U međunarodnom takmičarskom programu 18 filmova koji dolaze iz 22 zemlje takmičilo se za glavnu nagradu festivala, statuu ,,Pobednik Beograda’’ i novčani iznos od dve hiljade evra, dok je Regionalni takmičarski program u sebe uključio 8 srpskih i 5 filmova sa područja Balkana.
Predsednica međunarodnog žirija Elizabet Maršan, umetnička direktorka festivala DOKPOINT Helsinki, jedinog Festivala u Finskoj i drugim nordijskim zemljama posvećenog isključivo dokumentarnom filmu, predstavila je ovaj značajan Festival uz projekciju četiri finska dokumentarca. U okviru Beldoksa uspešno je održan i propratni niz atraktivnih radionica i seminara pod nazivom Beldoks-Pro, namenjen profesionalcima iz oblasti dokumentarnog filma i svima onima koji to žele da postanu. U okviru ovog programa dodeljena je nagrada za domaći scenario Miroslavu Nikoliću iz Beograda za tekst Prinudno sletanje. Pored toga što je domaćoj publici ponudio visoko kvalitetnu selekciju relevantnih dokumentarnih ostvarenja iz celog sveta, poseban doprinos ovogodišnji Beldoks dao je stimulaciji domaće dokumentarističke proizvodnje otvaranjem prostora za njeno prikazivanje i komunikaciju sa svetskom scenom, kao i angažovanjem domaćih stručnjaka i autora na brojnim tribinama, razgovorima i javnim predavanjima, gde su razmatrani problemi ali i moguće smernice aktuelnog srpskog dokumentarnog filma.
Regionalna selekcija
U prvonagrađenom regionalnom filmu poreklom iz Srbije, Zvezda je rođena, 29-godišnja filmska i TV montažerka Vanja odlučuje da osnuje tribute band pod imenom Pisci fikcije – Writers of fiction, koji će izvoditi pesme njene omiljene grupe D Disemberists iz Oregona, SAD. Ovo je film-o-procesu, u kome sama autorka prati sopstvene želje i sumnje na putu ka ostvarenju zadatog cilja: snimanje filma počinje oko 10 meseci pre planiranog koncerta. Iza mladalačke želje da se doslovce popne na pop-rok scenu, i to kao bubnjarka, koju sprovodi na završetku svoje prve mladosti, promalja se međutim nostalgija za izgubljenim tranzicijskim godinama, problem nezaposlenosti tridesetogodišnjaka koji dolaze na audiciju, kao i kriza kreativnog identiteta same umetnice. Najdirljiviji u filmu jeste surovi odnos centra i periferije, u kome Vanja i njena najbolja prijateljica Ivana, pevačica i druga glavna akterka filma, odlaze u Berlin kako bi prisustvovale koncertu grupe Disemberists, koja, prema rečima autorke, ,,ne zalazi u naše krajeve’’. Ovde će devojke iz skrajnute Srbije ostvariti dugo priželjkivani kontakt sa članovima grupe, kao makar privremeno ostvarenje Utopije o geografskom i emocionalnom sjedinjenju sa velikim svetom. Ovaj ženski autorski film stavlja autorku sa obe strane kamere (treba istaći izvanrednu fotografiju Pabla Fera), nudeći i više omaža iz istorije umetnosti i filma, kao što je njena scena u montaži (poput montažerke u Čoveku sa filmskom kamerom Dzige Vertova), ili inteligentna aluzija na Velaskezove Infantkinje, kada se snimatelj i tonac vide u malom ogledalu pored Vanjine glave, dok ona vežba bubnjeve u podrumu. Film obiluje sugestivnim scenama teskobe i borbe sa samom sobom, koja dobija pozitivan ishod u briljantnom izvođenju numere Rođen(a) sam za scenu na samom kraju filma.
U ostvarenju nemačke produkcije Samo da nisam odavde autorka našeg porekla Tamara Milošević nudi pogled sa strane na tekući život u Srebrenici 15 godina posle rata. U visokoparnim raspravama o zločinima na ovom području često se zaboravlja da tamo ne stoji mitsko vreme, već se odvija realni život. Ovaj izvanredni dokumentarac zanimaju upravo običan život i tranzicione teškoće lokalnih ljudi, koje u filmu predstavljaju sestre tinejdžerke Samira i Melisa, njihovi roditelji, pravoslavni sveštenik i načelnik opštine koji je Musliman. Dok jedna sestra ostaje u braku svega 12 dana, druga odbija brak iz računa i ostaje da radi u drvari. Čistim, nepretencioznim i ujednačenim filmskim jezikom, sa veoma lepom fotografijom, film prati i poredi susrete naroda i predstavnika međunarodne zajednice sa načelnikom, izgradnju pravoslavne crkve, devojačke ljubavi, i zvanični pomen žrtava na novoizgrađenom groblju u Potočarima. U kontekstu tehničkog odnosa stranih i domaćih vlasti prema nedavnoj prošlosti otvoreno su prikazane bedne socijalne prilike običnog stanovništva, kao i bogatstvo predsednika opštine. Ratne traume simbolički su zaokružene izgradnjom memorijalnog centra, ali ekonomski položaj majki i kćerki ubijenih i ostalog stanovništva ostaje neizvestan.
