Novi Filmograf

PORTAL ZA BOLJU KINEMATOGRAFIJU

Kosovo i Metohija u srpskom filmu

piše: Tomislav Gavrić

Glavnom naslovu svoje knjige „Kosovo i Metohija u srpskom filmu“, njen autor, Žarko Dragojević, pridodaje i podnaslov  – između istorije događaja i kinematografske fikcije, čime na najneposredniji način čitaoca upućuje na istraživačko i tematsko uokvirenje svoga rada.

Izgleda da ne postoji neka sveobuhvatna perspektiva koja bi bez predrasude obuhvatila stvarnu  istoriju,  kao što ni svi dokumenti o jednom istorijskom vremenu ne otkrivaju ono što se zbiva u osnovi tog vremena. Štaviše izgleda da nam se sama istorija gubi pod relativnim gledištima i tumačenjima,  da suviše tumačimo istoriju po njenom smislu i značenju, a ne pitamo se šta je ona sama, to jest da li je ona, kako je to Aristotel od nje zahtevao da bude, „prikaz onoga što su pojedina ljudska bića uradila ili propatila“. Po tome je posao istoričara nalik na umetnikov. Istorijsko objašnjenje u velikom stepenu predstavlja otkrivanje činjenica u obrascima koji nas zadovoljavaju zato što su u skladu sa stvarnošću, onakvom kakvom je vidimo ili zamišljamo.  Zato je filmska umetnost neodvojiva od istorije jer oplođena istorijom može da nas oslobodi od prošlosti kao kulta, i od savremenosti kao opsesije. Jer niti prošlost može biti dominantna, niti je savremenost jedina dimenzija našeg egzistiranja. Istovremeno, film nas oslobađa i od Niva zablude da je prošlost u poređenju sa savremenošću mrtva i ništavna.

Žarko Dragojević je filmski stvaralac i filmolog koji iza sebe ima nekoliko objavljenih knjiga, od stručne javnosti visoko ocenjenih, autor je i nagrađivanog filma Kuća pored pruge (1988), prvog koji je u srpskoj kinemtagrafiji razbio lažnu simetriju, kada je u pitanju filmski narativ o odnosima Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiju,  i prvi u srpskoj kinematografiji, oslobodivši se ideologije vladajućeg pojma „nadnacionalnog“, prikazao likove  sa „nacionalnom“  sudbinom. Pokrenut tim iskustvom on se u svojoj novoj knjizi – „Kosovo i Metohija u srpskom filmu: između istorije događaja i kinematografske fikcije“, kombinacijom istorijsko-kulturne metode i varijante jednog novog  filmološkog koncepta „sineaste/istoričara“, prihvatio ozbiljnog zadatka da kritički prevrednuje filmski narativ o Kosovu i Metohiji u srpskom filmu.  Dragojević kao umetnik „oseća“ istoriju, ume da odvoji istorijsko od naučnog,  svestan da je istorija subjektivno utelovljenje lične vizije, a kao sineasta/istoričar  zna da ona možda nije ni nauka niti umetnost, već neka disciplina sa vlastitom strukturom i svrhom.

Dragojević u svome radu preciznim preispitivanjem (filmske) istorije, metodom „kinematografskog pisanja istorije“, „filma kao istorije“ i ikonografske analize, pokazuje da je prerastanje kulturne ideologije jugoslovenstva u političku ideologiju, a posle srpskih pobedničkih ratova i stvaranja Kraljevine Jugoslavije i u državnu ideologiju tzv. „integralnog jugoslovenstva“, vodilo „slabljenju srpskog identiteta i aspektima negativnog razvoja nacionalne svesti“; uspostavljanjem razlike između istorije događaja (istorijske istine) i kinematografske senzacije (moguće filmske manipulacije istinom), Dragojević nam predočava kako se i koliko u srpskom filmu manipulisalo istorijom događaja i stvarnošću života na Kosovu i Metohiji, bilo kada je reč o filmovima nastalim između dva rata u Kraljevini Jugoslaviji, bilo o filmovima snimljenim u titoističkoj državi. Ali i u filmskim delima posttitoističkog perioda i njegove najnovije neoliberalne  postistine.

Dragojevićevo nastojanje da naše „pamćenje oslobodi naslaga ideološke svesti“, da jedan deo srpskog nasleđa  ( filmove o Kosovu i Metohiji ) upiše u kolektivnu memoriju, u saglasnosti je sa stavom da kritičko prevrednovanje umetničke prošlosti, kao poniranje u skriveno i neizraženo, ima puno opravdanje. Ako prihvatimo Geteovu tezu da „istorija kao naracija jeste glavni teritorij pedagoške oblasti“, onda bismo mogli ustvrditi da ova knjiga otvara put mogućem „istorijskom opismenjavnju“ putem filmske umetnosti, a da će, sa druge strane, postati i nezaobilazna lektira za svakog koji se poduhvati pisanja buduće (još nenapisane) društvene istorije srpskog filma.

