Period koji je za nama, sa katastrofalnim padom osnovnih vrednosti i merila u domaćem fimu, sa propašću infrastrukture, opštom neodgovornošću, bezakonjem i otimačinom, ostaće zabeležen kao vreme čuda i pokora; smutno vreme srpskog filma. Samo u takvim vremenima moguća je pojava lažnih careva i mesija, kolektivnih opsena i rasprodaje magle, kojoj smo nemoćno (ne i nemo) svedočili proteklih godina. Najviše, međutim, boli što se to mučno pozorje, u kome je glavnu ulogu igralo bezočno i bahato otimanje para, odvijalo manje ili više pred očima javnosti. Malo ko se zbog toga uzbuđivao. Sve je to zakuvano i posluženo baš kao da tako i treba i osim ponekog usamljenog pera – niko se nije bunio. Tu kolektivnu opsenu prihvatili su, nažalost, i neki od onih, kojima su data najveća ovlašćenja u resoru kulture.
Najozbiljnija opomena došla je, međutim, od publike. Oduvek najverniji saveznik srpskog filma, spremna da srčano podrži uspehe, ali i da strpljivo guta promašaje i lutanja, naša bioskopska publika sasvim jasno je pokazala da je se takav film ne tiče i da više neće da ga gleda. Ono na šta smo u “Filmografu” više puta upozoravali, dogodilo se početkom godine, kada je jedan beogradski dnevnik saopštio katastrofalne podatke o poseti, upravo u vreme kada beogradski bioskopi ponovo otvaraju vrata, svesni da pomoć ne može doći niotkud. Taj članak, donosimo kao prilog, u faksimilu, podsećanja radi na uzroke kolapsa.
Filmski centar Srbije, o kome u ovom broju objavljujemo obiman analitički tekst, osnovan pre tri godine upravo u cilju smanjenja entropije i bezakonja, po svemu sudeći se izmetnuo u nešto sasvim suprotno. Umesto da prvo pripomogne donošenju Zakona o filmu i pod jedan reguliše svoje sopstveno postojanje, taj centar je uneo još veću konfuziju, konfliktnu atmosferu i sumnjive odluke u ionako podeljenu i ojađenu kinematografiju. Zakon je zaboravljen, a kontrolu nad filmskim poslovima ubrzo su preuzele osobe čija je stručnost i odgovornost bila i ostala pod velikim znakom pitanja. Umesto uravnoteženog posrednika između države i filma dobili smo još jednu dubiozu, novi ozbiljan problem. Umesto stručnog poslovnog servisa kinematografije, na delu je virtuelna agenciju za sve i svašta, koja, međutim, traći ni malo virtuelne pare po zemlji i inostranstvu. Umesto ozdravljenja kinematograije, dobili smo seriju dimnih zavesa, iza kojih se, sva je prilika, manipulisalo za nas ozbiljnim novcem. Zrelo je za ozbiljnu reviziju dosadašnje delatnosti FCS; ne pomažu ostavke dok se ne položi i poslednji račun. Te pare je odvojila država u zdravoj nameri da pomogne srpski film, mada se mora priznati da, bi koncept utroška ovih sredstava mogao biti jasniji. Ne radi se samo o parama – njih će nekako i biti – nego se radi o nečem mnogo važnijem: o razumnom uređenju odnosa između države i filma.
Zakon, dakle, što pre. Njegov koncept postoji i treba ga što pre staviti na uvid javnosti, pre svega stručnoj javnosti. Pre tri godine bili smo nadomak jedne radne verzije ovog Zakona, ali ona nikada nije izašla iz fijoka ministarstva. Mnogi relevantni činioci (na primer, Udurženje filmskih umetnika Srbije) nudili su stručnu pomoć, koja se osnivala na analizi filmske regulative u Evropskoj uniji, ali je svaki dalji razgovor o tome iznenada prekinut. Strateški interes države (u prvom članu jednog EU zakona o filmu stoji: “Zaštita umetnosti filma predstavlja obavezu države, koja brine o njenom razvoju”. Tačka) izmetnuo se u buncanje o filmskoj industriji, holivudskim studijima i fabrikama snova, od kojih, naravno, nije bilo ništa. Dobro, znamo da nam Zakon ne može doneti bolji film, ali može učiniti ono što je takođe bitno, može stvoriti uslove za bolju kinematografiju, koju neće spasti novo bacanje prašine u oči. Ni plaćeni oglasi. Ni plaćena pera.
Follow
