Dr Ivana Kronja – Umetnički univerzum Dejvida Linča

DEJVID LINČ, MALE PRIČE – Izložba fotografija i prateći programi u Dvorani kulturnog centra Beograda,  1-30. Septembar 2017.

Impozantna autorska izložba fotografija nastalih u kombinovanoj tehnici postavljena u prostoru čitavog Kulturnog centra Beograda: Likovne galerije, Galerije Artget na 1. spratu, te Galerije Podroom, koju potpisuje slikar, dizajner, skulptor, muzičar, fotograf i svakako jedan od najvećih američkih filmskih autora današnjice, Dejvid Linč, počastvovala je beogradsku publiku ovog septembra još jednim veličanstvenim zavirivanjem u svetove ovog svestranog umetnika, sada iz fotografskog ugla. Izložba MALE PRIČE nastala je po pozivu Evropske kuće fotografije u Parizu, gde je i premijerno održana 2014. godine. Beograd je jedina tačka Istočne Evrope na kojoj će biti predstavljena ova izložba, i to zahvaljujući naporima i entuzijazmu domaćih kustosa izložbe, gospođe Vesne Danilović, posvećene urednice KCB-a i Miroslava Karića, našeg mlađeg i perspektivnog istoričara umetnosti, aktuelnog kustosa galerije Remont u Beogradu. Kustosi pariske izložbe jesu Patris Forest, Žan-Lik Monteroso i Pjer Pasebon.

Prema ideji Evropske kuće fotografije, koja je pokrenula projekat, vrhunskim foto-laborantima iz svetski poznate fotografske kuće MAGNUM, Voji Mitroviću, Srbinu koji od ’60-ih godina 20. veka živi i radi u Parizu, i Torosu Aladjadijanu, poverena je ručna izrada ukupno 40 fotografija Dejvida Linča, koje su izvedene u crno-beloj analognoj tehnici. Dva slavna laboranta prisustvovala su otvaranju Izložbe 1. septembra i već sledećeg dana, 2. septembra, u prepunoj Galeriji Artget, razgovarala sa veoma zainteresovanom publikom o procesu nastanka ovih fotografija i svome radu.

Sam karakter i sadržaj ovih Linčovih, istovremeno fantazmagoričnih i nežnih, vizija detinjstva, ljudskih i neljudskih glava, ženskih tela i preobraženih zatvorenih prostora, nosi i osećaj misterije i tajne, nečeg magičnog. Za običnog posmatrača ostaje nedokučivo i to kako su ove fotografije nastale. Njihov sadržaj čine i fizički objekti minijaturnih lutaka i glava, uključeni u nadrealno komponovani digitalni kolaž. Prema rečima kustosa Miroslava Karića, radi se o digitalno manipulisanoj slici, koju bi najpravilnije bilo nazvati fotografike.

–  ,,Naglašeni grafički pristup u ovim radovima nije čudan, ako imamo u vidu da je u dužem periodu pre njih Linč eksperimentisao u mediju grafike. Na snimanju filma za njega je najvažnija atmosfera kadra: scenografija, osvetljenje… To je za njega ključno i u njegovom slikarstvu, pa tako, možemo reći, i u ovim fotografijama. On je zapravo multimedijalni vizuelni umetnik, čija praksa uključuje i film. Ovu izložbu shvatio bih kao fotografske radove, fotografiju u eksperimentu, foto-montaže. Ona je svakako bitna za Beograd i za sve one koji prate njegov rad‘’, zaključuje naš sagovornik.

Miroslav Karić 7. septembra održao je izuzetno posećeno predavanje o Dejvidu Linču kao vizuelnom i likovnom umetniku, ističući njegov prvi dugometražni igrani film u neoavangardnom stilu, Glava za brisanje (Eraserhead, 1977), kao odlučujući za formulisanje linčovske estetike i njegovog poetskog univerzuma. O ovom filmu sam Karić je pre dvadesetak godina, u doba pre dolaska interneta, kada su informacije iz sveta bile manje dostupne nego danas, uradio svoj zapaženi diplomski rad, nakon čega počinje njegovo višegodišnje bavljenje Linčom, kao autorom zasebnog stila. U svom prvom igranom filmu, njegovoj vizuelnosti i tematici, Linč sažima sve ključne pokrete i pravce moderne umetnosti od početka 20. veka do ’60-ih godina, istakao je Karić.