Knjiga je izašla u okrilju izdavačke kuće „Bernar“.

S pogledom u prošlost

Poštovani čitaoče, zakržljala svest jednog pokolenja o prošlosti očevidni je znak nipodaštavanja sadašnjosti, a samim tim  i odricanja od  budućnosti.  Zbog toga je ovo Knjiga sećanja. Sećanja na prošlost srpskog filma, njegove kulturne i umetničke vrednosti, dela i autore. Sećanja kao duhovne datosti našeg postojanja, ali i sabranoga  znanja o onome što smo u prošlosti bili, danas jesmo i sutra želimo da budemo. Knjiga sećanja sačinjena od dužnog poštovanja prema svima onima  koji su svojim imenom i delom, duhom i pregnućem,  učinili da srpski film i srpska kinematografija postoje sve do naših dana.

Otvori

Nije kriva korona: Povodom završetka 55. festivala glumačkih ostvarenja u Nišu

Prikazani filmovi potiču od pre epidemije i izraz su katastrofalnog stanja u koje je sebe dovela naša kinematografija

 

piše: Božidar Zečević

Znalo se od početka da će ovogodišnja smotra filmske glume biti, u najboljem slučaju, most prema nekom budućem, boljem vremenu. Dobro je da je Festival uopšte održan u uslovima kovida i to u jednom od žarišta pošasti koja nas je snašla. Organizatori su učinili sve što je bilo do njih u trenucima kada su iznenada dobili zeleno svetlo i sa te tačke gledišta sve je bilo u redu. Ovogodišnji mršav, jako anemičan bilans srpskog filma,  nema veze sa tim. Prikazani filmovi potiču od pre epidemije i izraz su nečeg sasvim drugog: katastrofalnog stanja u koje je sebe dovela naša kinematografija zahvaljujući dugogodišnjoj pogrešnoj politici (ako uopšte ima ikakve politike!) programiranja i stimulisanja našeg filma, pri čemu značajan deo odgovornosti snosi najveći srpski producent (čitaj: država), te njegova agencija za film (čitaj: Filmski centar Srbije). Za ćorsokak u kome smo se svi zajedno našli nije, dakle, kriv “kovid”, nego uporan i konsistentan, a sasvim pogrešan pristup onih kojima je država lakomisleno poverila ukupno staranje o umetnosti filma. Počelo je pre mnogo godina a ovo danas samo je posledica neodgovorne prakse čijem ishodu svedočimo. I to u punom kapacitetu. To je glavni problem, a ne ova ili ona uloga. Slab učinak glumca ekranu nije stvar njegovog talenta i zanata  nego pre svega nedopustivo loših scenarija, i zatim nemuštih režija, koji “prolaze” zahvaljujući igri interesa i trgovini uticajem. O tome, po ko zna koji put, na drugom mestu.

 

Tako se dogodilo da je žiri ove godine izdvojio i nagradio zaista ono što je bilo najmanje slabo. Film “Moj jutarnji smeh” Marka Đorđevića ispostavio se kao jedini prošlogodišnji iskorak ka nekoj autentičnosti i životnosti filmskog prizora, ka onom “utisku stvarnosti” koji čini osnovnu supstancu umetničkog filma fikcije. Iako nije bez istraživanja filmskog prostora i kompozicije kadra, ovo malo delo jedva je zadovoljilo osnovne standarde profesionalnog igranog filma i nekako uspelo da pređe iz kratkog u celovečernji format. Takve su i dve glavne uloge u ovom početničkom ostvarenju, nagrađene dvema najvišim nagradama u Nišu gotovo nepoznatim mladim glumcima Filipu Đuriću (Gran-pri “Naissa” za najbolje glumačko ostvarenje) i Ivani Vuković (“Carica Teodora” za najbolju žensku ulogu). Spontanost i iskrena posvećenost vremenu odrastanja, seksualne inicijacije, zbližavanja i otkrića najvažnijih životnih tokova združila je dva mlada glumačka bića u zajedničkom pokušaju da ožive odabrani marginalni isečak srpske provincije. Njihova igra osvojila je simpatije gledališta i žirija. I to je zaista sve. Sličan je slučaj i sa nagradom Vladimiru Gvojiću (“Car Konstantin” za najbolju mušku ulogu) za učinak u filmu “A.S (25)” Milene Grujić, koji je tek manje ili više uspela vežba na Fakultetu dramskih umetnosti, takođe svedena u granice jednog marginalnog sveta, na lutanje i ništavilo. Tri male, zapažene etide troje možda darovith mladih ljudi, kao vrh jedne produkcione godine, zaista ne daju povoda za optimizam. Na drugoj strani stoji vajna profesionalna kinematrafija sa standardnim Vojinom Ćetkovićem (“Grudi” Marije Perović – povelja za izuzetnu mušku ulogu) i sasvim neupadljivom Anjom Pavićević (“Ime naroda” Darka Bajića – povelja za izuzetnu žensku ulogu). Nagrađen je plaketom za stranca i uvek isti Goran Bogdan u “Ocu” Srdana Golubovića, što je, možda i najpravičniji ishod.