Još jedan post-jugoslovenski dokumentarac koji se dotiče pitanja ratnih žrtava, i još mnogo čega drugog, jeste film putovanja reditelja Željka Mirkovića. U Dugom putovanju kroz istoriju, historiju i povijest poznati hrvatski i srpski pisci mlađe generacije Miljenko Jergović i Marko Vidojković preduzimaju fascinantan pohod nekadašnjim auto-putem Bratstva i jedinstva koji je vodio kroz čitavu Jugoslaviju u, sasvim logično, crvenom automobilu marke ’’JUGO’’. Tačke na kojima staju predstavljaju čvorišta novije istorije eks-jugoslovenskih naroda. To su: Blajburg, Ljubljana, Zagreb, Jasenovac, Kumrovec, Brčko, Beograd, Skoplje. Naši vodiči će otkriti da istorijski utvrđen manji broj ratnih žrtava sopstvenog naroda izaziva veću tugu kod ,,pravog’’ nacionaliste, da Kumrovec, mesto rođenja legendarnog druga Tita, danas za mlade školarce predstavlja samo etno-selo, da svaki od bivših naroda SFRJ ima različitu istoriju, historiju i povijest, naročito poslednja dva rata, zašto treba pomiriti četnike i partizane u Srbiji i kako Makedonci svoje genetske korene vuku od Aleksandra Makedonskog. Izvanredno režiran, duhovit, sjajne fotografije, precizno koncipiran u pravcu nalaženja zajedničke istorije naroda koji su nekada živeli u jednoj državi, Dugo putovanje kroz istoriju, historiju i povijest predstavlja jedan od vrhunaca savremenog srpskog i hrvatskog dokumentarnog filma.
Regionalna selekcija donela je i dve svetske premijere domaćih filmova: Prenerazila se zimina reditelja Mladena Kovačevića i direktora fotografije Pabla Fera, i US SO2 Srbija Nebojše Pjevića i snimatelja Mikija Trajkovića. Brutalni prizori ubijanja svinja u Prenerazila se zimina, koji se eufemistički zovu obrada stočnog mesa, uz kričanje životinja, odražavaju i brutalno propadanje srpskih seoskih domaćinstava – od 4800 sela 1200 sela je pred izumiranjem. Svinjarstvo je na niskim granama, dok država dozvoljava uvoz svinjskog mesa, kao da se teži uništenju domaće proizvodnje. Prizori male prasadi daju slabašnu nadu u bolju budućnost, dok ogorčeni seljaci govore o svom teško održivom opstanku. U međuvremenu, stižu i novi propisi, ali i trendovi. Masovno uzgajanje i hemijski stimulansi pogoršavaju psihu i zdravlje svinja, a time i kvalitet mesa. Uvođenjem savremenih zakona o dobrobiti životinja i bezbednosti hrane najavljuje se radikalna promena načina života srpskih svinja, od kojih danas dve trećine neregularno zakolju profesionalni koljači. Autentični dokument očajnog stanja srpske poljoprivrede i privrede uopšte, ali i stanja svesti u kome je surovost konstanta svakodnevice. Čini se da slična sudbina trajno vreba i stanovnike u okolini velikih fabrika-zagađivača, barem sudeći po emotivno napetom, vizuelno dramatičnom i otvoreno angažovanom filmu Nebojše Pjevića US SO2 Srbija. Ovo ostvarenje donosi surovu i apokaliptičnu sliku života ljudi u okolini Smedereva, čije masovno umiranje usled nesprečenog zagađenja uopšte ne dotiče strane vlasnike fabrike niti državne vlasti. Oba navedena filma predstavljaju izraz začetaka političke borbe građana za elementarna ljudska prava i opštu humanost u uslovima bezdušnog tranzicionog kapitalizma (IK).
Međunarodni takmičarski program
Gran pri Beldoksa za najbolji film u međunarodnom takmičarskom programu pripao je nesvakidašnjem dokumentarcu Neprijatelji naroda čiji su autori britanski reditelj Rob Lemkin i kambodžanski novinar Tet Sambat, čija je porodica nekada stradala na ozloglašenim poljima smrti. Ovo je snažan, iskren i hrabar dokumentarac. Primer kako film može da menja postojeći svet. Kada se na delu vide sve snage koje se hrane uzemirenom savešću, sva volja da se čovek popravi, zatomljena a preživela vera, Božji dar i umeće da zbilja progovori jezikom pokretne slike, tada je zaista moguće dejstvovati u ovoj promeni. Pokazali su to britanski reditelj Rob Lemkin i kambodžanski novinar Tet Sambat, pravi junak ove jezive priče, koju smo videli na delu u krvavom dvadesetom stoleću, na mnogim, veoma udaljenim, tačkama planete: u Rusiji, Nemačkoj, na Jugu Afrike i raznim predelima Amerike, u Vijetnamu i Kambodži i u nas, da, naročitio u nas, što gledaoca dovodi pred Sambatovo pitanje na samom početku filma: zašto se uopšte ovo događalo?
