Nijedan film nema moć ikone, ali ponavljanje istovetnih slika kroz filmove te slike uključuje u fabriku svakodnevnog života američkog društva, utičući na sve, od stilova oblačenja do prihvaćenog i očekivanog modela ponašanja. Filmski obrasci, kojih većina gledalaca nije svesna, kumulativno utiču na samopoštovanje Amerikanaca, njihova očekivanja, stavove i ponašanje. Zbog toga je važno ove obrazce ispitati i preispitati, postaviti im ono drevno pitanje Svetog Grala: Kome služe?
Možda ovo suptilno i kumulativno oblikovanje sistema vrednosti, opažanja i ponašanja nigde nije više izraženo nego što je to slučaj sa nasiljem na ekranu. Mediji posvećuju značajnu pažnju kada se filmsko nasilje podražava u stvarnom životu kao u slučaju takozvanih „prekopiranih ubistava“. Međutim, još je alarmantnija činjenica široko rasprostranjenih društvenih posledica prikazivanja nasilja u popularnom filmu. U preko hiljadu studija tokom više od trideset godina, uvek iznova se uveravamo da je „izloženost slikama nasilja povezano sa antisocijalnim i agresivnim ponašanjem“. Kao društvo koje je u velikoj meri oblikovano video kulturom, sve više postajemo neosetljivi na nasilje i anestezirani da saosećamo sa bolom žrtve. Mi smo, zapravo, „navikli“ na nasilje, ne samo gledajući ga na ekranu, već i načinom kako se to nasilje prikazuje kao istovremeno i „prirodno“ i „ispravno“. Mislim da je jedan od načina na koji nas komercijalni film navikava na nasilničko ponašanje, kao na nešto i „prirodno“ i „ispravno“, povezivanje religijskog verovanja sa nasiljem u njemu. Sa sigurnošću možemo izdvojiti značajan broj filmova koji eksplicitno teže nasilju koje za osnovu ima religijsko verovanje (na primer Gandi/Gandhi). Ako je Majlsova u pravu, u ovim filmovima se ne radi toliko o eksplicitnm porukama koje oblikuju naše razumevanje odnosa između religije i nasilja koliko je u pitanju kumulativni efekat popularnih filmskih obrazaca i ponovljenih slika upotrebljenih da oslikaju taj odnos.
Ova studija isključivo preispituje odnos religije i nasilja u savremenim popularnim filmovima, posebno u dvadeset filmova koji su ostvarili najveći profit u Americi tokom godine u periodu od 1990–1998, od ukupno 180 filmova. « Od ovih 180, šezdeset dva filma (otprilike jedna trećina) sadržala su neke religijske predstave, čak i ako je to samo tako što jedan sveštenik prisustvuje venčanju ili sahrani. Četrdeset i četiri filma od tih šezdeset i dva, prikazalo je religiju u direktnoj vezi sa nasiljem.
Pre nego što se okrenemo analizi samih filmova, dozvolite mi da ukratko definišem šta podrazumevam pod pojmovima „religija“ i „nasilje“. Kao što kaže Robert MekAfi Braun, „malo je reči u našem svakodnevnom vokabularu koje su predmet tolike zloupotrebe i pogrešne upotrebe. “« Pojam religije, na primer, može se proširiti tako što prikazuje i nečiji pogled na svet ili „krajnji interes“ (Tilih). Zatim, postoji i značajno pitanje američke „građanske religije“ – amalgama patriotizma, popularnih socio-ekonomskih vrednosti i osnovnih pravila moralnog ponašanja. Lako bi se dalo dokazati da su filmske serije kao Zvezdane staze /Star Trek, Supermen /Superman ili Betmen /Batman popularne jer prikazuju spasonosno nasilje u službi američke građanske religije.
Ukoliko želimo da pokažemo kako nas popularni film navikava na nasilje povezujući ga sa religijom, neophodno je da našu pažnju usmerimo na one aktivnosti i simbole koje gledaoci jasno prepoznaju kao religiozne. Zato ću koristiti širu definiciju religije za ovu studiju, onu koja se ograničava na eksplicitne, ukorenjene i javno prepoznatljive religijske tradicije, kultove i sekte.