U utorak, 12. septembra, nakon projekcije filma o umetnosti i transcendentalnoj meditaciji Meditacija, mir i kreativnost (2012), Dejvid Linč je uz pomoć direktnog uključenja putem skajpa razgovarao uživo sa beogradskom publikom. Deleći svoja razmišljanja o meditaciji, kojom se i sam aktivno bavi i promoviše njene blagotvorne, lekovite učinke, Linč je okupljenima poslao pozitivnu poruku da je sjajno biti živ i da je čovek izvanredno, kosmičko biće, te da ćemo potomcima ipak ostaviti jedan dobar svet: ,,Dobro će uvek, sasvim sigurno, pobediti zlo’’, uverio je svoje obožavaoce reditelj koji je u svojim filmovima otkrio mnogo toga o tamnoj strani ljudske prirode.

Avangarda, postmoderna, horor, eros: Linčov umetnički  univerzum

Na formiranje Linča kao umetnika duboko je uticalo odrastanje u provincijskim gradićima Amerike pedesetih godina 20. veka, u prezviterijanskoj porodici (oblik protestantskog Hrišćanstva koji obično sledi kalvinističku bogoslovsku tradiciju). Još kao dete, po sopstvenim rečima, osećao je da se iza idilične slike ili privida života američke srednje klase krije jedan drugi svet, ,,divlji bol i truljenje’’, jedna drugačija, uskovitlana i tamna, dimenzija stvarnosti, kakvu je maestralno dočarao u svojim filmskim ostvarenjima psiho-post-neo-noar stila: remek-delu Plavi somot (1986), Izgubljenom auto-putu (1997), Bulevaru zvezda (2001) i drugim. Deo atmosfere i tematike ovih ostvarenja, kao i ranih dela Glava za brisanje i Čovek-slon (1980), prisutan je i na poetičnim, avangardno intoniranim crno-belim fotografijama sa izložbe MALE PRIČE.

Kako je istakao Karić, motivi truljenja i propadanja, organskih procesa koji zahvataju floru i faunu, teksture stvari i prirodnih i veštačkih materijala, veoma su prisutni kod Linča kao likovnog umetnika, koji je slikarstvo završio na Pennsylvania Academy of the Fine Arts u Filadelfiji. Takođe je pohađao Corcoran School of Arts and Design u Vašingtonu i School of the Museum of Fine Arts u Bostonu, a sa prijateljem Džekom Fiskom bio je krenuo i u Evropu na časove kod nemačkog ekspresioniste Oskara Kokoške, sa idejom da tamo ostane više godina; zadržao se, međutim, samo dve nedelje. Odlučujući uticaj na mladog Linča ostvarili su rani avangardni evropski umetnici i slikari: realisti Robert Henri i Edvard Hoper, apstraktni ekspresionisti Džekson Polok, Franc Klajn i Džek Tvorkov i posebno Frensis Bejkon, kao i pravac ,,art-brut’’ iliti ,,marginalna umetnost’’, koji uključuje radove psihički obolelih i ljudi sa društvene margine.

U filmskoj umetnosti, Linčovi sižei i estetika, po nama, sažimaju tradiciju melodrame sa nasilnim i dekadentnim svetom noar-filma, muzikom i ikonografijom rok-kulture ‘50-ih i ‘60-ih, kao i pop-kulture 80-ih. Ovo je posebno vidljivo u još jednom njegovom remek-delu, roud-muviju Divlji u srcu (1990), sa Lorom Dern i Nikolasom Kejdžom u glavnim ulogama. Linč je i izraziti predstavnik tzv. oniričkog filma, filma u kome snovi i snevanje predstavljaju punopravnu građu filmske zbilje i, štaviše, pokretača zbivanja, što ga čini bliskim avangardnoj struji nadrealizma, u kojoj umetničko delo nastaje prema diktatu nesvesnog. Seksualnost i njene patologije, date u melodramskom ključu čežnje za roditeljskom ljubavlju, porodicom i domom, čine njegove filmske narative plodnim tlom za psihoanalitičko razumevanje njegovih dela, kakvo nudi i poznati filozof Slavoj Žižek u dokumentarcu o teoriji filma Perverznjakov vodič kroz film (2006).

