(Iz intervjua A. Ilića datog za video ediciju „Beogradska škola Dunav Filma“, Beograd 1995.)
Pre teksta
Aleksandar Ilić (1927) pripada gardi pionira koji su već kasnih četrdesetih godina 20. veka postavljali temelje savremenoj srpskoj kinematografiji.
Sredinom 1945. godine Ilić se vraća iz nemačkog zarobljeništva.
Igrom slučaja iste godine počinje da radi za „Zvezda film”, tada jedino filmsko preduzeće u FNRJ. Prolazi sve faze obrade filma: od pikeraja (obležavanja negativa), preko polaganja zvuka, do montaže. Jedan je od prvih polaznika Filsmog tehnikuma, prve filsmke škole u Srbiji. Tokom školovanja opredeljuje se i usavršava stvaralačke poslove montžera.
Po završetku školovanja biva mobilisan i služi vojni rok u tek formiranom vojno-filmskom preduzeću „Zastava film” gde radi duži niz godina kao montažer. Zatim pravi filmove za Lovno-šumsko gazdinstvo „Jelen“ i konačno za „Dunav film”. Radio je za Televiziju Beograd i za „Jugoslavija publik”.
Ilić stvara filmove iz životinjskog sveta u kome istražuje i prikazuje usud, sudbinu, udes, kob življenja, kao neminovnost postojanja i opstanka.
Njegovo delo je bogato potresnim, uzvišenim, krajnje dramatičnim, dakle uzbudljivim metaforskim slikama i poređenjima koja se nameću gledaocima filmskih prizora na osnovu skrivene ili očigledne analogije kao sudbina postojanja živog sveta uopšte, pa i čoveka: rađanje – življenje – smrt u kategorijam moralnog i nemoralnog, uzvišenog i nedostojnog.
Ilićev umetnički opus čini celinu, pletenicu gde se teme upliću, prepliću, podržavaju i razvijaju kako samosvojnim tematskim tokovima, tako i idejama koje se nadovezuju jedna na drugu sa jasno izraženim porukama.
Strahote logora ostvavile su trajni pečat u njegovom životu i biće ona humana i moralna vertikala koja će prožimati njegovu umetnost: makako, i makoliko to bile priče o životinjama one će primorati gledaoca da preispita sebe, svoj nekontrolisano nagonsko ponašanje, svoje strasti, mržnje. . .
Svojim umetničkim opusom značajno je doprineo umetničkoj širini, stvralačkoj raznolikosti i značaju Beogradske škole dokumentarnog filma.
Prva stvaralačka faza
Radeći osamnaest godina u „Zastava filmu” Ilić prelazi u Lovno-šumsko gazdinstvo „Jelen“ na mesto rukovodioca filmskog odeljenja, čiji je zadatak bio da prikazuje „upravljanje i raspolaganje lepotama prirode“ u okviru koga kao reditelj, montažer, a najčešće i kao scenarista, snima sedamnaest filmova koji su predstavljali i njegove prve susrete sa svetom faune. Zagledan u bogatstvo i raznolikost života životinja Ilić otkriva svoju bliskost i stvaralačku sklonost ka oblicima i pojavama koje mogu sredstvima umetničkog jezika da donesu „viši smisao“ od u prirodi neposredno vidljivih fenomena.
Među tim filmovima ostvario je i prva dela (Embrion i Gubar) zasnovana isključivo na slici i zvuku (muzičkom i nemuzičkom), težeći svođenju stvaralačke komunikacije isključivo na filmski jezik; suočava se sa mogućnostima i prostranstvima meta jezika.
U prvoj polovini šezdesetih godina dvadesetog veka Lovno-šumsko gazdinstvo „Jelen“ prestaje sa radom, a ukida se i filmsko odeljenje u kome je Ilić stekao osnovne pretpostavke svoje poetike, naslutio teme koje će kasnije razviti kroz umetnički prosede.
Druga stvaralačka faza
Dve godine po osnivanju „Dunav filma” Ilić (1957) radi za ovo preduzeće, u početku kao montažer, a zatim i režira i piše scenarija za svoje filmove.