Lični doživljaj masovne kasapnice, genocida par excellence, koji se, pod vlašću sekte Crvenih Kmera sedamdestih godina prošlog veka događao u Kambodži, nije bio jedini preduslov da zbilja zapljusne sa ekrana zadahom ljudske krvi i ukusom žuči u opisima učesnika. Sambat, čija je gotovo cela porodica nestala u ovom ljudožderskom infernu ne želi da bude samo žrtva. Tragajući za odgovorom na pitanje ko je i sa kakvim ciljem naredio klanje dva miliona žitelja vlastite zemlje on pronalazi verovatnog naredbodavca i želi da se stavi u – njegov položaj. Zamisao je bizarna, ali ne i neizvodljiva ako se imaju u vidu sile pohranjene u zatomljenim arhetipima čovečnosti. Pokušaj je dostojan Marka Miljanova (sećate se: Junaštvo je kad sebe branim od drugog, a čojstvo kad drugog branim od sebe). Godinama se približavajući gospodinu Nuon Čeu, ideologu i drugom čoveku Pol Potovog režima i strpljivo gradeći ljudsko poverenje u nekoj vrsti obostrano lekovite empatije, Sambat sve vreme oseća da je izabrao najteži ali jedini ispravan put. Bez pronicanja u Nuonovu tajnu nema odgovora na Sambatovo pitanje. Naoružan čojstvom, novinar uvodi svog sagovornika u neku vrstu antičkog katarmosa (prema kembridžskim antropolozima: bolno pročišćenje) i otkriva da lične tajne nema! Da je u pitanju poznati oblik kolektivne psihopatlogije koji potiče iz naročitog totalitarnog stanja, osećanja sumanutog straha i teskobe, čiji su koreni u paranoji i shizofreniji. Nuon, u nekoj vrsti buđenja iz opsednutosti, u momentu prepoznavanja i katarme, po pvi put u životu oseti – ljudsko saučešće.
Detaljna anamneza kambodžanskog slučaja u potpunosti odgovara opisima i rezultatima iste pojave u sasvim različitim kulturama i društvenim okolnostima. To je anatomija totalitarne diktature koja uvek označava iste žrtve i izdušuje u masovnoj krvavoj orgiji čije učinke poznajemo. Neki dan, na jednoj našoj televiziji, jedan sličan bolesnik ponovio je od reči do reči Nuonovu motivaciju (ali bez trunke kajanja i empatije, što svedoči da je bolest neizlečiva). Samo probuđena savest i iskrena vera mogu da se ponesu sa ovom psihozom, inače će čovečanstvo ostati da leti oko kukavičijeg gnezda i da beznadežno ponavlja istu, jezivu sliku u vremenima koja dolaze. U duhu Otkrivenja ta slika postaje sve strašnija.
Odličan poznavalac jezika pokretne slike, sa iskustvom Bi-bi-sija i Histori kanala, reditelj Lemkin odlučio se na strategiju minimalne intervencije. Njegovo umeće ogledalo se, naprotiv, u kreiranju jednog autentičnog, gotovo bazenovskog utiska stvarnosti, što je i omogućilo da priča teče prirodno i omogući optimalnu recepciju. Da nije tako poverenje se ne bi uspostavilo i možda bi se drama ohladila u bilo kakvoj bizarnoj TV slagalici ličnih sudbina. Lemkinov posao zato možemo smatrati sinematičkim, vrhunskim (BZ).
Posebno priznanje međunarodnog žirija pripalo je filmu Hemoterapija poljskog režisera Pavela Lozinskog. Prateći pacijente poljske bolnice sa odelenja za hemoterapiju Pavel Lozinski i kamerman Kasper Lisovski približavaju nam pacijente i njihova osećanja. Ovaj film obuzima gledaoca pripovedanjem nezaboravnih priča na nesvakidašnji način, istakao je Žiri u saopštenju.
U međunarodnom takmičarskom programu publika je mogla da pogleda čvrsto postavljen, originalan i uverljiv dokumentarac na temu holokausta, Pica u Aušvicu Moše Zimermana. Ovom filmu najbolje pristaje kratak opis: Povratak na mesto zločina. Dani Hanoh, koji je kao dete preživeo nacističke logore u Poljskoj, ima snažnu potrebu da još jednom poseti mesta straha i stradanja. Trauma koju nosi u sebi je još uvek tako živa da on mora da je ponavlja u boljim, kontrolisanim uslovima, kako bi je psihološki podneo. Njegova kćerka, koja ga prati zajedno sa bratom, iako pristaje da pođe na taj put užasnuta je ovom idejom. Film kulminira posetom porodice logoru Birkenau, gde su sačuvane originalne barake u kojima je i otac spavao kao dečak. Dok stari Hanoh živo govori o svojim uspomenama, savlađujući očaj tih trenutaka direktnim suočavanjem sa njima, kćerka svima donosi picu sa obližnjeg kioska.
Intrigantno ostvarenje Svemirski turisti dokumentariste Kristijana Fraja, čiji je film Ratni fotograf bio nominovan za Oskara, nagrađeno je priznanjem za najbolju fotografiju na Beldoksu 2010., čiji je autor snimatelj Peter Indergand. Ovo delo pored ostalog objektivno i pronicljivo prikazuje naličje slavnih dana kosmologije u Sovjetskom Savezu, kada su prvi kompjuteri proračunavali putanje svemirskih tela, još 70-ih godina 20. veka. Uporedo sa izveštajem o nekada glavnom kosmodromu SSSR-a u Bajkonuru, Kazahstan, koji je sada retko posećeni muzej, pratimo bogatu poslovnu Amerikanku jermenskog porekla Anuseh Ansari, koja je ceo život opsednuta i zadivljena svemirom. Ona mašta o tome da poleti u kosmos po bilo koju cenu, makar i da se nikada ne vrati na Zemlju. Impresivni kadrovi herojski intonirane soc-realističke arhitekture i reljefa u sred kazahstanske pustinje svedoče o jednom prohujalom dobu. Dok kazahstanski seljani prikupljaju otpatke svemirskih letelica, sazdanih od veoma dobrih metala, od kojih prave šerpe i prodaju ih Kini kao sirovinu za alamunijumske folije za domaćinstvo, elitna klijentela svemirskog turizma ostvaruje svoj san.
