Na ovom mestu smo neprestano ponavljali: zakon, zakon! priželjkujući Zakon o kinematografiji kao jedino rešenje za haos koji već dugo vlada u srpskom filmu. Sada to isto ponavlja nomenklatura na vlasti, koja je, početkom 2010. godine, ponudila nacrt jednog takvog zakona, za koga tvrdi da je dobar.
Tranzicioni provizorijum u kojem se nalaze srpski film i kinematografija već poduži niz godina, u kojem se stvari odvijaju stihijno, bez prave ideje, cilja, strategije i obrasca, preti da svojom dugovečnošću nadvisi svaku misao o mogućoj promeni na bolje.
Ako je verovati samoreklamama RTS-a tv serija Radoša Bajića Selo gori a baba se češlja najgledaniji je produkt ove vrste u svih vremena u Srbiji, što vredi zabeležiti. I čestitati.
Od samog početka ideju i posao oko pitanja dodele takozvanih nacionalnih penzija zaslužnim umetnicima u Republici Srbiji pratilo je mnogo nejasnoća, nedoumica i kontraverzi.
«…Festivalska nagrada nosi naziv Ibis i dodeljuje se u sedamnaest takmičarskih kategorija…Nagrada Ibis je dobila ime po ptici čije je stanište u oblasti Dunava, nedaleko do sedišta samog festivala.
U jeku štrajka beogradskih bioskopa praćenog zaglušujućom tišinom javnog govora o razlozima propadanja našeg najvećeg prikazivača, Beograd filma, ministar za kulturu Republike Srbije, gospodin Dragan Kojadinović, govoreći na jednoj konferenciji za štampu o perspektivama srpskog filma u ovoj, 2007. godini, upotrebio je sintagmu „srpska filmska industrija“.