Da li je telo zona slobode ili ropstva u savremenom društvu? Sudeći po aktuelnim dokumentarnim i igranim filmovima, telo koje postaje telo slobodnog čoveka ili pak ugnjetenog i mučenog čoveka, telo žrtve, jedan je od odlučujućih poligona na kome se vodi borba između sile i čovečnosti za parcijalnu ili sveopštu dostupnost ljudskih prava.
Prve asocijacije vezane za 1968. studenti zabarikadirani na univerzitetima, duhovite parole poput one pariske „Budimo realni, tražimo nemoguće“. Ono što se obično previđa je da 1968. ima mnogo više nivoa, naročito u kontekstu filma.
Odricanjem od dijalektike stvarnosti evropski filmski duh sebe lišava svoje uporišne estetske građe, sužava obzorje, smanjuje potrebu i interesovanje za unutar evropskom kinematografskom razmenom i fluktuacijom ideja, i time širom otvara vrata autorskom konformizmu.
Misao je, dakle, pa i osećanje i ljubav i duša, proizvod samoproizvedenog kretanja i kauzalnosti kosmičkih razmera.
Stvarnost filmskog prizora biva zamenjena stvarnošću filmske tehnike, fotogeničnost izraza retorikom iskaza, umetnički smisao ideološkim besmislom, punoća prazninom.
(Napomena urednika: Pripremajući prvi broj ovog časopisa, obratio sam se profesoru i reditelju Vladi Petriću sa molbom da napiše tekst o temi po njegovom izboru.