 

I dok je u vesternizovanom prostoru niškog “Sinepleksa” prolazila 55. glumačka smotra, rukovodeća ekipa festivala organizovala je u jednom sasvim drugom prostoru paralelni događaj šireg značaja. Bila je to četvrta po redu “Međunarodna kolonija filmske kritike”, dvodnevna interaktivna radionica filmskog mišljenja i postupanja, iskustva i kreativne mladosti, posvećena, u prvom danu, čudesnom svetu Federika Felinija, a u nastavku delu jednog od retkih srpskih filmskih veterana, koji je ostavio dubok trag i u stvaralaštvu i u kritici, profesoru Nikoli Stojanoviću, čija je bogata zaostavština afirmisala trajne filmske vrednosti. Ovaj primerno organizovan kulturni događaj, koji je igrom slučaja postao pandan glumačkoj paradi, otvorio je novu nadu u bolji život Niškog festivala.

In Memoriam Goran Paskaljevic (1947-2020)

Goran Paskaljević  je autor jedinstvenog stilskog i poetskog nadahnuća u srpskom filmu,  sa opusom, i po umetničkim kvalitetima i po obimu, evropskog filmskog formata. Za svoj umetnički rad ovenčan je mnogobrojnim  domaćim i inostranim nagradama i priznanjima.

Rođen je u Beogradu, 1947. godine; diplomirao je režiju na filmskoj akademiju FAMU u Pragu, 1972. godine, u klasi profesora Ermana Klosa. Nakon stasavanja na Radio Televiziji Beograd filmsku karijeru započinje kratkim igranim filmovima „Lapot“ (1972) i „Potomak“ (1974), oba nagrađena  visokim priznanjima na Festivalu dokumentarnog i kratkog filma u Beogradu.   Svoj prvi dugometražni igrani film „Čuvar plaže u zimskom periodu“ režira 1976. godine, za koji biva nagrađen Zlatnom arenom za režuju u Puli i nagradom CIDALC -a u Berlinu.   U godinama koje će doći uslediće uspešna rediteljska karijera i plodonosan stvaralački rad na još petnaest igranih filmova:  „Pas koji je voleo vozove“ (1977), „Zemaljski dani teku“ (1979), nagrađen bronzanom arenom u Puli i Grand Prixs u Avelinu,  „Poseban tretman“ (1980), Zlatna arena za režiju u Puli i nominacija za Golden Globe u Holividu, „Suton“ (1980), Grand Prixs UNICEF-a, „Varljivo leto“ (1984), „Anđeo čuvar“ (1987), u ediciji International Film Guide za 1987. godinu, nalazi se na četvrtom mestu liste deset najboljih, „Vreme čuda“ (1989), nagrada kritike u San Sebastijanu, „Tango argentino“ (1992), „Tuđa Amerika“ (1995), „Bure baruta“ (1998), nagrada kritike za najbolji film godine, „Kako je Hari postao drvo“ (2002), „San zimske noći“ (2004), „Optimist“ (2006), „Medeni mesec“ (2009), „Kad svane dan“ (2012).  Za skoro sve svoje filmove Goran Paskaljević će primiti pregršt domaćih i inostranih priznanja. Pored drugih dobitnik je i nagrade „Bernard Viki Most“ za humanizam u svojim filmovima 2007. godine, kao i nagrade „Aleksandar Lifka“, za doprinos evropskoj kinematografiji, Palić, 2008. godine, da bi 2007. godine  bio odlikovan i francuskim Ordenom za umetnost i književnost.

Filmski poeta, liričar, melanholik i realista, kad je potrebno i kritičar društvene stvarnosti, Goran Paskaljević danas stoji na pijedestalu srpskog filma i srpske kulture na samom njegovom vrhu, dostojan priznanja za životno delo koje mu dodeljuje njegovo matično  Udruženje, čiji je deo organa upravljanja bio i sam  dugi niz godina.

Filmsko delo za uzor i kulturno pamćenje. Goran Paskaljević.

_____________________________________________

(Tekst obrazloženja Nagrade za životno delo Udruženja filmskih umetnika Srbije dodeljene Goranu Paskaljeviću 2019. godine. Tekst obrazloženje sačinio, Ž.D.)

  • Facebook
  • Google+
  • LinkedIn
  • MySpace
  • Orkut
  • Twitter
  • Digg
  • YouTube
  • Delicious