S druge strane, jedna šira i obuhvatnija definicija nasilja ide dalje od konvencionalnih definicija i naglašava eksplicitan fizički čin destrukcije u kojem se „neko maltretira, zlostavlja, gura, udara, probada, upucava, siluje ili je na nekakav drugačiji način predmet fizičke zloupotrebe“ (Braun:6). Po ovom gledištu, nasilje može biti i lično i društveno, otvoreno ili prikriveno, fizičko ili psihološko. Kada jedan pojedinac „zlostavlja ličnost“ drugog ili kada socijalne institucije i strukture funkcionišu tako što atakuju na socijalni i lični integritet ljudi, onda se slažem sa Braunom da je „nasilje odgovarajući termin za ono što im se događa“ (8). Nasuprot religiji, nije neophodno da publika prepozna nasilje kao nasilje kako bi ono oblikovalo naš sistem vrednosti, stavove i ponašanje. Ponavljam, teza ove studije je da nas popularni film navikava na nasilje bilo da smo toga svesni ili ne, i da je jedan od načina na koji to čini povezivanje nasilja sa prikazivanjem religije i religijske vere.
Pregledavši svih 180 filmova koji su 1990-ih ostvarili najveću zaradu, nudim četiri osnovne klasifikacione grupe za tumačenje odnosa između religije i nasilja: (1) religija prikazana kao pomoć žrtvama nasilja, (2) religija prikazana kao podrška ili kao put koji vodi nasilju, (3) religija prikazana kako se suprotstavlja nasilju i (4) religija naporedo sa nasiljem. Ovo klasifikovanje nije rigidno i mnogi filmovi nude slike koje spadaju u više nego u jednu klasifikacionu grupu.
1. Religija kao uteha ili pomoć žrtvama nasilja
U popularnom filmu religija često ne podržava niti se suprotstavlja nasilju, ali je izvor utehe ili pomoći žrtvama nasilja. U ovim slučajevima, religija je obično prisutna kroz lik sveštenika ili kroz prikaz svetilišta. Uobičajeni obrazac uloge sveštenika je njegovo prisustvo na sahrani žrtve nasilja kao u filmu Mr. Holland’ s Opus ili u filmu Smrtonosno oružje 3 /Lethal Weapon 3. Slično tome, u filmu Spasavanje vojnika Rajana /Saving Private Ryan, sveštenik je prisutan na obali Normandije, pomaže ranjenicima i obavlja Poslednje Obrede. U filmu Apolo /Apollo 13 sveštenik nudi utehu supruzi astronauta Džima Lavela tokom neizvesnosti pokušaja ponovnog ulaska kosmičke kapsule u atmosferu. Takođe, religija omogućuje svešteničku angažovanost u suočavanju sa predstojećomj katastrofom kao što je to slučaj u filmovima Dubok uticaj /Deep Impact, Armagedon /Armageddon i Dan nezavisnosti /Independence Day. Sva tri filma oslikavaju savremene verske zajednice širom sveta kako se mole za spasenje od Strašnog suda, svaka na svoj način. Ovo sredstvo je postalo naročito popularno kao način da gledalac stekne utisak o ozbiljnosti i svetskom značaju neke situacije kao i globalnoj ulozi religije kao svešteničkog čina.
Još jedan film koji za temu ima tragičan događaj, Titanic, u poslednjim scenama filma, na upadljiv način uvodi lik sveštenika kako bi na palubi broda utešio žrtve šćućurene oko njega dok ponavlja „Zdravo Marija” i citira Knjigu Otkrivenja iz Svetog pisma. Primetno je da mali gudački ansambl na palubi Titanika za svoju završnu numeru bira „Nearer My God to Thee“ (uprkos činjenici da pesmu izvode, što je neverovatno, po američkoj, a ne engleskoj verziji te melodije). Ovakav odabir ima uzbudljiv efekat jer pruža pozadinu sceni u kojoj stariji par leži zagrljen u krevetu, majka teši svoju decu, a užasnuti putnici traže utočište na poslednjim suvim ostacima broda koji tone.