Kao montažer radio je sa naznačajnijim stvaraocima dokumentarnog filma. Svojim autrskim doprinosom konačnom obliku dela biva bitan činilac dometa i slave Beogradske škole dokumentarnog filma: Crnom Gorom (1957), Zadušnice (1963), Rudari, hleb sa devet kora (1964), Parničenje (1964), Sabori (1965), Seobe (1965), Paori (1965), Odričem se sveta (1965), Ratniče voljno (1966), 220 V (1967), Nostalgija vampira (1968), Povratak na rodno drvo (1968), Teroristi (1970), Zategni dele (1970), Ljubav (1973)… Kao montažer potpisao je 158 filmova, a kao reditelj ostvario 52.
Ilić je prvi u srpskoj kinematografiji, a po umetničkom značaju svoga opusa, temeljni stvaralac filmskog basnpoisa gde se pod reči basna podrazumeva njeno osnovno značenje: „Kratka moralnopoučna priča u kojoj životinje imaju osobine ljudi“.
Ilićeve basne ispisane pokretnim slikama i zvukom, poetikom filmskog dokumentarizma, pričaju o svetu faune, poput Ezopovih priča u kojima je pravi smisao prikriven alegorijama i simbolima. Ovde, ma kako to ličilo na ponavljanje ipak moramo se pozvati na leksičko značenje reči, termina i pojma metafora koji se neminovno vezuje za svaki Ilićev film, kao i za umetnički opus u celini. Prema „Rečniku srpskohrvatskog jezika“ (Matica srpska) metafora označava stilsku figuru u kojoj se jedan pojam zamenjuje drugim na osnovu sličnosti: lisica – lukav čovek, proleće života – mladost i slično.
Šta Ilić zapravo otkriva u životinjskom svetu? Na to pitanje odgovorio je (9. marta 1973. ) novinaru „Borbe“:
„Gotovo dve decenije radio sam na filmu pre nego što sam u saradnji sa Lovno-šumskim gazdinstvom „Jelen“, snimio seriju filmova o životinjama. Godine 1966. odlučio sam se da pričam te priče o životinjama. Postajao sam sve bliži tom biotopu, uviđao zakonitosti tog, životinjskog, sveta, i iskustva su se nametala kao metafore koje bi mogle objašnjavati i čovekovo ponašanje u izvesnim situacijama“.
Zlatna niska Ilićevih basni: i „osebujno”, i višeznačno, i autorski snažno
Zahvaljujući izuzetnoj stvralačkoj i podsticajnoj klimi koju je u Dunav filmu „kreirao“ umetnički direktor Vicko Raspor, Ilić pronalazi i iskazuje sebe kao umetnika sa bogatim iskustvom montažera slike i zvuka, scenariste i reditelja izuzetne unutrašnje snage, strasti, beskrajne strpljivosti i istrajnosti da u prirodi pronađe i kamerom zabeleži ponašanje životinje u trenutku kada je po „pokretu“, „pogledu“ ili „grimasi“ najbliža njegovj umetničkoj nameri. To je tokom realizacije savakog njegovog filma bila dugotrajna, iz dana u dan, iz nedelje u nedelju pa i više meseci borba umetnika sa prirodom koja se u filmskoj praksi naziva snimanje kadra. I tako 100 puta za 100 kadrova. Tome treba dodati i tzv dublove…Jedan dubl, jedan dan snimanja, ako uspe. Ako ne uspe, biće više sreće sledećeg dana.
„Srećna je okolnost što radim sa jednim vrsnim snimateljem (Petar Lalović, prim. aut), izuzetnim entuzijastom. Ukopavamo se, noćivamo u šumi, ponekad uzaludno očekujemo i po nekoliko dana da nešto snimimo, gacamo preko ritova, branimo se od komaraca, i na kraju, posle snimanja, prinuđeni smo da bacimo odelo koje smo nosili. To je dug posao, i čovek, pored najbolje volje, nije u stanju da snimi više od jednog filma godišnje“.
Filmovi koji čine zlatan niz Ilićevih dela nastali su u „jednom dahu“, u realitivno „kratkom“ vremenskom rasponu, za manje od pet godina, od 1972. do 1977. godine, sem polslednjeg u niski, koji će se javiti trinaest godina kasnije.