Profesor holandske filmske i medijske akademije, iskusni snimatelj preko 40 i autor 29 dokumentarnih filmova, Džon Apel, autor je lično intoniranog filma Igrač, nagrađenog za najboji dokumentarni film na Internacionalnom festivalu dokumentarnog filma u Amsterdamu 2009. Film je zasnovan na sećanjima na njegovog oca, koji je živeo dvostruki život: uglednog porodičnog i poslovnog čoveka i prevejanog kockara. Pomoću divne pastelne fotografije, ispovednog ritma i osećaja za igranu strukturu, Apel iznosi četiri paralelne priče: o svom bogatom ocu, direktoru firme koji se kocka radi zabave i strasti, a sina za osamnaesti rođendan odvodi u kazino, gde će, rizikujući i sa finansijskim ulaganjima, u jednom trenutku izgubiti dobar deo imovine; o kladioničaru na konjskim trkama koji pokazuje fotose dvadesetak svojih verenica a da ni sa jednom nije ostvario brak; kao i o nepopravljivom prevarantu, kriminalcu u zatvoru koji profesionalno vara ljude samo da bi nabavio novac za kocku, jedinu životnu aktivnost u kojoj on uživa. Najmisteriozniji je igrač u kazinu opasnog pogleda, koji se sve vreme kladi i ćuti. Ovaj čovek će nam u ličnoj ispovesti, datoj u offu, objasniti tajnu uživanja koje oseća strastveni igrač. Nostalgičan i istovremeno društveno svestan, u sredini u kojoj legalne kladionice i kazina niču na svakom koraku, čak i na mestu nekadašnjih kulturnih institucija, dok se uporedo osnivaju SOS telefoni za porodice čiji su muževi i sinovi žrtve ove opake zavisnosti, Igrač nikoga neće ostaviti ravnodušnim (IK).
Dokumentarni film Garbo Edmona Roča sastavljen je u najboljoj tradiciji Histori kanala -a to je onaj hibridni model filma koji uključuje različite izvore arhivskog i fikcionalnog materijala, pogodne za izgradnju neke pikarske priče. Obično je u pitanju kakav bizarni događaj ili lik iz prošlosti o kome se ne zna ništa ili je deo poznate istine ostao pod velom tajne. Misterija je dominanta modela, jer je obavezna i jer se prema njoj izgrađuje dramaturgija filma: glavna enigma se, sasvim aristotelski, otkriva tek u momentu raspleta. U slučaju Garbo to je izvanredno zahvalan materijal “špijuna koga niko nije želeo” a koji se ispostavio potrebnim obema stranama u drugom svetskom ratu. Radi se o Kataloncu Huanu Puholu Garsiji, koji je dobio šifrovano ime “Garbo”. Ovaj codename dao mu je neki maštoviti službenik Intelidžens servisa (poput Tonija Harisa ili Entoni Blanta, koji se ovde pominju ili možda i sam Filbi, koji se ne pominje) zbog Puholovih izrazitih glumačkih talenata, u kojima je on beskrajno uživao. Taj čovek goreo je od želje da postane velika zverka i to mu je na kraju pošlo za rukom: odlikovan je i britanskim i nacističkim najvišim odlikovanjima za stvarne zasluge, što je možda jedini ovakav slučaj u istoriji špijunaže! Kao “Garbo” inicirao je duhovite interpolacije špijunskih gegova Grete Garbo, famozne Mate Hari zvučnog ekrana. Kada se asocijacije pokrenu, počinje vatromet – tu su onda i Lesli Hauard sa Pimpernel Smith- om , Alek Ginis sa Našim čovekom u Havani i drugi, ali su ovi izleti u snimljenu fikciju umesni i dobro odmereni. Miks dokumenata, fotografija, arhivskih filmskih snimaka spinuje jednu izuzetnu biografiju na fonu istorijske epohe.
Ali najvažniji momenat u ovom filmu jeste drugi zlatni zakon Histori kanala: pričanje traje jedan minut. Ili kraće. Kada su u pitanju svedoci, naratori i lica koja se unutar modela pojavljuju kao živi jezici (oni su neizbežni, ali opasni zbog čoveku urođene mane da priča nadugačko) onda se njihov govor uklapa u teksturu filma kao džingl. U svakom slučaju priča panično beži od bla-bla loših i staromodnih televizija kakva je ovdašnja. Ako ima potrebe za svedocima onda njihova pojedinačna deonica ne prelazi nekoliko rečenica, smišljenih da kažu sve. Zato se ove rečenice pišu, uče napamet i glume uz odgovarajuću gestikulaciju. Ulazi samo ono što je prirodno i verovatno, dakle povezano u spin. Iz ovoga proizilazi i treći zlatni zakon, koga se dosledno drži reditelj Roča: svaki nepokretni kadar teži da se što pre završi. Ništa nepokretno, naročito glava koja negde sedi i govori, ne traje ni minut. Čak i kad ima potrebe da objasni ono što je potrebno, zahteva se vizuelna promena na ekranu. Simfonijski arsenal pokreta, klasičnih, digitalnih i drugih, jedan čitav arsenal dinamičkih interpolacija, stoji na raspolaganju reditelju-specijalisti žanra. Ali šta će od toga izabrati i kako će harmonizovati heterogene izvore pokazuje tek pravi autor – kao ovde Edmon Roča – sklapajući celinu u duhu najviših priofesionalnih standarda (BZ).