Molitva je zajednički imenitelj u većini filmova u kojima sveštenička uloga stoji nasuprot nasilju ili ranjavanju. Čak je i lik košarkaške zvezde Čarlsa Barklija sveden na molitvu u filmu Space Jams kada mu vanzemaljci ukradu njegove košarkaške moći. U filmu Fried Green Tomatoes, molitva je jedini izvor utehe za Rut i način pomoću kojeg uspeva da se nosi sa zlostavljanjem muža, Frenka. Razmišljajući o svojoj zahvalnosti Bogu za sina kojeg ima, Rut kaže: „Sećam se da bih uvek isto reagovala kada bi me Frenk tukao. . . . . . zahvaljivala sam Gospodu što mi daje snage da se sa tim pomirim. . “ Međutim, postoje granice do kojih molitva uspeva da pomogne Rut da trpi nasilje. Kao što ona sama kaže: „ Ali, ako skot samo pokuša da mi oduzme dete, neću se moliti, slomiću mu vrat. “
Ako je slika sveštenika jedna od onih koje služe tome da pojačaju ulogu religije kao vrste pomoći i utehe žrtvama nasilja, onda je svetilište druga. Filmovi poput Zvonar Bogorodičine crkve /Hunchback of Notre Dame, Maska Zoroa /The Mask of Zorro ili Sister Act pružaju tradicionalniju predstavu svetilišta koje služi kao utočište ili skrovište za žrtve nasilja. U filmu Fried Green Tomatoes i Sleepers, pripadnik klera zapravo laže za govornicom kako bi žrtvu zaštitio od daljeg nasilja. U filmu Brisač /Eraser, sveštenik stiže u pomoć Arnoldu Švarcenegeru i Vanesi Vilijams tako što im pozajmljuje auto da pobegnu od onih koji su im za petama. U filmovima Bram Stoker’s Dracula i Telohranitelj /Bodyguard, krst se koristi kao simbol zaštite od nasilja i povređivanja (u velikom broju filmova, posebno sa vampirima).
U svemu navedenom, religija se prikazuje ili kao neutralna ili kao pozitivna odlika ljudske egzistencije, iako se ne suprotstavlja nasilju uvek niti obavezno dovodi do njega. Ima slučajeva kada religija pruža previše utehe i pomoći, pa tako u velikoj meri pacifikuje žrtvu i na taj način služi u destruktivne svrhe. U ovom slučaju, kao što je Marks slutio, sveštenička ili svetilišna uloga religije je uništavajuća ili je poput one koju ima droga. Međutim, ovakva slika ni u jednom 180 odgledanih filmova ne izbija na površinu.
2. Religija kao podstrekač nasilja
Iako religija često može služiti kao pomoć žrtvama nasilja u popularnom filmu, obično se ona prikazuje kao njegov podstrekač ili kao put ka nasilju. Ovo ne znači da se u takvim okolnostima religija uvek prikazuje u negativnom svetlu. Mada religija može voditi nemoralnom ili nepravednom nasilju, ona se vrlo često prikazjuje kao podstrekač spasonosnog i pravednog nasilja. Svakako se može postaviti pitanje da li nasilje uopšte može biti pravedno ili spasonosno, ali ono u popularnom filmu to svakako jeste.
a) Religija kao podstrekač pravednog ili spasonosnog nasilja
Kada se religija prikazuje kao podstrekač pravednog ili spasonosnog nasilja, uobičajena je jedna od tri predstave: krstaš, duhovni ratnik ili božansko nasilje. Krstaš je, svakako, pokušaj da se pobedi neprijatelj Boga, koji je često prikazan kao nevernik ili jeretik. Tako na primer, u filmu Bram Stoker’s Dracula, verski razlozi vode Van Helsinga i njegovu grupu ubica vampira da uhvate i unište Drakulu i njegove pristalice. Iako je religijski momenat oduvek bio prisutan u istorijskom žanru filmova o vampirima, u rukama Fransisa Ford Kopole religijski razlozi su još izraženiji i čak igraju glavnu ulogu na početku filma u sceni razgovora hrišćanskog sveštenika i grofa Drakule.
Film Mela Gibsona Hrabro srce /Braveheart nudi još jednu sliku krstaša sa ustaljenim obrascem sveštenika koji na ekranu blagoslovi ratnike pre nego što ovi krenu u bitku. To je vizuelno objašnjenje da je cilj ratnika ispravan i da je suprotstavljen zlu. Fratar Tak u filmu Robin Hud: Gospodar lopova /Robin Hood: Prince of the Thieves blagoslovi bandu Veseljaka u njihovim pljačkama. Zbilja, on sam učestvuje u borbi, naročito protiv licemernog sveštenika koji se dodvorava guverneru Notingama. Na kraju filma, pravedno negodovanje gledaoca protiv sveštenika konačno je zadovoljeno kada ga fratar Tak ubije, gurnuvši ga kroz prozor visokog zamka. Volt Diznijev Mulan /Mulan, koji predvodi bitku nepojmljivu dečjoj pobožnosti, može se takođe uzeti kao primer krstaša. Mulan se moli svojim precima za pomoć, a oni odgovaraju vodeći ga i štiteći u vežbanju i bitkama, čak i kroz majušnog duha-zmaja, kojem je glas pozajmio Edi Marfi.
