Neki kažu da i postojeći Zakon nije tako loš već je problem u tome što se ne primenjuje. To je samo donekle tačno, ali je bitno da aktuelno stanje u kinematografiji, kao posledica velikih promena koje su uzdrmale čitav kinematografski ambijent ( kako zbog promena unutar društvenog sistema, tako i zbog značajnih pomaka u razvoju tehnike i tehnologije filma poslednjih godina ) zahteva nove norme koje mogu biti regulisane samo novim zakonom. Najzad, novo organizaciono ustrojstvo srpskog filma, koje se ostvaruje preko ne tako davno osnovanog Filmskog centra Srbije, zapravo, nema pravo utemeljenje niti valjani pravno-formalni okvir, sve dok njegovo delovanje ne bude regulisano novim zakonom.
Baviti se sada razlozima koji su doveli do toga da zakona još uvek nema, bilo bi možda zanimljivo socio-kulturološko istraživanje sa predvidivim zaključkom, ali bila bi to krajnje neproduktivna rabota. Ono što znamo i što je u ovom trenutku važno, jeste da sada postoji Nacrt zakona koji je sačinilo Ministarstvo za kulturu Srbije. Taj nacrt trebalo bi uskoro da bude stavljen na javnu diskusiju a Udruženje filmskih umetnika Srbije već je najavilo da će dati značajne primedbe na taj predlog zakona.
Kako god da se procedura donošenja zakona bude odvijala, ne želeći na ovom mestu da razmatramo detalje pojedinačnih predloga ( jer, u pitanju su još uvek radne verzije), ukazaćemo samo na dve bitne stvari koje bi novi zakon, prema našem sudu, morao da sadrži.
Svaki Zakon o filmu predstavlja zakonski akt koji se donosi pre svega zbog toga da bi regulisao, s jedne strane, način funkcionisanja i organizovanja sve tri grane kinematogtafije (proizvodnju, promet i prikazivanje) a, s druge, kako bi formulisao mehanizme za zaštitu domaćeg filma i stimulisanje filmskog stvaralaštva.
Zadržimo ovom prilikom našu pažnju na ovom drugom segmentu, dakle na zaštiti domaćeg filma i stimulisanju stvaralaštva. I to zbog toga što je to suština svakog iole valjanog Zakona o filmu i zbog toga što, prema našem uvidu u do sada ponuđene tekstove zakona, to jeste oblast kojoj nije dovoljno ili nije uopšte posvećena pažnja.
Svaka, posebno mala kinematografija morala bi da zakonskim aktom obezbedi zaštitu domaćeg filma, pre svega kada je u pitanju domaće filmsko tržište i gotovo monopolska pozicija, koju na tom tržištu imaju filmovi američke «major» produkcije. Odredba te vrste, koja imala za cilj da zaštiti domaći film, bila je sadržana i u prvom «Zakonu o uređenju prometa filmova» iz 1931. godine, zakonu koji je potpisao kralj Aleksandar.
«Za svakih 1000 metara uvezenog zabavnog filma do kraja godine 1933., uvoznik je dužan da nabavi ili proizvede i stavi u promet najmanje 70 metara, a posle tog vremena najmanje 150 metara filmova domaće izrade.»…
«Uvoznici koji izjave da ne mogu ispuniti islov iz prethodnog paragrafa, dužni su da za svaki metar domaćeg filma koji bi trebalo da nabave ili proizvedu, plate u korist Državne filmske centrale po 50 dinara za neme a po 100 dinara za zvučne filmove».
Dakle, Zakon bi morao da sadrži razrađene i konkretne mehanizme za efikasnu zaštitu domaćeg tržišta, odnosno morao bi da precizira način za izdvajanje određenog procenta od prometa inostranog filma u ime finansiranja domaće filmske proizvodnje kao i za pomoć kinofikaciji.
Naravno, za distributere su ovo kranje nepopularne mere ali oni moraju biti svesni toga da je to praksa koja je ugrađena u zakone većine evropskih zemalja i, drugo, da su oni u čitavom ovom našem petnaestogodišnjem haosu, dovoljno dugo bili poštedjeni bilo kakvih obaveza prema domaćem filmu i da su, na taj način, imali privilegovanu poziciju u odnosu na ostala dva segmenta kinematogtafije: produkciju i prikazivanje filmova.
Druga važna odredba koja bi morala biti ugrađena u Zakon, jeste pitanje stimulisanja produkcije tzv. kvalitetnog ili umetničkog filma, a ne bilo kog filmskog projekta. U prvom članu grčkog Zakona o filmu stoji da «država finansijski pomaže umetnički film». Ma šta pod pojmom «umetički film» neko podrazumevao.
Ovo je, naravno, krajnje osetljiva tema jer otvara niz pitanja kao što su: šta je to «umetnički», a šta «ne umetnički» film; ko je taj ko procenjuje da li film, odnosno scenario koji se nudi na procenu, poseduje te «umetničke potencijale» itd.
Naravno da je teško odrediti tanku crvenu liniju koja razdvaja kvalitetan, umetnički od nekvalitetnog, neumetničkog scenarija, odnosno filma. Kako bi se prevazišao problem, za procenjivanje te vrste mogućno je koristiti vrednosne odrednice kao što su: «scenario ili projekat sa prevashodno umetničkim ili autorskim pretenzijama» i, s druge strane, «projekat filma sa prevashodnom namerom da zabavi»…Međutim, i takve odrednice nisu dovoljno precizne jer i zabava može biti petparačka, ali i na takvom nivou da ima značenje stvaralačkog postignuća.
Sve su to zamke koje, u nedostaku preciznih formulacija za vrednosne sudove u sferi stvaralaštva i šarolike filmske produkcije, mogu poslužiti za lansiranje teza koje zagovaraju stav da bi svi filmski projekti trebalo da imaju istu startnu poziciju, dakle i istu finansijsku pomoć od države. Ipak, znamo da filmski profesionalci mogu da prepoznaju scenario filma sa stvaralačkim pretenzijama, koje ukazuju da je od tog materijala mogućno očekivati filmsko uznačenje sa umetničkim potencijalom. To je ono što je bitno. Ostalo je pitanje opredeljenja zakonodavca. Opredeljenja da podstiče pre svega stvaralaštvo u oblasti filmske proizvodnje. Ako postoji opredeljenje te vrste i ako se ono bude na adekvatan način ugradilo u budući Zakon, onda će svi priznati da sasvim dobro znaju šta se pod tim «stvaralačkim» podrazumeva.
A ako se bude stvorio takav kinematografski ambijent u kome se stimuliše istinsko i autentično stvaralaštvo, onda ćemo, s vremena na vreme, dobiti i filmove koji zaista imaju značenje umetničkog dela. I onda će svi, i profesionalci i publika, moći veoma lako da prepoznaju te umetničke vrednosti.
Follow
