi su u međusobnoj tesnoj interaktivnoj povezanosti, tako da naš mentalni svet u interakciji sa Platonovim svetom ideja, izgrađuje, saznaje, tumači i menja fizički svet. I sve se to dokazuje eksperimentalnim putem i zamršenim matematičkim operacijama koje običnom svetu ostaju nerazumljive, ali i kad je tako sluti u njima istinu. U svakom slučaju sve vodi saznanju da i stuktura naše svesti nije jednodimenzionlna kategorija, da se i ona sastoji od svojih neorganskih i organskih elemenata, bioloških i psiholoških, prozirnih i neprozirnih. Otuda je danas i nauka ta koja na radikalan način postavlja pitanje: šta je život. Istovremeno priznajući da na njega nije u stanju da odgovori bez pomoći filozofije (sveta ideja), religije (sveta duha) i umetnosti (sveta duše). I to je kraj nauke u njenom klasičnom, prosvetiteljskom izdanju, njene dominacije, ali i kraj sveta kojeg je ona stvorila.
Otuda biće filmske umetničke racionalnosti ne može se više temeljiti samo na snazi kreativnog izumevanja i golog estetičkog žongliranja novim izumima. Ono će ubuduće morati da se potvrđuje i kroz snagu moralne odluke da se novi izumi upotrebe ili odbace, limitira njihova upotreba ili pokuša da harmonuzuje sa prohtevima duše i duha. Da li je tako nešto u skorim vremenima moguće? Ne znam. Ako nije, onda filmu zaista preti velika opasnost. On će u potpunosti izgubiti svoju dušu i svoj duh. Dvadesetprvi vek bi trebalo da označi početak jedne nove ere, doba harmonizacije odnosa i potreba između naše svesti, duha, duše i tela, dakle, nauke i tehnike, filozofije, religije, umetnosti i prirode. Drugim rečima, da oglasi umesto vladavine volje za napretkom, doba vladavine volje za smislom. Film će u takvom svetu samo ako je umetnost, sinteza svesti, duha, duše i prirode, a ne gola tehnika koja se isporučuje, naći svoje mesto. I biti čoveku potreban. U suprotnom ostaće samo njegov monopolisani, gigantski, tehnološki skelet u službi ideološke idiotizacije života u totalitarnim sistemima budućnosti, nadraživanja i omamljivanja naših čula i našeg nervnog sistema sve do opasnosti, usled mogućeg kinestetičkog overdoza, njihovog fiziološkog kolapsa i rasprsnuća.
Ali, na kraju, da ponovim, po ko zna koji put, Helderlinovu misao, tako dragu Hajdegeru: tamo gde raste opasnost, rađa se i spasonosno.
Napomene:
(1) Snežana Milenković, Vrednosti savremene psihoterapije, Prometej, Novi Sad, 1997.
(2) C. Lasch, Narcistička kultura, Naprijed, Zagreb 1986.
(3) Đuro Koruga, Informaciona fizika i svest, u zborniku, Nauka Religija Kultura, ur. Vladeta Jerotić, Đuro Koruga, Dejan Raković, Bogoslovski fakultet SPC, Beograd, 2002.
(4) Roger Pernose, The Large, Small and the Human Mind, Cambridge University Press, Cambridge, 1997.
Follow