Led (1972)
Led je prvi film Ilićevog zlatnog niza i prvi njegov umetnički rezultat ostvaren u „Dunav filmu”. Pažljiviji gledalac će uočiti značaj prvog kadra u Ilićevim filmovima koji predstavlja sredinu u kojoj će se filmska priča desiti. To je najčešće pejzaž koji je tako snimljen, iz tačno pronađenog ugla kamere i u takvom svetlosnom momentu -što odlikuje sam vrsne filmske stvaraoce -da svojom dramatikom najavljuje stanje filmskog događanja: rečno prostranstvo, priobalje, gole grane drveća… sve je okovao led.
Ispod leda ribe se guše usled nedostatka kiseonika. Mnoge od njih prestaju da se kreću. Padaju na dno razjapljenih usta. Dovoljna bi bi bila mala rupa, jedan do dva udarca sekirom i ribe bi bile spasene.
I to se desi. Ljudi probijaju led i životi su spaseni.
Sova (1974)
Poznata kao simbol mudrosti sova iskazuje opaku narav kanibala u ptičijem svetu napadajući i proždirući tek izlegle ptiće drugih ptica. Majstor montaže Ilić u svojevrsnom krešendu nemoći ptića i proždrvljivosti sove uspostavlja uzbudljive asocijacije na istoriju zla koje se ispoljava uvek sa „raščepljenim čeljustima zlotvora“. U Ilićevom filmu mudrost i poruka su na drugoj strani. Gavrani se nagonom samoodržanja okupljaju i jedinstveni u naporu da zaštite svoj opstanak napadaju sovu.
I opet u izuzetnoj, virtuoznoj montažnoj sekvenci, dobro pobeđuje zlo. Naravno, samo ako smo jedinstveni u suprotstavljanju zlom činu zlog silnika…
„Ilić, međutim, ne slika samo stanje kao takvo već govori o neophodnosti odbrane od silnika, pokreće duh i snagu borbe protiv moćnih, i u toj simbolici moguće je osetiti projekcije sveta i ljudi danas, uopšte. Utoliko univerzalni smisao dela biva značajniji. “
(M. Čolić, Politika, 8. mart 1973)
Zamka (1974)
Ptica pevačica, kada joj „dođe vreme“, kada se u njoj razbukti nagon za održanjem, oglašava se neodoljivim „ljubavnim cvrkutanjem“.
Ptica je u kavezu, a mužijaci na slobodi. Iznad kaveza izukrštane su grane. Ptice sleću, a na granama ih čeka lepak. Grčevit napor da se oslobode lepka oastaje bez željenog rezultata. Ljudi ih sakupljaju i stavljaju u kavez. Slede dramatični napori da tek utamničene ptice svojim kljunovima prekinu žice kaveza. Bez uspeha.
Strast (1975)
Svodeći dramsku priču na kratak sadržaj za potrebe festivalskog kataloga tema filma Strast definisana je kao: „Programiranje života i smrti u svetu industrije gde ljudska duša nestaje u strasti uništenja“.
Ovim filmom Ilić je prvi put pokrenuo temu programiranja života i smrti, koju je poneo kao dramu logoraških patnji kroz koje je prošao, a kojom su uzrokovana i obeležena sva ratna stradanja u istoriji čovečanstva; naročito pogubne učinke ostvila je tokom drugog svetskog rata. Ovoj temi Ilić se vratiti već u sledećem filmu gde će ljudska duša nestati u strasti profita.
Progrmiranje života, u prvom delu filma, pokazuje čovekovovu brigu kao nežan odnos prema divljim patkama -od inkubatora, ishrane, preko prvih koraka, do odrastanja i puštanja na slobodu. Sloboda znači i smrt, jer čoveka prožima i ubilački nagon. Zadivljujući montažni sklopovi kadrova pogođenih ptica, zaustavljenih u letu, perja koje puščano zrno odvaja od tela, kapi krvi koje izleću iz rane… i besomučne paljbe lovačkih pušaka, hladnog skoncentrisanog pogleda strelca; agonija pada i poslednjih trzaji smrtno pogođenih i izdišućih ptica, svojevrsna je slika slobode kao programirane smrti.
