Nekoliko starih fotografija snimljenih pre više od pola veka mojom „Lajkom“ pobudilo me je da napišem ove redove, tek da bi se i ovo priključilo mnogim drugim tekstovima o Vorkapiću koji se poslednjih godina objavljuju kod nas.
Posle dugogodišnjeg života u inostranstvu Slavko Vorkapić je, kao svetski afirmisan američki filmski stručnjak, pedagog i teoretičar, brodom „Srbija“ stigao u riječku luku 2. juna 1952. godine1, da bi zatim iz Zagreba avionom došao u Beograd, videvši tom prilikom iz vazduha i svoje rodno mesto – Dobrince kod Sremske Mitrovice. Na beogradskom aerodromu su ga dočekali u ime jugoslovenske kinematografije Aleksandar Vučo, Radoš Novaković i još nekoliko predstavnika domaćih filmskih preduzeća i novinara. Od njega se očekivalo da će svojim iskustvom i znanjem doprineti daljem razvoju „naše mlade kinematografije“ koja je posle početnih uspeha zapala u krizu i trudila se da savlada svoje dečije bolesti. Odmah po dolasku Slavko Vorkapić je imenovan za umetničkog konsultanta i člana Umetničkog saveta beogradskog preduzeća „Avala film“, kao i za redovnog profesora Akademije za pozorišnu i filmsku umetnost.
O Vorkapiću je tada jugoslovenska filmska i šira javnost već dosta znala: pre njegovog dolaska u štampi i stručnim časopisima bio je objavljen veći broj tekstova o njegovom životu i radu. Bilo je poznato da je karijeru otpočeo kao slikar, da bi u Holivudu postao visokocenjeni stručnjak za filmske trikove i montažu, autor najstarijeg američkog eksperimentalnog filma, a zatim i nekoliko dokumentarnih filmova od kojih su dva bila nominovana za nagradu „Oskar“. Takođe je bilo isticano da se pročuo svojim raspravama o vizuelnim vrednostima filma i suštini filmske umetnosti, što ga je afirmisalo kao jednog od vodećih američkih teoretičara filma i dovelo do toga da postane rukovodilac Filmskog odseka i profesor Univerziteta Južne Kalifornije u Los Anđelesu. Stoga je razumljivo da se od njegovog dolaska dosta očekivalo, što je isticano u nekoliko članaka objavljenih u dnevnim listovima (Politika, Borba, Vjesnik), a posebno u časopisu Film, u kome su objavljivani i prevodi njegovih teorijskih članaka. Slavko Vorkapić je ubrzo po dolasku obišao jugoslovenske filmske centre – Beograd, Zagreb, Ljubljanu – prikazivani su mu dotle snimljeni domaći igrani filmovi, davao je lucidne izjave o njima i uključio se u javne rasprave o problemima filmske umetnosti u našim filmovima.
Krajem oktobra 1952. godine Slavko Vorkapić je otpočeo seriju svojih predavanja „Principi filmske umetnosti“ za studente Akademije za pozorišnu umetnost u Beogradu (tačan naziv koji se ponekad u izmenjenom obliku navodi kao Akademija za pozorišnu i filmsku umetnost, da bi tek 1962. godine bio usvojen zvanični naziv Akademija za pozorište, film, radio i televiziju). Predavanja su bila organizovana za studente VII i IX semestra filmske režije, odnosno studente koji su preuzeti iz Visoke filmske škole prilikom spajanja sa Akademijom krajem 1950. godine. Među studentima IX semestra bili su uglavnom apsolventi ili oni koji su već diplomirali (među kojima i potpisnik ovih redova), ali je zbog njihove zaiteresovanosti za film dopisan IX semestar koji inače nije bio predviđen u Statutu Akademije. Predavanja su održavana dva puta sedmično, utorkom i petkom, u zgradi „Avala filma“ na Tašmajdanu (Aberdareva ulica, kasnije zgrada Televizije Beograd teško oštećena tokom NATO bombardovanja 1999. godine). Deo nastave je Vorkapić držao u maloj projekcionoj sali, a deo nastave (vežbe) u prostorijama Kluba „Avala filma“ koji je korišćen za sastanke, seminare i predavanja. Ovim predavanjima su, pored studenata, prisustvovali i mnogi mlađi beogradski filmski radnici koji su bili zainteresovani za Vorkapićeve poglede na filmsku umetnost.
