Festival je, kao jedna od svega tridesetak postojećih sličnih manifestacija u svetu, osnovan i održan po prvi put u maju 2009. godine, na inicijativu Anti Trafiking Centra iz Beograda, čije su članice postale producentkinje prvog Festivala Ženskog Filma i uz pomoć selektorke i umetničke direktorke, koja potpisuje ove redove, napravile ovu, u čitavom regionu pionirsku smotru filmova prikazanih u tri dana dupke punoj bioskopskoj dvorani Doma Omladine Beograda. Na ovom otvaranju rečeno je sledeće:
Prvi put, ne samo u Beogradu već u čitavom regionu koji je kao i uvek zaokupljen brigom za egzistenciju a trenutno i mukama koje na globalnom nivou tište svet sadašnjice, pravimo Festival Ženskog Filma. Predstavljamo vam filmove koji nisu pravljeni zbog slave, novca ili zarad ispunjavanja ega. Filmove onih čiji glasovi treba da se čuju i misli da se vide na velikom platnu, a dopiru iz najrazličitijih delova sveta, svetova o kojima nedovoljno znamo, koji autorke beleže i slikaju u svoj najintenzivniji životni dnevnik – u film. Film je među najmoćnijim medijima današnjice i ogroman je spektar njegovog uticaja na ljude putem raznih kanala. Ali žene ne žele moć u tradicionalnom smislu reči, ne žele da vladaju drugima. One ne troše svoju unutrašnju snagu i moć da bi porobile ili kupile ostatak sveta, već su spremne da budu lideri na potpuno drugačiji način, a zapitajmo se koji su sve uzroci i razlozi činjenice da žene imaju veoma malo šansi i prilika za filmske kreacije, osim ako same ne „vuku” čitav projekat. Zašto je sve veći broj filmova u formi dokumentarca ili kombinacije igrane i dokumentarne strukture? Zašto je sramotno mali procenat svih realizovanih filmskih projekata na godišnjem nivou u svetu, kao i broj ženskih scenarija, uloga i režija koje se nude i realizuju, dok istovremeno žene imaju toliko talenata i ideja? Da li je guerilla filmmaking rešenje za širenje ženske kreativnosti i izoštrene percepcije? To su neka od pitanja koja postavljamo i na koja ćemo odgovore tražiti i nalaziti od ovogodišnjeg prvog izdanja pa nadalje na Festivalu Ženskog Filma, zajedno sa autorkama i njihovim filmovima, i sa svima koji se bave filmom iznutra i spolja. Dobrodošli na pogled koji vam pruža Žensko Oko Sveta.
Jedan od načina zlostavljanja koje se uporno prećutkuje i danas je – osim uskraćivanja prava glasa koje je i dalje na snazi u pojedinim zemljama i seksualnog zlostavljanja – nemogućnost kreativnog izražavanja pripadnica ‘lepšeg pola’ širom planete. Kako se one sa tim nose i na koje načine se bore za svoj vizuelni glas saznavali smo tokom našeg prvog Ženskog Oka Sveta kroz projekcije, tribine i razgovore sa autorkama trinaest filmova koje smo gledali na našem festivalu – rediteljkama, snimateljkama, producentkinjama, glumicama iz Indije, SAD, Velike Britanije, Hrvatske, Srbije, Bosne, Austrije, Kenije, Irana, Australije, Novog Zelanda…
Moram da razjasnim potencijalnu predrasudu čitalaca da je u pitanju festival namenjen samo ženama. Nije tako. Žensko Oko Sveta je filmski festival namenjen svima koje interesuje ženska kinematografska vizura. Ni inače ne vidim razlog na deljenje filma na muški i ženski, kako su neki (sa ličnim problemom polne diskriminacije) komentarisali osnivanje ovog festivala. Ako kao rediteljka nemam razlog za korišćenje termina ženski film, ne vidim ni zašto bi ga muškarci imali. Pogotovo zato što je plan festivala Žensko Oko Sveta da od svog drugog izdanja, tekuće 2010. godine, u selekciju uvrsti i filmove muških autora, filmove koje su pisali, producirali, režirali, snimali, montirali i u kojima igraju i muškarci – a bave se ženama.