Gresi moga oca Nikolasa Entela iz Argentine jesu živo i realistično ispričana priča o čuvenom narkobosu Pablu Eskobaru, kolumbijskom dileru, privredniku i političkom kandidatu koji je tokom svoje kriminalne vladavine bio odgovoran za nebrojena smaknuća kako konkurencije tako i političara. U ovom filmu Eskobar je prikazan sa svih strana: kao javna ličnost ali i kao otac, iz ugla njegovog sina Huan Pabloa. Ispovest sina Pabla, koji je osamdesetih godina prošlog veka promenio ime i izbegao sa majkom kako bi se spasili od daljeg nasilja, govori o njemu i sa jedne druge strane. Priznajući očeve grehe, sin Huan seća se Pabla i srećnog porodičnog života u detinjstvu sa nostalgijom i nežnošću. Naročito uzbudljivo prikazan je uspeli atentat na Eskobara 1993. godine. Gresi moga oca donose obilje dokumentarnog materijala, snimaka i fotografija koji su atraktivni za gledaoca, od privatnog zoološkog vrta do političke karijere ovog narko-diktatora (IK).
Kulturni film: tradicija i svakodnevica
Otac moderne teorije filma Andre Bazen, još pedesetih godina prošlog veka, pisao je o kulturnom filmu kao strogo profilisanom podžanru. Već tada je dat fenomenološki opis filmskog istraživanja u okviru različitih kultura čovečanstva, koji se pre svega ticao dekolonizacije i devesternizacije egzotičnih tema “izgubljene civilizacije”. Bazen je naročito upozoravao na pogubnost zapadnjačkog duhovnog nerazumevanja, čak i devastacije udaljenih kultura svestan primera Flaertija: filmove o Eskimima treba da snimaju Eskimi a ne on, zapadnjački inženjer. Eskimi su prihvatili, prionuli na posao i otkrili kinematograf – magijsku spravu za oživljavanje prošlosti – koju su nazvali agi. Tako je rođen Nanuk sa severa.
Malijski film Manuskripti Timbuktua ima nečega od Flaertijeve pobune protiv kolonijalnog duha i filma u njegovoj službi. Tema ovog dokumentarca je autohtona kultura centralne Afrike koja je nastajala u prvom milenijumu naše ere u kontaktu sa Sredozemnim bazenom i islamom, ali potpuno izvan zapadnjačkih kulturnih modela. Pismo (arapskog korena) bilo je osnov ove kulture, koja se slobodno razvijala na prvom afričkom univerzitetu u Timbuktuu početkom drugog milenijuma naše ere i svoj vrhunac doživela u 16. stoleću u delu Ahmed Babe, malijskog pismoznanca, naslednika i tumača baštine drevne filosofije, astronomije, matematike, poezije i umetnosti. Ovo je zapanjujuća činjenica jer potpuno ruši predrasude o Africi kao crnoj rupi na kulturnoj mapi planete, o čemu svedoče duhovito odabrani citati zapadnjačkih državnika, od Jana Smita do Nikole Sarkozija. Film Manuskripti Timbuktua je dokumentarac koji se otvoreno suprostavlja kulturnom imperijalizmu Zapada, ali ne kao politički aktivist, već kao mirni i studiozni promoter jedne nama nepoznate duhovnosti, svesno marginalizivane tek sa prodorom evropskog kolonijalizma. Tek tada počinje da opada i potpuno se povlači autohtona kultura crne Afrike; ona vremenom postaje plen evropskih osvajača i njihovih domaćih kompradora, magrebskih sultana, trgovaca ebanovinom, dijamantima i ljudskim dušama. Tokom pustošenja, koje traje već pola milenijuma, kulturno nasleđe podsaharske Afrike sačuvalo se zahvaljujući zanimljivom fenomenu: porodičnim bibliotekama važnih spisa, sakrivenim duboko u kućna skloništa (koliko je to bilo moguće u opisanim uslovima), zarivenim u pesak, domove i svest domorodačkih pokolenja. To, jedva sačuvano nasleđe sada prikuplja, konzervira i sistematizuje mlada afrička država i njena akademska zajednica, sastavljena od domaćih ljudi obrazovanih na strani – možda prva generacija novih afričkih intelektualaca, koja preuzima odgovornost. U ovom filmu nema digitalnih vratolomija karakerističnih za model Histori kanala, ni pikarskog duha otkrivača izgubljenih kovčega. To je sasvim drugačiji film, sav okrenut suštini ponovo pronađene kulture, njenim značenjima i istočnicima. Kao drevni rukopis, pred nama se lagano razmotava otkriće duhovnosti o kojoj nismo znali ništa. To je i najveća vrednost ovog filma. Upravo onako kako je Andre Bazen opisivao kulturni film poredeći ga sa – ozbiljnom muzikom (BZ).