Svoja predavanja je Vorki – to su ime usvojili i njegovi beogradski studenti – obično započinjao uvodnim i teorijskim izlaganjem teme metodske jedinice kojoj bi posvetio čas (psihološki i fiziološki osnovi prijema filmske slike, fi-efekat, razni efekti kretanja itd). Gledao je u svoje zabeleške i sledio tok pripremljenog predavanja, koristio kredu i školsku tablu da bi šematski prikazivao ono o čemu je govorio. Obično bi, zatim, usledilo prikazivanje delova filmova koji su služili kao primeri i potvrda onoga što je govorio. U pauzama između prikazivanja pojedinih filmskih odlomaka bi nastavljao da govori i ohrabrivao je slušaoce da postavljaju pitanja. Posle kraće pauze diskusija bi se nastavila i Vorki je želeo da studenti aktivno učestvuju u razgovoru, da bi bio siguran da su ga razumeli. Nije bio sujetan, dopuštao je i neslaganja sa nekim detaljima koje bi izložio, ali se uporno i tvrdoglavo borio da dokaže svoje poglede. Sećam se ljute rasprave (ne znam ko je započeo) – da li pogrešno umontirani krupni planovi, po pravcu pogleda glumaca, u sceni razgovora tri osobe mogu da obezvrede druge umetničke vrednosti nekog filma. Mnogi studenti su smatrali da to ne mora da se dogodi, da su takve greške dopustive. Vorki je tvrdoglavo isticao da jedan pogrešan detalj može da uništi celinu utiska. Da bi dokazivao svoje poglede na umetnost, pored gledanja filmskih odlomaka, on je često navodio i primere iz slikarstva, povlačeći paralelu između umetničke slike i filma, ali jasno podvlačeći sličnosti i razlike i dajući prednost pokretu.
Od studenata se tražilo da režiraju kratke vežbe u kojima bi primenjivali neke principe vizuelnog izražavanja pomoću pokretnih slika, na primer primena fi-efekta ili kadriranje i montažna analiza neke statične scene. Vežbe su bile neme i snimane su u sali za sastanke „Avala filma“ koja je služila i kao atelje. Snimao ih je Vuko Karanović (filmski, kasnije televizijski snimatelj) koga je Akademija posebno angažovala za rad sa studentima Slavka Vorkapića. Kasnije bi te vežbe bile prikazivane na časovima, o njima se diskutovalo, a Vorki bi veoma otvoreno iznosio svoj sud. Ne znam da li su te kratke filmske vežbe sačuvane, možda ih još uvek krije neko od bivših studenata (ja sam svoju vežbu od 5 minuta „Kraj odra pokojnika“), u kojoj su pored ostalih igrali Vladeta Lukić i Predrag Delibašić i autor na odru, pre više decenija predao Jugoslovenskoj kinoteci).
Ova Vorkapićeva predavanja su bila veoma zanimljiva, posebno za one koji dotle nisu imali prilike da se upoznaju sa nekim osnovama teorije filma ili geštalt psihologije. Da li su bila i korisna? Neki od studenata su čak bili i razočarani – zato što su pogrešno očekivali da će Vorki izložiti neke tajne američke recepte kako se pravi uspešan film. Ali većina onih koji su tih nekoliko meseci, krajem 1952. i početkom 1953. godine, slušali kod Slavka Vorkapića „Principe filmske umetnosti“ bili su obogaćeni jer su ih njegova predavanja podstakla da na film gledaju iz jednog novog, drugog ugla – kao na umetnost vizuelnog izražavanja koja se oslobađa ili treba da se oslobodi robovanja principima literarne naracije koji su tada dominirali ne samo u našem, već i u svetskom filmu.
Follow