Linčova neonoar TV-serija kao ekstaza postmodernog šika, dizajna, visoke mode, retro-glamura i medijske industrije modnih ikona, kakva određuje parametre savremene omladinske kulture, sa ko-scenaristom Markom Frostom, Tvin Piks (30 epizoda serije od 1990-1991; celovečernji igrani film, ,,prikvel’’ originalne serije, Tvin Piks: Vatro hodaj sa mnom, 1992, i igrani Tvin Piks: Delovi koji nedostaju (Otkrivena misterija), 2014; nova, obnovljena serija 2017), predstavlja poseban fenomen. Potpuno autorski koncipirana serija Tvin Piks, čija je radnja smeštena u istoimeni izmišljeni gradić, jedna je od najgledanijih u istoriji američke televizije. U ovom ostvarenju, avangardne tehnike preoblikovanja narativa u nadrealno i morfinističko snoviđenje, psihološki horor, te osvešćena ideološka kritika malograđanskog društva, stoje rame uz rame sa glorifikacijom sveta visoke mode, sjajnih tinejdžerskih časopisa i sistema zvezda, od kojih je prelepi glumac Kajl Meklahlan, koji je igrao i u filmu Plavi somot, nakon serije stekao svetsku slavu. Ovo je tipično postmoderna pozicija odsustva nedvosmislenog političkog stava autora, na čije mesto dolaze strategija parodije, relativizacije, nostalgije i pastiša. Iskorak iz Linčovog uobičajenog neonoar stila predstavlja umerena biografska drama Obična priča iz 1999.

Ogroman  uticaj evropskog nadrealizma i ekspresionizma, otuđenog osećanja sveta kakav beleže srednjeevropska književnost Franca Kafke i Bruna Šulca, dadaistički kolaži i nemačko ekspresionističko slikarstvo, u filmovima Dejvida Linča, nakon Glave za brisanje i Čoveka-slona, bivaju kreativno transformisani u postmodernu citatnost i holivudski erotični spektakl, koji ostaju prožeti snažnim osećanjem za traumatsko, onostrano, podsvesno. Ovaj specifični spoj halucinantno doživljenog psihičkog ponora i seksualne podsvesti sa osećajem za narativnost shvaćenu podjednako kao poezija, bajka ili sećanje iz detinjstva, te kao narodna priča, obeležava i dugo iščekivanu izložbu fotografija MALE PRIČE Dejvida Linča u Kulturnom centru Beograda. Pred njenim prizorima, gledalac spontano ponire u poetske svetove linčovskog univerzuma, i odmara se u autentičnom kvalitetu njegove komunikacije sa dubljim slojevima postojanja. Kako sam Linč ističe: ,,Gotovo je nemoguće ne naći neku vrstu priče koja izvire iz nepokretne slike. Ovo je, čini mi se, divan fenomen’’ (katalog izložbe MALE PRIČE, Beograd, KCB, 2017).

Do kraja meseca u Galeriji Artget biće održana još dva razgovora o filmskom i umetničkom opusu Dejvida Linča. U utorak, 19. septembra 2017., sa početkom u 19 časova, najavljene su Male priče o Dejvidu Linču, u kojima učestvuju Maja Uzelac, Petar Jevremović i Zvonko Karanović, dok će u petak, 29. septembra na temu Tvin Piks: Šta se zapravo desilo? razgovarati Bojan Vuletić, Vladan Petković, Dragan Dimčić i urednik filmskog programa KCB-a Stefan Arsenijević.