U filmu Mujezin verska praksa pokazuje se kao važan aspekt života savremene Turske: religiozno pevanje utkano je do srži u svakodnevicu, a estetika i boja glasa postaju pitanja od državnog značaja. Mujezin je izvikivač koji sa Minareta poziva Muslimane na molitvu. Danas je Minaret, toranj, većinom dekorativni element džamije budući da se pozivi na molitvu najviše oglašavaju preko zvučnika. U Turskoj ima 78 698 mujezina, imama i verskih poglavara. Svi oni su državni službenici koji rade za Ministarstvo vera. Iz 2944 džamije u Istambulu mujezini pozivaju narod na molitvu pet puta u toku dana. Mujezin prati trojicu učesnika državnog takmičenja za najboljeg pozivara na molitvu, porodične ljude iz malih sredina koji su došli u Istambul kao centar ove profesije. Posebno zadivljuje lik učitelja, jedinog pevača koji je završio muzički konzervatorijum i bio rvač u mladosti. On održava veoma stroge kriterijume koji čuvaju kulturne i estetske standarde u okviru verske kulture. U atmosferi kičaste televizijske zabave i moru osrednjih, pa i falš pevača, učitelj se zalaže za kulturni elitizam i vrhunski nivo izvedbe, dok je Istambul jasno naznačen kao kulturni i duhovni centar. Da li će onda mujezin i imam iz poznatih istambulskih džamija uspeti i ove godine da pobede na takmičenju?
Za one koji vole pozorište i ples, Beldoks je priredio dve atraktivne srpske premijere filmova iz SAD: Plesače sa mačkama Harisa Fišmana i Svaki sitan korak poznatih dokumentarista Džejmsa Di Sterna i Adama Del Dea. Prvenac Harisa Fišmana Plesači sa mačkama donosi setnu priču o jednom od najegzotičnijih poziva na svetu, mogućeg samo u tako velikoj zemlji kao što je Amerika: o profesionalnim plesačima koji nastupaju sa divljim životinjama, uključujući leoparde, žute i bele tigrove. Radi se o čuvenom slučaju koji je otvorio kontraverze o tome, može li divlja zver ikada biti pripitomljena? Baletski i bračni par Ron i Džoj Holidej upoznali su se još kao deca, da bi kao mladi supružnici životarili u Njujorku dok im se nije ukazala životna šansa: da postanu slavni plesački adađo par za Radio Siti Mjuzik Hol. Kada im direktor Mjuzik Hola početkom sedamdesetih ponudi da izvode tačku sa crnim leopardom, oni se u potpunosti edukuju u dresuri i poznavanju ponašanja ovih životinja. Ron i Džoj otvaraju svoj zoološki vrt sa divljim mačkama, uvodeći mladog Čak Lizu u posao. Zajedno žive i nastupaju 14 godina, sve do Čakove a zatim i Džojine tragične smrti. Kroz vizuru protagoniste, iskusnog ali tugom prožetog Rona, koji danas obučava mlade dresere životinja u zoo-centrima, film nudi dragoceni uvid u čitavu jednu potkulturu glamura i opasnog života dresera-igrača, ali i dirljivu priču o nesvakidašnjoj bliskosti troje zabavljača, koji su se uzajamno neizmerno voleli i poštovali, baš kao što su voleli i svoje krvožedne dresirane ljubimce. Plesači sa mačkama posebno plene iskrenošću glavnog junaka, snolikom atmosferom legendarnih nastupa Holidejevih i specijalnom muzikom koja doprinosi čarobnosti scena.
Korus Lajn, kultni mjuzikl iz 1975. zasnovan na intimnim ispovestima plesača zvučno snimljenim u januaru 1974, po kojima je nastala i knjiga autora Džejmsa Kirkvuda i Nikolasa Dantea, predstavljen je u svojoj klasičnoj i aktuelnoj, obnovljenoj verziji iz 2006. u uzbudljivom ostvarenju Svaki sitan korak. Originalna priča iz sedamdesetipete govori o plesačima na velikoj audiciji koji se očajnički bore za ulogu života, baš kao što se današnji kandidati bore da dobiju prestižno mesto u Korus Lajnu iz 2006. Spektakularnost filma, čiju radnju čini višemesečna audicija za uloge u novoj postavci koju sprovode njeni nekadašnji producenti i igrači, ne zaostaje za lepotom ovog čuvenog šoua, četvrtog najuspešnijeg komada u istoriji mjuzikla, koji je osvojio 12 Toni nagrada. Izvanredno i raskošno snimljen, film se naročito fokusira na karaktere devojaka koje konkurišu za uloge plesačica, ali i mladih igrača koji će tumačiti Pola. Divne izvedbe plesačica i plesača, suze žirija, koji se seća starih dana, pred samim kandidatima, svetla pozornice i igra do poslednjeg daha odvijaju se u sve bržem i potresnijem ritmu kako se film približava kraju: konačno, ekipa je odabrana a život je ovaj put imitirao umetnost. Originalnu koreografiju i režiju za Korus Lajn uradio je Majkl Benet, autor muzike je Marvin Hamliš, a tekstova Edvard Kleban.