U nekim slučajevima, krstaš se može prikazati i kao iznenadna sreća uprkos njegovom ili njenom pomanjkanju religijske vere. U filmu Tumbstone, na primer, sveštenik citira Knjigu Otkrivenja grupi bandita predskazujući predstojeći sud koji će ih odvesti u smrt. Tako i kasnija pojava Kurta Rasela u filmu, u ulozi legendarnog šerifa Vajata Erpa, ima ulogu krstaša sa eksplicitnom religijskom osnovom. Sličan obrazac postoji u ranijem filmu Bledoliki jahač /Pale Rider sa Klintom Istvudom.
U filmu Kralj lavova /The Lion King, babun Rafiki predstavlja sveštenika, vidara ili vrača u životinjskom carstvu, a ova pravednička aura ga prati u momentima kada uspeva da izađe na kraj sa zlim hijenama. U stvari, ceo krug života u filmu The Lion King nosi u sebi svetost koja podržava nasilje kao način života. Jedan efektan način mitologizovanja i sakralizovanja predstavljanja nasilja kao nečega što je ugrađeno u sistem i što je „tako“.
Slična slici krstaša je i slika duhovnog ratnika koji može učestvovati u nasilju nemajući religijsku motivaciju, štaviše i, još značajnije, bez sopstvene duhovne discipline ili moći. Na primer, Džedajevi vitezovi u trilogiji Ratovi zvezda /Star Wars, koji su se ponovo davali kasnih 1990-ih. Luka Skajvokera su obučavali duhovni učitelji Obi-van Kenobi i Joda, kako bi na pravi način koristio mističnu „snagu“ u bici. Iako Obi-van uči da sukob ima svoju alternativu, a Joda smatra da „Džedaj koristi svoju moć za sticanje znanja za odbranu, a nikada za napad“, ovo ne sprečava da nasilje u scenariju bude u svakoj ključnoj sceni kao osnovno sredstvo za izbavljenje. Konačna pobeda dobrog nad zlim svodi se na pucanje iz laserskog oružja, aktiviranje bombi ili sečenjem neprijatelja svetlosnom sabljom.
Varijacije prikaza duhovnog ratnika mogu se naći bilo gde u filmovima sa najvećom zaradom tokom 1990-ih. Film Nindža kornjače /Teenage Mutant Ninja Turtles i njegov nastavak koriste ovaj obrazac da opravdaju nasilje svojih junaka kojem ih je naučio njihov duhovni učitelj, veliki kanalski pacov Splinter. Isto tako, u filmu Robin Hood Prince of Thieves, Morgan Frimen je muslimanski vernik koji je prišao Robin Hudu zbog ispunjenja religijskog zaveta i čije nasilje proističe iz njegovog religijskog posvećenja i uvežbane duhovnosti. Još jedna skorija varijacija može se naći u filmu Spasavanje vojnika Rajana /Saving Private Ryan, gde redov Džekson, vešt strelac, pre svakog pažljivo pripremljenog pucnja, koji nepogrešivo pogađa metu, izgovara reči iz hebrejskog Psaltira. Ove reči nisu uobičajene molitve uplašenog vojnika. Redov Džekson izgovara reči iz Biblije kao način pripreme oružja na gotovs, a svaki pucanj nudi se kao molitva.
Konačno, nasilje u popularnom filmu može biti prikazano kao opravdano ili pravično kada je delo božanskog bića. Veoma je očit primer ovakvog božanskog nasilja u filmu Princ Egipta /The Prince of Egypt u kojem, verno biblijskoj priči, Bog šalje kugu i potop na egipatske neprijatelje Izraelićanina. Božanski karakter Zevsa u Diznijevom filmu Herkul /Hercules je drugi primer. Ne samo da Zevs voli da šalje munje, već i većina božanstava mogu se pridružiti u borbi kada je to potrebno, a sam Herkules, koji je jasno prikazan u filmu kao Bog, najveštiji je u pravednom nasilju. Treći, veoma čudan primer može se naći u filmu Forest Gamp /Forrest Gump gde se Bog pojavljuje u vidu ogromne oluje, koja uništava sve osim Forestovog čamca. U stvari, Forest je gotovo uvek zaštićen od nasilja dok praktično svi junaci oko njega veoma pate.
