Tokom devedesetih godina prošlog veka, Festival se prilagođavao društvenim promenama, pa je tako 1993. godine prerastao u Jugoslovenski filmski festival, a 2001. u Hercegnovski filmski festival i na oba su nagrade, Zlatne mimoze, bile dodeljivane u svim kategorijama. Posle prošlogodišnjeg odvajanja Srbije i Crne Gore, postojala je bojazan da Festival bude ugašen, ali je prerastao u Prvi međunarodni festival filmske režije, koji je ove, „tranzicione“ godine, okupio filmove iz regiona, a taj model biće zadržan i ubuduće.
I zaista, sudeći prema festivalskoj koncepciji na novom početku, nema razloga da ne konstatujemo da je Festival u Herceg Novom, i pored minimalnih sredstava pa i minimalističkog koncepta, dostigao kvalitet, što ga naravno obavezuje za dalji razvoj i napredak. Mnogo toga je predlagano tokom Festivala, kako bi njegov profil ubuduće bio unapređen, a samo je na organizatorima da usmere potencijalno kvalitetan program na bolje. Ono što je bilo izuzetno upadljivo, jeste prisustvo velikog broja gledalaca svake festivalske večeri, pa čak i one kada je snažan vetar sa mora nanosio guste slojeve peska i prašine. Interesovanje je, dakle, veliko, a kvalitet projekcija solidan, pa zašto i program ne bi bio raznovrsan, i zašto bi ga činili samo filmovi? Pratećih manifestacija bilo je više, nego što je bilo prisutno režisera na Festivalu.
Ovogodišnji program činilo je sedam filmova koji su se takmičili za nagrade i dva ostvarenja, koja su van konkurencije prikazana završne festivalske večeri u čast nagrađenih – Promeni me Milana Karadžića i Libertas Veljka Bulajića. «Bronzanom mimozom» za režiju ovenčana je Klopka Srdana Golubovića, verovatno najznačajniji film snimljen u Srbiji ove godine; «Srebrna mimoza» pripala je filmu Odbačen, vanvremenskoj, subverzivnoj, eskapističkoj storiji Miloša Radivojevića, dok je prva nagrada, «Zlatna mimoza» dodeljena neobjašnjivo magnetskom i istovremeno neočekivano čistom i preciznom malom filmu Armin Ognjena Sviličića, kojeg je i beogradska publika zdušno primila na minulom FEST-u. Ostatak programa činili su makedonski Kontakt Sergeja Stanojkovskog, lako gledljiva melodrama koja tek u naznakama otvara bitna pitanja ljudske egzistencije; srpski film Guča Dušana Milića, dovoljno inteligentna ali opet nedovoljno slojevita moderna verzija Romea i Julije; visoko ocenjeni i nažalost nenagrađeni film Sve džaba Antonija Nuića, autora od kojeg se tek očekuju značajna ostvarenja i konačno Mama i tata Faruka Lončarevića, koji i pored zanimljivog eksperimenta sa filmskim narativom ostaje samo skica za film. Svaki od navedenih naslova otkriva i različita interesovanja za društvenu angažovanost autora, što je zaista, čak i ovako svedenom programu Festivala, dalo neobičnu težinu.
Sudeći po svemu, Festival u Herceg Novom napredovao je od “kupačkog festivala” do potencijalno najznačajnijeg filmskog događaja u Crnoj Gori, za koji se nadamo da će, s godinama kvalitetne angažovanosti i rada ne samo organizatora već i te mlade primorske države, prerasti i u jedan od značajnijih festivala u regionu.
Follow