Žiri je uvek u pravu
Dobitnik ovogodišnjeg Oskara za najbolji dokumentarni film, Zaliv je impresivno snimljena borba za spas delfina u Japanu. Ovaj film dobitnik je i nagrade publike za najbolji film na najprestižnijem Zapadnom festivalu dokumentarnog filma IDFA u Amsterdamu 2009, nagrada publike na Sandensu i Hotdoksu, kao i niza drugih priznanja. Zaliv je prva režija vrhunskog podvodnog fotografa Luija Psihojosa, koji zajedno sa vodećim svetskim aktivistom za zaštitu života Delfina, Ričardom O’Berijem, u uslovima životne opasnosti po čitavu ekipu snima lovokradice u skrivenim zalivima Japana koji vrše krvave pokolje desetina delfina u samo jednom praskozorju. U mladosti dreser čuvene TV-zvezde, delfina Fliper, kada mu jedan od delfina umire na rukama O’Beri shvata loš položaj ovih životinja osuđenih na zatvor po zabavnim parkovima. U Japanu delfini nastupaju u parkovima u kojima se prodaje njihovo meso, koje se neki put pakuje pod drugim imenom. Sa pokretnim ekranom na kome idu snimci krvave vode i predsmrtne vriske delfina O’Beri posećuje uštogljene akademske konferencije o ekologiji i političke samite. Cilj njegove borbe je da spreči klanicu delfina i vrati ih slobodne u predivna morska prostranstva.
U okviru izbora filmova Žiri je uvek u pravu Beldoks je prikazao i sugestivno, lirsko ostvarenje Zvuk insekata – zapis mumije Pitera Lihtija. Radi se o introspektivnom, potresnom svedočenju poteklom iz japanskog romana o samoubistvu izgladnjivanjem autora Masahiko Shimade, koji je bio zasnovan na istinitom događaju. Zvuk insekata je eksperimentalni film sa elementima fikcije, koji kombinuje glas naratora sa asocijativnim dokumentarnim i igranim snimcima velike poetske lepote. Sredstvima koja inače koristi dokumentarni film ovde je dočarana duboko humana simbolična priča o suočavanju čoveka sa samim sobom. Zvuk insekata dobitnik je nagrade ARTE za najbolji evropski dokumentarni film 2009. godine i niza drugih nagrada.
U okviru ovog programa Beldoks je premijerno prikazao film BURMA VI-DŽEJ, ili VIDEO-NOVINARSTVO: Reportaža sa zatvorene teritorije. Burma VI-DŽEJ, nominovan za Oskara za 2009., dobitnik Joris Ivens nagrade na IDFI i niza drugih priznanja, putem efektnih i autentičnih arhivskih snimaka prati sudbinu hiljade sveštenika koji su u nedavnoj prošlosti – 2007. – digli ustanak u Burmi protiv vojnog diktatorskog režima, koji vlada duže od 4 decenije. Sasvim slučajno i ironično, u Burmi je rođen i čuveni pisac Džordž Orvel, autor remek-dela 1984. o totalitarizmu i fenomena zvanog Veliki brat. Veoma šokantno je saznanje da su predstavnici vojske bez problema spremni da ubijaju sveštenike čim se ovi pobune i demonstriraju, da im ništa nije sveto i ne prezaju ni od čega. Na žalost, ovaj ustanak kao mini-revolucija nije imao odjeka i bio je neuspešan, a sasvim mirnodopska pobuna ugušena je surovim nasiljem od najjačih sila. U eri globalizacije i sve veće popularnosti Budizma na Zapadu, koji promovišu i mnoge holivudske zvezde koje su podržale ustanak tibetanskih monaha, ovaj film daje nam dragoceni uvid u odnos religije i politike u savremenom društvu (IK).