b) Religija kao podržalac nemoralnog ili korumpiranog nasilja
Gotovo podjednako često kao prikaz religije koja podstiče pravedničko ili spasonosno nasilje jeste i prikaz religije kao izvora nemoralnog i korumpiranog nasilja. Međutim, nije uvek jasno da li religija u takvom slučaju dovodi do nasilja ili je takvo nasilje samo zloupotreba ili iskrivljavanje religije. Dosta toga je ostavljeno gledaočevom subjektivnom razumevanju. Tri najomiljenije holivudske slike za izražavanje ovog odnosa religije i nasilja mogu se opistati kao licemer, fanatik ili čarobnjak.
Licemer je lik koji predstavlja društveno prihvaćenu religijsku veru gledaocima, ali čija je religioznost zapravo tanki veo koji skriva njegovu ili njenu nemoralnost, koja neminovno vodi nasilju ili štetnom ponašanju. Uobičajen obrazac za opis ove slike jeste lik cenjen u društvu, koji pored toga što je prevarant, jeste i pokvarenjak. Šteta koju on ili ona nanosi drugima jeste ogromna zbog izopačenosti koja je religijskog porekla. Kao što je ranije pomenuto, sveštenik u filmu Robin Hood: Prince of Thieves je samo pion u rukama bogatih i moćnih. Sopstvena pohlepa i licemerje navode ga da laže, obmanjuje i dopušta da drugi budu povređeni. U filmu Braveheart, kada je Vilijam Volejs vezan na spravi za mučenje i pogubljenje, jasno je religijsko naznačenje da sudija njegovo mučenje vidi kao „pročišćenje“.
Kada razmatramo filmove sa nasiljem, možda u početku ne pomislimo na film Filadelfija /Phyladelphia u kojem igraju Tom Henks i Denzel Vošington. U njemu nema nindža kornjača koje devedeset minuta prebijaju svoje protivnike ili eksplozivnih naprava kojim se ubijaju i sakate desetine ljudi. Međutim, nasiljem se sigurno može smatrati spaljivanje Andrju Beketa zato što ima sidu. Film jasno ovaj čin dovodi u vezu sa religijskom motivacijom kada šefa u advokatskoj kancelariji Beketov advokat pita -ko određuje pravila po kojima radi? Šef odgovara: „Čitaj Bibliju. . . . . Stari i Novi zavet. . . . . tamo ima nekih zgodnih pravila“. Ovde nailazimo na licemernu upotrebu religije koja se koristi da opravda nanošenje bola drugima.
Pogodan primer je ponovo Titanic. Iako brod tone zbog sudara sa ledenim bregom, u filmu se jasno uočava da je prikrivenija forma nasilja klasni sistem, koji bogate odvaja od siromašnih, pa čak ove druge, one što putuju u potpalublju, zatvara i onemogućava da stignu do čamaca za spasavanje sve dok putnici prve klasu ne budu zbrinuti. Ovaj smrtonosan klasni sistem, baziran na socioekonomskoj stvarnosti pojačava religija. U filmu vidimo bogate u najlepšoj odeći na bogosluženju, koji brane putnicima potpalublja da im se pridruže – još jedan primer licemerne religioznosti čija je posledica nasilje.