Malj (1977)
U katalogu 24. Festivala jugoslovenskog kratkometržnog i dokumentarnog filma (18–25 mart 1977) film je najavljen pitanjem: „Da li čovek ima pravo da u ime takozvanih viših ciljeva remeti osnovne biološke odnose postojećeg živog sveta?“
Film Malj predstavlja presek i sintezu Ilićevog sveukupog umetničkog i životnog iskustva. Tema programiranja života i smrti uslovljeno genetskim razlikama, iskazana bolniim asocijacijama na holokaust, ostvarena je zadivljujućim filmskim rezultatom. Tako da se o Ilićevom opusu može govoriti kao o stvaralaštvu pre i posle Malja.
Ilić se sa temom Malja susreo u jednom od agroindustrijskih kombinata za proizvodnju i promet kokošijeg mesa, u kome je služba za genetiku zaključila da pilad sa crnim perjem daju pola kilograma mesa manje u konačnom bilansu od piladi sa žutim perjem. Odlučeno je da se crni pilići uništavaju u fazi inkubacije zajedno sa uginulim ili oštećenim pilićima žutog perja.
Hladan, otuđen prostor ispregrađivan ogromnim industrijskim inkubatorima. U polumraku nazire se prigušeni odsjaj čeličnih vrata. Signalne lampe, koje se na momenat osvetle, pokazuju elektronsku kontrolu života i smrti. Veliki metalni sanduci nečujno klize između inkubatora; obuća sa sterilizovanim navlakama, preteći huk, čine sadražaj dugačkog uvodnog kadra snimljenog u pokretu prema zatamnjenom delu hale; nov ambijent nežnih, toplih boja. U metalnim sanducima stotine ljupkih, tek iz ljuske jajeta prokljuvljenih, žutih pilića. Žene u belom odabiraju sa pokretne trake piliće kojima je obezbeđen život i smeštaju ih u metalne sanduke, među ostale odabrane. Prsti uvežbanom nežnošću kupe zdrave i snažne piliće. Na traci ostaju osakaćeni, mrtvorođeni, ljuske i sve to na kraju trake pada u veliki metalni kontejner gde malj sve drobi u bezličnu masu – hranu za odabrane piliće.
Na traci se zadesi crno pile. Zdravo. Ljupko i čilo trči u suprotnom smeru od kretanja trake, što dalje od malja. Ruke ga odgurnu nazad, prema malju. Ali, pile sa ivice ponora ponovo trči prema rukama. I ponovo ruke, i opet biva odgurnuto, ali ovog puta pada u bezdan kontejnera među škart.
Malj, vidimo da ga pokreću ljudske ruke, bezpoštednim ritmom drobi sve što se nađe pod njim… Još nekoliko završnih udraca malja. Muk. Bezoblična površina izdrobljenog otpada. I…kljun, oko, crna glavica, krilo probijaju se kroz usitnjenje ljuske i ostatke uginulih pilića. Pile trči, tri. . . trči od kamere u svoj drugi život u svoju slobodu. Crno pile, kao Čaplin u crnom fraku odlazi negde u život daleko od usuda koji mu je pretio. Ovaj happy end je u pravom smislu katarzičan, sa snažnom verom u život uprkos tehnologiji ubijanja i genetskom razlikom programerine smrti.
Ilić mi je jednom prilikom ispričao dogodovštinu u dečijoj bolnici, koju mu je preneo njegov prijatelj lekar, kada je u popodnevnom TV programu bezpoštedni malj zapretio da će ubiti crno pilence.
– Čuvaj se! Beži!. . . Ne daj te ga, čika doktore! Ne dajte ga
Krici, suze panika. Pošto se pile spaslo deca su zapljeskala, doktori odahnuli.
Sukob (1990)
Ovaj film mi se nametnuo kao završetak zlatne niske, nešto kao koda u muzici, kao završni akord potresnih motiva, tema i ideja, svih pokretačkih razloga Ilićevog stvaralaštva, koji su njegove filmove visoko uzdigli u svesti i pamćenju gledalaca. Ali u ovom filmu nema nade, nema spasa, nema apela: Prestanite! Spasite!; postoji nemoćna konstatacija beznađa pred prizorima ekološke katstrofe.
