Ljudi govore u Škanatinim filmovima, ali ne samo rečima. Još više i sugestivnije govore oni svojim ćutanjem, pogledom, izrazima lica, čitavom fizionomijom koju je na njima izbrazdalo dleto privatne i kolektivne istorije.
Tokom obnavljanja srpske vojske na Krfu, 1916. godine, po ugledu na francusku vojsku, osnovano je Fotografsko odeljenje Vrhovne komande srpske vojske sa Umetničkom, Fotografskom i Kinematografskom sekcijom sa zadatkom da stvara likovnu, fotografsku, i filmsku dokumentaciju o svim značajnim zbivanjima na frontu i u pozadini
Smrt se ne može pobediti, ali se možda načas može zbuniti, izigrati nekom neponovljivom ludošću…
(Božidar Zečević. Srpska avangarda i film 1920 – 1932. Udruženje filmskih umetnika Srbije, Beograd, 2013, 390 str.)
Udruženje filmskih umetnika Srbije se ovih dana (početak decembra 2014.) obratilo javnosti jednim dramatičnim saopštenjem sledeće sadržine:
Na dan 6. juna 1896. godine – nepunih šest meseci posle svetske premijere u Parizu – kinematograf, epohalni pronalazak Francuza braće Limijer, prikazan je i u Beogradu, u jednoj dvorani kafane „Zlatan Krst“ na Terazijama. Bila je to prva projekcija pokretnih fotografija ne samo u Srbiji, već i na tlu jugoslovenskih zemalja i na Balkanu.