Nije svaka religijska motivacija nasilja prikazana na taj način. Holivud često uvodi fanatika ili neškolovanog belca kako bi prikazao religiju kako se potčinjava nasilju. Jedan od najčešćih obrazaca takvog prikaza je naravno Kju Klus Klan, kao na primer u filmu Vreme ubijanja /A Time to Kill, u kojem je jasno da su religijski motivi ti koji dovode do nasilja. Vođa Klana obraća se svom novom članu (kojeg igra Kifer Saderlend): „Klan je uvek bio tu, pod površinom, čekajući priliku da sprovede Božju pravdu“. Kada novi članovi polože zakletvu, vođa Klana kaže: „Ponosan sam što mogu da vas pozovem u rat za zaštitu naših hrišćanskih domova i porodica.“
Kifer Saderlend efektno dočarava ovakvu sliku. Četiri godine ranije igrao je sličnu ulogu u uspešnom filmu Neki dobri ljudi /A Few Good Men. U tom filmu Saderland igra neobrazovanog belca koji priznaje samo dva autoriteta u svom životu, svog komandandujućeg Pukovnika i „Gospoda Boga“. Saderlend je ubedljiv kao zadrti oficir koji služi Bogu i otadžbini i koji slavi smrt šikaniranjem slabijeg marinca i činjenicu da je čovek umro, jer „nije imao kod“ a da je „Bog gledao“. U filmu Waterboy u kojem igra Adam Sandier, čija je radnja smeštena u zabačeni šumski predeo rečnog rukavca u Lujzijani, pronalazimo dosta drugačiji model fanatika ili religije neobrazovanih belaca u službi psihološke zloupotrebe. Dečakova majka, koju igra Keti Bejts, celog života sina drži u šaci, gušeći njegov socijalni razvoj i zapravo ga pretvara u idiota stalnim obraćanjem religijskim slikama i temama. Sve van njenog uskog sveta je „od zla“, uključujući devojke, astronomiju i fudbal.
Još dva filma koja ilustruju sliku fanatizma u povezivanju religije i nasilja mogu se naći u filmovima Dodir /Contact i Sedam /Seven. Film Seven odnosi se na sedam smrtnih grehova, a svaki od njih postaje pretekst i metod ubistva koji izvršava duboko poremećen, ali religiozan čovek pokušavajući da u Božje ime pošalje poruku svetu o dubinama njegove izopačenosti. Sam film je uznemirujući, izukrštan i težak u svojoj mešavini religioznih tema, Dantea, Čosera i Miltona s jedne, i horora i nasilja sa druge strane. Film Contact, u kojem igra Džodi Foster, daje nekoliko religijskih portreta, a jedan od njih je portret član sekte koji, očigledno iz religijskih razloga, diže u vazduh raketnu rampu odakle se svemirski transporter šalje u druge delove svemira.
Konačna slika religijske vere kao motivacije za nepravedno nasilje je krstaš, ovaploćen u liku Darta Vejdera iz filma Star Wars. Vejder je duboko religiozan i doveo je do savršenstva svoju otvorenost i sklad sa mističkom silom u srcu univerzuma – to je u njegovoj „tamnoj strani“. Kada mu imperijalni sledbenik saopšti da njegova odanost „staroj religiji“ nije pomogla imperijalnoj stvari, Vejder počinje da telekinetički guši čoveka rečima, „Mislim da je tvoj nedostatak vere uznemiravajući. “ Mada Vejder nudi kontrast duhovnom ratniku oličenom u liku Luka Skajvokera, na kraju obojica svoje duhovne moći usmeravaju ka nasilju.
3. Religija kao podstrekač u odbijanju nasilja
Samo u tri najpopularnija filma 1990-ih religijska vera tek u naznakama vodi odbijanju od nasilja: Pokahontas /Pocahontas, Ples sa vukovima /Dances With Wolves i Petparačke priče /Pulp Fiction. Interesantno, prva dva filma imaju domorodački američki kontekst, ali onaj koji je zadržao izvesnu dvosmislenost kada je reč o nasilju, Živahna Ptica, sveti čovek iz filma Dances With Wolves, prikazan je kao glas razuma i nenasilja u trenutku kada ostali iz indijanskog plemena žele da odu i ubiju Džona Danbara (Kevin Kostner). Kada dođe vreme da pleme Sijuksa krene u rat protiv Pounija, ne vid se da religiozna vera Živahnu Pticu sprečava da se suprotstavi nasilju. On se pridružuje ostalima u oružanoj bici protiv neprijatelja. Pocahontas je film koji je manje dvosmislen u odbijanju nasilja proisteklog iz onoga što bi se razumski moglo nazvati religijskom verom. Svakako, ostali članovi njenog plemena ne vide ikakvu razliku između sopstvene vere i ratovanja, oni proslavljaju svoje ratnike i heroje. Pokahontas je više u dodiru sa autentičnom duhovnošću njihove tradicije – ona osluškuje glasove vetra, životinja i drveća, a njen otac, poglavica, priznaje joj mudrost koja nadmašuje njene godine. Ova duboka duhovnost nagoni Pokahontas da se zalaže za nenasilje prema opasnim Evropljanima, koji su osvojili njihovu zemlju.
