Počev od toga kako će se zvati ovo visoko društveno priznanje, kojem broju umetnika će biti dodeljeno, u kojem novčanom iznosu, ko će ga dodeljivati (komisija u kakvom sastavu), i konačno, nejdelikatnije, po kojem i kakvom kriterijumu će to biti učinjeno. Posao je još pre godinu dana bila započela jedna vlada, da bi ostalo da ga okonča druga. I kada se već učinilo da od ovog poduhvata neće biti ništa, da se ćutanjem i nečinjenjem polako zatrpavaju i ideja i mogućnost njenog ostvarenja, Ministarstvo za kulturu je krajem oktobra iznenada uputila poziv zainteresovanim umetnicima i njihovim predlagačima da se kandiduju za ovo „posebno priznanje“, ostavljajući im neverovatno kratak rok za prikupljanje dokumentacije i podnošenje prijava-predloga. A onda, isto tako, u zadivljujuće kratkom roku Komisija resornog ministarstva je za nepune dve nedelje uspela da razvrsta i obradi više od devetstotina podnetih prijava-predloga i ekspresno donese odluku o dvesta pedeset i osmoro dobitnika.
Udruženje filmskih umetnika Srbije je od početka na veoma prilježan i svesrdan način, svojim predlozima na uspostavljanju kriterijuma i utvrđivanju metodologije rada Komisije, pratilo ovaj posao i na posredan način pokušavalo da učestuje u njemu, naravno, samo do završnog dela, faze odlučivanja. Svesno, od početka, činjenice da se radi o jednom proceduralno veoma teškom, složenom, pojedinačno i društveno veoma odgovrnom zadatku, koji ako se na provizoran i improvizovan način bude obavio može da dovede do inih nesporazuma, proizvede mnogo raspri, principijelnih i dobronamernih, ali i onih drugih, larmadžijskih i neopravdanih, pomeša lončiće, čitav poduhvat dezavuiše, svede na nivo neodgovornog, nepotističkog i nekompetentnog odlučivanja.
Pomalo od svega toga se i dogodilo. Iako članovima vladine Komisije treba čestitati, pre svega, na samoj kuraži da se prihvate jednog ovakvog zadatka, a onda i istrajnosti da taj zadatak izvrše do kraja, njihove odluke su u javnosti dočekane sa dosta povike, neslaganja i osude. Nekoliko kardinalnih previda koje je Komisija napravila „negirajući“ doprinos pojedinih umetnika „nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji“, a s druge strane svojom odlukom promovišući nešto što jedva da je stvaralaštvo, otkrilo je mnogo slabih mesta kako u procesu organizovanja ovog posla, neutvrđivanju čvrstih i jasno profilisanih kriterijumima u odlučivanju, izostanku utvrđene metodologije rada Komisije, sve do mešanja spoljnjeg faktora (pojedinaca, klanova i stranaka) u njen rad itd. Tako da uprkos našoj uzdržanosti kada je u pitanju javni prigovor na rad i odluku Komisije, koji, razumljivo je, nisu mogli da budu savršeni, Udruženje filmskih umetnika Srbije ne može da prećuti svoje neslaganje činjenicom da je sa njegove liste od tridesetoro predloženih kandidata odbačeno čak njih dvanaestoro. Među kojima i nekolicina onih (pogledati priloženu listu) čije je filmsko delo jedinstveno i neponovljivo po značaju za našu filmsku i kulturnu istoriju. Ne dovodeći u pitanje kompetentnost i dobronamernost vladine Komisije verujemo da je u njenoj metodologiji rada , ipak, bilo nečeg pogrešnog što ju je i dovelo u situaciju da načini previde koje je načinila, a koji su tako očevidni da ih je potrebno što pre ispraviti ukoliko se želi da sačuva pravi meritum stvari i bez mrlja, žala i kala, izađe iz ovog posla. Ohrabruje činjenica da su i u Ministarstvu kulture toga svesni pa već za januar mesec dvehiljade osme godine najavljuju donošenje nove Uredbe na osnovu koje će biti moguće listu dobitnika „nacionalne penzije“ proširiti, dopuniti sa novih trideset imena, što opet neće biti nimalo lako učiniti, ali će time neke od napravljenih grešaka i učinjenih nepravdi, ipak, moći biti ispravljene.
I dok groznica „nacionalnih penzija“ trese kulturnu javnost Srbije, ne možemo u ovome trenutku i na ovome mestu da se ne setimo i onih drugih, naših kolega, filmskih penzionera, koji su ceo svoj radni vek proveli u kinematografiji, ugradili sebe u njenu istoriju i vrednosti, a nisu obuhvaćeni ovom državnom akcijom. Mislim, pored ostalih, i na desetine filmskih montažera, snimatelja tona, organizatora produkcija, mnogobrojnih asistenata, sve do filmskih kritičara, publicista i drugih proučavaoca filma, koji su svi skupa, zajedno sa autorima, činili društveno biće jedne kinematografije, i bez čijeg znanja, umeća i pregalaštva ni oni prvi (autori) ne bi bili u stanju da se izraze, naprave to što su napravili i zbog čega im država sada odaje zasluženo priznanje. A većina tih ljudi danas živi sa penzijama od svega petnaestak hiljada dinara, jedva sastavljajući kraj sa krajem, neki od njih su se svih ovih dana, stidljivo i bez nade, raspitivali u Udruženju da nisu slučajno i oni obuhvaćeni Vladinom uredbom o „nacionalnim penzijama“, unapred znajući odgovor da nisu.
Zbog toga podsećamo javnost, kinematografsku i šire društvenu, da je Udruženje filmskih umetnika Srbije bilo donelo odluku o osnivanju Fonda solidarnosti još pre dve godine, upravo sa namerom da se sredstvima Fonda materijalno pomažu pored filmskih umetnika i drugi filmski radnici, posebno penzioneri u slučajevima visokih troškova lečenja (operacija, lekova i dr.), ali i u situacijama drugih oskudica, materijalnih nevolja u koje bi zapali.
Fond solidarnosti, nažalost, nije zaživeo, malo zbog toga što Udruženje filmskih umetnika Srbije nije imalo, i nema, administrativnu infrastrukturu kojom bi moglo da podrži njegov rad, a mnogo više zbog ispoljene inertnosti i nezainteresovanosti samih filmskih radnika (posebno producenata i distributera) za njegovo postojanje. Doduše, uprava Filmskog centra Srbije u prošlom sazivu, pri kraju svog mandata, pokazala je u jednom trenutku interesovanje da preuzme ideju o Fondu i razvije je kroz svoje delovanje, čak je sa time i izašla u javnost, ali se sve završilo samo na rečima. Međutim, bez obzira na našu (esnafsku) u ovome trenutku iskazanu opštu nemoć smatram da ideju o Fondu solidarnosti za filmske umetnike i radnike ne treba gurnuti pod tepih već treba nastojati da se ona ostvari, što pre, jer zaista za to nije potrebno mnogo: samo malo više organizovanosti i spremnosti da dok mislimo na sebe, mislimo i na drugog.
Follow