U februaru 2009. godine je u okviru 37. FEST-a, na inicijativu reditelja Slobodana Šijana, održan okrugli sto „Rediteljke Jugoistočne Evrope”. Na tom skupu govorilo je četrnaest filmskih stručnjaka, teoretičara, profesora, producenata, scenaristkinja i reditelja, između ostalih uključujući (sada nažalost pokojnog) Ronalda Holoveja, Dinu Jordanovu, Nevenu Daković, Ivanu Kronju, Milenu Dragićević Šešić, Biljanu Maksić, Dušana Makavejeva… i mene. Bilo je vrlo zanimljivo po prvi put na konkretnu inicijativu diskutovati na temu žena u filmskim profesijama, te nam je više od dva sata razgovora bilo malo za razmenu iskustava i podataka o broju, interesovanjima i karijerama rediteljki, tematici i festivalskom životu igranih i dokumentarnih filmova koje su režirale žene, festivalima posvećenim njihovom radu, kao i odnosu institucija i filmskih fondova prema tzv. ženskom filmu.
Slobodan Šijan je od naše tadašnje diskusije priredio odličnu i korisnu, rekla bih čak dragocenu publikaciju, u kojoj su objedinjeni podaci i stanje snimljenih (celovečernjih igranih) filmova rediteljki, a tri meseca kasnije bio je, na našu veliku radost, u žiriju prvog festivala Žensko Oko Sveta u Beogradu, dok je Ivana Kronja na veoma kvalitetan način moderirala festivalske filmske tribine otvorene za publiku „Ženski likovi u filmu i žene u filmskim profesijama” i „Napraviti film danas – guerilla filmmaking” koje smo organizovali u okviru festivala.
Tokom tri festivalska dana imali smo prilike da vidimo kratke igrane, dokumentarne, eksperimentalne i celovečernje igrane filmove Džoselin Kamak, Barbare Kaspar, Maje Miloš, Nine Kusturice, Julie Bridžem, Nahid Person i još sedam autorki. Festival je, posle divnog ohrabrujućeg govora Milene Dravić koja nam je ukazala veliku čast svojom pojavom i podrškom osnivanju festivala, otvorio film Umetnica i blizanci iz Sudana, dokumentaristkinje Petre Bretkeli sa Novog Zelanda. Ovaj film je autentična, spontano a spretno filmski vođena priča o svetski priznatoj njujorškoj konceptualnoj umetnici Vanesi Bikroft koja pokušava da usvoji i na taj način spase sigurne bolesti i bede blizance iz zemlje trećeg sveta, u tome ne uspeva, a kao konsekvencu iskustva u Sudanu izvodi performans na venecijanskom Bijenalu.
Film koji je kod publike izazvao najveće interesovanje i izazvao najduži razgovor sa rediteljkom posle projekcije je fantastični Zlatno doba Britanke Džoslin Kamak. Ovaj izvanredan dokumentarni prikaz života tri (samo po godinama) starice u jednom engleskom staračkom domu prati isprepletane veoma duhovite i živopisne priče tri neverovatno aktivne žene od kojih najstarija ima 102 godine, koje su, iako svesne bliskog kraja i dalje odlučne, aktivne i fizički i duhovno pokretne u borbi za ljudska prava i anti-ratnim okupljanjima!
Za najbolji film festivala po odluci žirija kojim je predsedavala glumica Mirjana Karanović proglašen je film Ko se boji Keti Aker? austrijske rediteljke Barbare Kaspar, složena dokumentarno-animirana struktura, filmski esej o kontraverznoj spisateljici i pank ikoni, čiji su literarni i video-radovi preispitivali rodne podele i uloge u periodu od sedamdesetih do devedesetih godina prošlog veka.
Osim projekcija filmova, susreta i razgovora sa autorkama, tribina, diskusija i izložbe Dnevnik ženskih potrteta snimateljke Maje Medić, u okviru festivala organizovane su i projekcije jedne od prisutnih autorki – gošće festivala Line Manimekelai iz Indije, koja je studentima filma na Akademiji umetnosti i Univerzitetu Singidunum, posle projekcije svojih filmova, održala nekoliko predavanja o procesu rada i tematici kojom se bavi u svojim filmovima. Uglavnom su u pitanju originalne slike života žena u zabačenim indijskim mestima, u kojima je aktivnost jedne žene – filmskog profesionalca ravna naučnoj fantastici. Tu su domaće autorke imale priliku da „odahnu” i uvide da ipak nije kod nas na Balkanu najteže.
Možda beogradski sineasti smatraju nepotrebnim tzv. ženski festival. Možda nisu ni čuli za njega. Ali sala nam je bila puna tri dana. I to je uspeh, koji ćemo sa velikim zadovoljstvom ponoviti nadam se još mnogo puta, iz godine u godinu, čak i onda kada u svim državama sveta žene budu imale pravo glasa. Jer, jedan od ciljeva ovog festivala i jeste jačanje i promocija ženske kreativnosti, pa u okviru toga nastaje i Fond , koji će pomagati stvaranje filmova koji se bave ženama.
Follow
