Šta je to novo trebalo da nam donese BITEF, beogradski internacionalni teatarski festival, još u ona davna vremena kada je proslavljeni tvorac avangardnog ATELJEA 212, Mira Trailović, sa svojim kreativnim timom započinjala u ovim prostorima avanturu novog mišljenja o teatru? Zar se još tada nije radilo o kritici pozorišta sa klasičnim repertoarom, omeđenog scenom i publikom, smeštenog u kutiju i lociranog u kuću lutaka sa četvrtim, otvorenim zidom, onim zidom kroz koji gledaoci, plativši prethodno uredno ulaznicu za svoje mesto u loži, mogu voajerski, a to će reći otuđeno, bezbedno i na distanci, da posmatraju zbivanja na sceni. Tako zamišljena klasična predstava u klasičnom teatru evropske kulturne tradicije, godinama, decenijama i vekovima robovala je, u stvari, ideji skučene scene-kutije. Kao da je sasvim smetnuta sa uma bila Šekspirova oslobodilačka misao koja se u međuvremenu pojavila i koja kaže: CEO SVET JE POZORNICA I SVI SMO MI I MUŠKARCI I ŽENE SAMO GLUMCI ! Jer i u to daleko, Šekspirovo vreme, događalo se da celovitu teatarsku igru razlože na pojedine scene, pa se radnja komada prenosila na platformama izgrađenim na kolima koja su od trga do trga vukle konjske zaprege, a publika je, okupljena na različitim trgovima u gradu, mogla da i ne pomerajući se – scenu po scenu, u kontinuitetu prati, da gleda pedžente, odnosno to javno izvođenje spektakla koji su celom građanstvu priredili članovi kakve maštovite putujuće pozorišne družine.
Bila je, dakle, još tada, i u to prastaro vreme, iskazana jedna nova tendencija sa kojom se i danas srećemo u avangardnom teatru koji je počeo da se događa u narodu, i koji je sa svih strana okružen gledalištem, teatru koji teži da opet ceo grad i sve prostore gradske pretvori u pozornicu. Danas, kada se predstave BITEF-a organizuju u SAVA CENTRU, ali za gledaoce okupljene ne u gledalištu, gde im je u klasičnom teatru bilo mesto, nego na samoj sceni, ne bi trebalo smetnuti sa uma činjenicu da je ceo SAVA CENTAR nastao sa idejom da se napravi grad u gradu, da se podigne čitava jedna mini varoš pod zajedničkim krovom, grad u kome su izgrađene minijaturne ulice, trgovi i mostovi, kafići, kafane, bioskopi i pozorišta, fontane i parkovi ! Velika dvorana SAVA CENTRA, dakle, sa ovim najnovijim bitefovskim tendencijama ponovo je preobraćena u takav jedinstven mini gradski prostor sa trgom i sa otvorenom scenom na trgu na kojoj se, kao i u Šekspirovo doba, događa javno izvođenje predstave, spektakl, pedžent. Hajde, dakle, da se opet igramo pozorišta u gradu i grada u pozorištu i trga na trgu i čoveka u svakom glumcu i glumca u svakom čoveku!
Ali, nije jedino scena-kutija bila fenomen koji je stajao na putu ostvarenju novog, avangardnog teatra.„U čemu je», pisala je 1967. godine u predgovoru knjige autora Antonena Artoa POZORIŠTE I NJEGOV DVOJNIK, Mirjana Miočinović, „taj prvobitan greh pozorišta, prvobitni greh zapadne umetnosti uopšte? To je, pre svega, njegov imitativni karakter. Pozorište je oduvek podražavalo život, predstavljalo život, čovekov život, pre svega i nije izlazilo iz okvira humanističkih granica. Ono je izabralo najnaivniji oblik predstavljanja, naime mimesis i tako postalo uzaludno ponavljanje, bez imaginacije, bez istinskog stvaralaštva. Zapadna scena je uvek bila teološka scena kojom je dominirala reč, volja za reč, namera jednog prvobitnog logosa, koji ne pripada pozorištu, a ipak upravlja njime. Taj prvobitni logos koji je u središtu pozorišne strukture jeste pisac-stvaralac; on upravlja smislom predstave, on natura svoje ideje, svoje namere, svoje misli jednom svetu koji bi trebalo da bude samostalan. U službi njegove vizije sveta, a ne vizije scene, stoje režiser i glumci, stoji pozorišna aparatura koja je tu da bi služila tekstu, da bi ga predstavljala, da bi se što bolje sakrila iza njega.“ Ne zaboravimo, međutim, da se za izlazom iz dramske situacije o kojoj svedoči tekst Mirjane Miočiović, ne traga samo u okvirima novih teatarskih tendencija. Za novim tendencijama se danas uveliko traga i u okviru drugih multimedijalnih oblika dramske umetnosti zbog čega je , uostalom, i izgrađen ceo Sava centar. U traganju za novim bioskopskim tendencijama, na primer, grade se multipleks-sale sa savremenim stereo-ozvučenjem, a, zahvaljujući bežičnim komunikacijama, satelitskim vezama i iskustvima Interneta, sve veći broj bioskopa se povezuje u jednu bioskopsku mrežu, u najveću bioskopsku predstavu na svetu, u globalan mega ekran. Kakve veze imaju globalno pozorište i globalan film?
„Onoga dana, prorokovao je Nikola Tesla, kada se moj pronalazak bežičnih komunikacija ugradi u ovu civilizaciju cela Zemljina kugla pretvoriće se u džinovski mozak.“ Upravo zahvaljujući mikrokamerama lansiranim u maketu koja verno prikazuje strukturu logora Aušvic publika ovogodišnjeg BITEF-a koja je prisustvovala predstavi LOGOR koju su kreirale članice holandske pozorišne trupe „Hotel Modern“, Paulina Kalker, Arlen Hornveg i Herman Hele, imala je doživljaj da Aušvic gleda očima logoraša. U predstavi AERODROMSKI KLINCI švajcarskih autora Lole Arias i Štefan Kegi u unutrašnjosti kutija koje označavaju najintimniji svet grupe dece bogatih i prezaposlenih roditelja koja su prinuđena na prebrzo sazrevanje, nalaze se video kamere koje, prema potrebi, direktno prenose sliku radnje koja se unutra dešava, dok glumci iz svojih kutija izlaze kada se obraćaju publici ili kada ostvaruju kontakt sa drugim izvođačima. Tragajući za novim prodorima u sferi promenjene ljudske osećajnosti nove teatarske tendencije u globalno povezanom svetu nužno, dakle, posežu i u sve većoj meri će i posezati, kako za nekim arhetipskim rešenjima iz daleke istorije pozorišta, tako i za onim avangardnim promenama do kojih je u dramskoj umetnosti došlo i do kojih sve češće dolazi pod uticajem integralnog društvenog, kulturnog i, posebno, onog tehnološkog razvoja koji nam je davno predočavao Tesla.
Follow