U filmu Petparačke priče /Pulp Fiction, dva gangstera, Džuls i Vinsent, nalaze se na uobičajenom zadatku plaćenih ubica za račun svog gazde Marselusa. Oni ulaze u stan, počinje razgovor sa dvojicom mladića koji su prevarili Marselusa i tada ih ubijaju. Međutim, Džuls i Vinsent ne znaju da se treći mladić krije u kupatilu. On upada u prostoriju pucajući iz bliza. Nijedan metak ne pogađa ni Džulsa ni Vinsenta i oni, dabome, ubijaju i njega. Zatim se dijalog pretvara u raspravu među dvojicom gangstera da li je ovaj događaj zapravo Božja intervencija ili samo sreća. Džuls (igra ga Semjuel L. Džekson), koji voli da citira proroka Ezekijela neposredno pre nego što će izvršiti ubistvo, doživljava ovaj događaj kao čudo i odlučuje da odustane od svog života ispunjenog nasiljem i zločinima. Džuls je doživeo „trenutak prosvetljenja“ i veruje da se „Bog umešao“. Ovo nije ništa drugo nego religijski preokret koji navodi Džulsa da odbije nasilje. Ironično je da film Pulp Fiction, koji se smatra za jedan od najviolentnijih filmova 1990-ih, bude jedini u našoj studiji u kojem je odbijanje nasilja iz religijskih razloga eksplicitno.
4. Religija i nasilje jedno pored drugog
Konačna klasifikacija za analizu odnosa religije prema nasilju u popularnom filmu je jukstapozicija ili kontrapozicija religije i nasilja. U ovoj širokoj klasifikaciji filmskih slika, religija se ne prikazuje obavezno kao nešto što podržava ili se opire nasilju; prikazuje se kao zbir suprostavljenih slika preko kojeg treba tumačiti nasilje. Klasičan primer je trilogija Kum /The Godfather, u režiji Fransisa Ford Kopole, čiji je poslednji nastavak prikazan 1990. Baš kao u prvom nastavku, u kojem su scene Majkla Korleonea na dečjem krštenju ispresecane scenama krvavog pira koji je sam naredio, u trećem delu filma, u pozadini ubijanja čuje se Kavalerija Rustikana, opera u kojoj se govori o ubistvu i izdajstvu u kontekstu Uskršnje mise i religijske procesije. Tako ubistvo za ubistvom biva ispresecano slikama Madone i raspetog, sahranjenog i vaskrslog Hrista.
U filmu Pulp Fiction, Džulsovo citiranje proroka Jezekilja neposredno pre nego što će izvršiti ubistvo može se uzeti kao još jedna ilustracija ovog suprostavljanja religije nasilju. Džuls koristi Bibliju drugačije od redova Džeksona u filmu Saving Private Ryan. Religiozna vera redova Džeksona je dublje integrisana u njegovu pucnjavu, dok je Džulsovo citiranje Jezekilja omiljeno sredstvo kojim se koristi reditelj Kventin Tarantino kako bi kod gledaoca stvorio disonancu, nudeći neobuzdane poprečne struje dijaloga i radnje.
Ostali primeri religije i nasilja u odnosu jukstapozicije jesu filmovi Sister Act, Tombstone, Mask of Zorro, Bram Stoker’s Dracula i Robin Hood: Prince of Thieves¨ u kojima nasilje izgleda još strašnije, jer se odvija u svetom prostoru. Fascinantan primer ovakvog obrasca je film Ukradeno lice /Face/Off Džona Vua, sa Nikolasom Kejdžom i Džon Travoltom. Na početku filma Nikolas Kejdž puca na Džon Travoltu i promaši ga, ali mu ubija sina. Zatim vidimo Nikolasa Kejdža prerušenog u sveštenika kako pleše u Kongresnom centru u Los Anđelosu, dok hor peva Aleluja iz Hendelovog oratorijuma „Mesija“. Ova jukstapozicija nagoveštava promenu identiteta pri čemu će Travolta i Kejdž zameniti lica i zlo će biti prerušeno u dobro, a dobro u zlo. Zaključak filma naglašava kontrast između dobra i zla tako što je brutalni dvoboj unutar male crkve ispresecan slikama raspeća, Bogorodice, religijskog cveća, zavetnih sveća i golubova u letu. Veliki deo ove scene ide usporeno, tako da vidimo kako meci lete kroz vazduh, plamen iz pištolja, žrtve koje padaju, ranjavanje, nasuprot kulisa unutrašnjosti male crkve španskog misionarskog stila.