Ilić se zagledao u nezadrživost industrijskog „progresa“, video „svestrano zagađenja prirode“ i nemoćno zaključio da „opstanak čoveka srlja u samouništenje“.
Ako je čovečanstvo svesno krenulo u samouništenje šta umetnik treba da kaže, šta da poruči i ko će ga čuti?
Ovaj film je snimljen trinaest godina posle Malja, a Iliću je bila 63 godina života.
Početak je idiličan. U gnezdu je jaje koje obećava novi život, novu nadu, baš onko kako ga vidi i predstavlja Dragan Mojović na svojim slikama. I… damar života pomeri jaje. Ispod ljuske osećamo napor, snagu vere da je tamo negde bolje. Život optočen ljuskom napreže se do pucanja ljuske. I desi se. Ljuska puca i iz nje trijumfalno (sjajno zvučno i montažno rešenje), sa puno nade i optimizma izroni novi život – pile, proviri i počne da gleda kuda da krene. I vidi: svet zagađen, uništen; zastrašujući pejzaž čovečijeg egoizma, nemara i pohlepe. To je slika programirane smrti „privrednim čudom“ bez mogućnosti i nade u život. Pile se vraća u jaje i, čarolijom filma (snimanje unazad) svi komadići rasprsle ljuske ponovo se okupljaju u celinu, pile se ponovo uvlači i jaje se zatvara štiteći ga od nemoguće budućnosti.
Pile se vratilo u svoju rodnu bezbednost. I dobro je uradilo.
Ovaj film je nastao na kraju Ilićevog traganja za nadom i verom u mogućnost humanijeg sveta. Posle kolebanja između verovanja i neverovanja, Sukob je „oproštajni“ film; polslednji ne samo u ovom zlatnom nizu nego i u umetničkoj praksi Ilića. To je i najkraći film (traje sedam minuta) od napred navedenih, ali i estetski najradikalniji – svaki kadar širi, varira i nadgrađuje samo jednu misao, Ilićevu bojazan i nemoć umetnika pred silama razaranja, programiranja smrti, zlih strasti… Ostao je samo jedan zaključak: ljudska duša je nestala u strasti uništenja.
U Sukobu mogućeg života i nemogućnosti življenja nema nade koju može da pruži čovek bušeći Led, nema zajedništva koje bi pobedilo kanibalizam Sove, ubilačka Strast prerasla je u ekološku katastrofu i nema optimizma koji bi spasao crno pile od ubilačkog Malja. Sve pozitivne utopije su nestale pred razarajućom i nezaustavljivom ekološkom katastrofom.
Sukob je jedan od retkih umetničkih rezultata Aleksandra Ilića koji nije zavredeo ni jedno festivalsko priznanje.
Režirao je još dvadeset i jedan film za potrebe privrednih organizacija i sistema. Poslednji, stopedesetosmi film, po evidenciji „Dunav filma”, nosi naziv TK mreža u gradkom gasovodu.
I na kraju
Svaki izbor je subjektivan i relativan, pa i ovaj ponđuen čitaocu kao zlatna niska ostvarenja Aleksandra Ilića. Ona bi mogla i da se proširi filmovima Homo effluvians (1976), Idila (1978), Zar ljubavi (1979), Torine (1981), Visokoletač (1983)… Ali, prostor u časopisu je ograničen (interesantno je da među mnogobrojnim monografijama filskih stvaralaca ne možete naći monografiju o Aleksandru Iliću), a meni se čini da bi i u drugim uslovima i mogućnostima pisanja čitaoca usmerio na sedam alki zlatne niske koje se čvrsto drže, međusobno prepliću i nadgrađuju kroz umetničku veru i nadu Ilića da se čovek može menjati. A onda je snimio film Sukob gde se sučelio sa samim sobom, sa sopstvenim delom opomene i nade.
Umetnik ima pravo i da ne veruje i da sumnja i da se razočara, a na nama je da vidimo šta ćemo i kako ćemo. Da li ćemo da ga razumemo i da prihvatimo opomenu.
Kada se završi film nastavljaju se naši životi.
Follow