Iz Holandije je stigao veličanstveni poduhvat rediteljke Diteke Mensink, u saradnji sa istraživačem Gerardom Nijsenom i montažerkom Džesikom De Koning. Njihov Film Rastanak govori o doživljajima jedne međunarodno komponovane ekipe novinara koja je, zahvaljujući inicijativi i materijalnom pokriću američkog novinskog magnata Rudolfa Hersta, cepelinom GRAF nemačke proizvodnje 1929. godine iz Njujorka krenula na put oko sveta. Retko kada smo bili u prilici da zahvaljujući jednom dokumentarnom filmu, sačuvanom i efektno montiranom i povezanom filmskim materijalima, doživimo istoriju naše civilizacije viđenu u zgusnutom filmskom prostorno-vremenskom kontinuumu, iz ptičje – kosmičke perspektive! Zaista, kao da je zajedno sa nama uzletela i mašta Žil Verna, jer samo je on mogao da zamisli takvo nestvarno putovanje oko zemljine kugle, kao što su bili njegovi romani Put oko sveta za osamdeset dana , Putovanje na mesec, Putovanje u središte zemlje …
Čovečanstvo, međutim, kao svoju prethodnicu i izvidnicu u Kosmos nije poslalo ni knjigu ni pozorište, ali filmsku kameru jeste. Prvi put u istoriji sveta ljudsko oko je, zahvaljujući oku filmske kamere, ugledalo i jednom pogledom obuhvatilo celu Zemljinu kuglu. Tačka iz koje je Zemljina kugla snimljena ni prostorno ni vremenski ne odgovara ni jednoj tački na samoj zemljinoj kugli. To znači da je kamera transcendirala u neki drugi prostor i u neko drugo vreme, a to znači da u bioskop ne idemo zato da bismo gledali žive slike, nego da bismo videli svet iz trenscendencije, svet viđen očima anđela, svet koji više ne postoji…
Zamislite putnike okačene o cepelin džinovskih razmera, kao i velike količine vode i 925 kilograma hrane, posadu sa radio-vezistom, navigatorom, kuvarom, kelnerom, nemačkim komandantom Eknerom sa mladom britanskom novinarkom Ledi Grejs Hej, koja je intevjuisala Musolinija ali se nikada nije usudila da priđe Staljinu i koja je zaljubljena do ušiju u iskusnog američkog novinara Karla fon Vigana! Zamislite tu šarenoliku ekipu sa ruskim, francuskim i japanskim dopisnicima razmeštenim po ćoškovima, zamislite sve njih kako 1929. godine uzleću u oblake i setimo se na ovom mestu reči filmskog estetičara i teoretičara Dušana Stojanovića koji kaže da je filmski prizor krajnje uverljivo svedočanstvo o svakodnevnom opažajnom svetu, čulno autentičnije i psihološki snažnije od bilo čega dotle viđenog u istoriji ljudskog duha… Ali, nastavlja Stojanović, filmski prizor je veštački, od čoveka stvoren znak, koji se pokorava zakonitostima što sa prirodnim redom stvari imaju samo prividne veze. Filmski prizor je, dakle, i ono što su iz vazduha mogli da ugledaju putnici cepelina GRAF – a to su istorijski već odavno protumačeni događaji, građanski nemiri i surova policijska intervencija na ulicama nemačkih gradova, to su ljudi u nacističkim uniformama sa kukastim krstom na rukavu, to je ukratko godina 1929, Hitler još nije došao na vlast, ali se priprema – niko od svih tih putnika okačenih o cepelin, koji jezdi oko zemljine kugle i ne sluti ono što je danas jasno svakom prosečnom gledaocu u bioskopskoj sali, ne sluti niko, dakle, kakvi se sve još događaji dole, na zemlji pripremaju, ne sluti se u tom avanturističkom i nadahnutom cepelinu početak drugog svetskog rata. To, doduše, ne slute ni Rusi, ni Englezi, ni Amerikanci, ni Francuzi, ni Japanci na zemlji.
Bilo je to vreme, ako već govorimo o filmu, kada su bioskopi u Holivudu i u celoj Americi, sudeći prema jednom članku objavljenom u Verajetiju, mogli da za cenu od oko 3 miliona dolara instaliraju nove zvučne uređaje, kada je u Moskvi Dziga Vertov predstavio svoj najnoviji eksperimentalni film Čovek sa filmskom kamerom a Sergej Ejzenštejn svoj film Staro i novo, kada je u Sao Paolu Ernst Ljubič snimio prvi zvučni film ikada snimljen u Brazilu (Patriot), kada je Alfred Hičkok snimio triler Ucena , prvi zvučni film snimljen u Engleskoj, kada je u Parizu Žermen Dilak izabrana za prvu predsednicu filmskih klubova Francuske, kada je u Kini Kuomintang doneo zakon o filmskoj cenzuri, i kada su u Parizu Luis Bunjuel i Salvador Dali predstavili svoj prvi i slavni nadrealistički film Andaluzijski pas.
Negde u to vreme leteo je cepelin GRAF prevalivši 7000 kilometara od Njujorka do nemačkog grada Fridrihshafena. Leteo je 30 sati gotovo dodirujući vrhove snežnih brda Sibira, iznad Jakutska, preko planinskog venca Stanovoj visokog 1830 stopa. Putnici su konačno mogli da ugledaju vode zapadnog Pacifika, kitove u okeanu, a Japanci nikada neće zaboraviti predivnu plavu lađu iz koje im se odmah po sletanju obratio kapetan Ekner. Naravno, priređeni su carski banket, bal i baštenska zabava, pojavile su se gejše, a Karlova žena Inez, jedina smetnja njegovoj emotivnoj vezi sa ledi Grejs, radio-vezom je najavila da ga uveliko očekuje u jednom hotelu u Los Anđelesu.
Američki filmski teoretičar, Nemac po rođenju i obrazovanju, Hugo Minsterberg, objavio je 1916 godine briljantnu knjigu The Photoplay: A Psychological Study. Minsterberg, koga je visoko cenio dr Dušan Stojanović, kaže : „Kad god se naša pažnja u filmu usredsredi na neki naročiti sastojak, okolina se prilagođava, isključuje sve za šta nismo zainteresovani i posredstvom krupnog plana pojačava živost onoga na šta se naš duh koncentriše. Kao da se spoljni svet upleo u naš duh i uobličio se ne prema sopstvenim zakonima, nego prema činovima naše pažnje.“ Objektivni svet se uobličava prema zahtevima našeg duha. Događaji veoma udaljeni jedan od drugoga, tako da fizički svima u isto vreme ne možemo da prisustvujemo, stapaju se u našem vidnom polju kao da su spojeni u našoj sopstvenoj svesti. Tom se još pridružuje emocija čije je slikanje, po Minsterbergu, glavni cilj filmske predstave (MN).
Follow