Sve uobičajenije sredstvo jukstaponiranja religijskog prostora i simbola sa brutalnošću i nasiljem ne znači ni da religija podstiče nasilje niti da mu se opire, već predstavlja upotrebu religije kao filmskog sredstvo za skretanje pažnje na nasilje.
Zaključak
Osim retkih izuzetaka (ne više od 3 od 180 filmova), religija se u popularnom filmu ne prikazuje kao snaga u ličnom, porodičnom ili društvenom životu koja nas odaljava od nasilja. U stvari, ono što gledamo upravo je suprotno tome. Ponekad se religija prikazuje kao nešto što se opire onome što poimamo kao „nepravedno“ nasilje; pa čak i tada, religijska vera odobrava i vodi ka onome što se nudi kao „spasonosno“ nasilje. U oba slučaja, nasilje je kompatibilno sa religijskom verom i tako se gledaoci navikavaju na nasilje kao na nešto „prirodno“ i „ispravno“. Tako, ili američka religija kao celina nije uspela da navede našu kulturu na izbegavanje nasilja, ili popularni film nije sposoban, ne želi, ili je nezainteresovan da prikaže taj njen priziv. Uz nekoliko izuzetaka, popularni film ne prikazuje kompleksnost i dubinu religioznog iskustva i religijske vere u vezi sa nasiljem. Da li zaista religijska vera nikada ne dovodi ljude u mogućnost izbora nenasilnog puta u našem društvu? Da li je religijska vera sveštenik u licu nasilja? Dvorski sveštenik koji škropi svetom vodicom trupe koje kreću u rat? Krstaški fanatik pokrenut verskim žarom? Deo teškoće ovde leži u tome što popularni film, da bi to bio, u potpunosti robuje standardnim filmskim obrascima, koji umanjuju dubinu i krnje kompleksnost kazivanja u službi zabave.
Margaret Majls dokazuje da nasilje na ekranu može da se dovede u vezu jedino sa zabavom i ničim više.
Za poznavaoce medija u Americi, nasilje je zabava; film ne može koristiti slike nasilja da saopšti drugačiju poruku niti takve slike izazivaju društvenu akciju. Slike nasilja će retko informisati, ganuti ili uliti društvenu odgovornost kod ljudi koji su naviknuti da zauzmu distancu gledaoca, koja donosi voajersko uživanje ne zahtevajući niti dozvoljavajući aktivno učestvovanje. Ukratko, film koji sadrži scene seksa i nasilja ne može ni sa čim drugim da komunicira osim sa voajerskom eksploatacijom ljudi koji pate. Bol žrtava se do kraja koristi kao zabava udobno smeštenih gledalaca.
Ako je Majlsova u pravu, možda baš zbog ovoga sama religija, kada se povezuje sa nasiljem u popularnom filmu, postaje nešto više od sredstva koje će pojačati zabavljački karakter nasilja u filmu.
Religija, religijska vera, religijski prostor i religijski simboli su u popularnom filmu postali česti filmski obrasci u službi nasilja kao zabave. Osim malobrojnih izuzetaka, religija je postala sredstvo za naglašavanje i privlačenja pažnje na nasilje – da nasilničko bude još nasilničkije jukstaponirajući ga sa sakralnim. U postmodernističkom filmu, u kome nasilje nije prikazano kao nešto što se događa „tamo negde“ – kao nešto što se drugima dešava – već naprotiv, kao nešto što se nameće, što se javlja na mom pragu, što preti mom ličnom uništenju, filmski obrazac prikazivanja nasilja unutar sakralnog mesta je naročito ubedljiv. Govori nam da ne postoji mesto gde bismo se mogli sakriti od njega.
U stvari, religija u popularnom filmu postaje trivijalna i marginalizovana, svedena na kliše. Doista, u jednom filmu, Kad jaganjci utihnu /The Silence of the Lambs (ovaj film mora se svrstati u posebnu kategoriju), religija jeste nasilje kada dr Hanibala Lektora (Entoni Hopkins) muče tako što ga prisiljavaju da po ceo dan gleda TV propovedi. Možda postoje oni retki filmovi koji prikazuju samo delić snage religijske vere da preobrazi ljudski život i izbegne lično i društveno nasilje. Međutim, ti filmovi teže da minimizuju ili čak izbegnu holivudske filmske obrasce i tako rizikuju svoju popularnost.
Sa englesakog: Marija Dragojević
Follow
