Rođen u Bačkom Petrovom Selu 25. septembra 1912. godine, Radivoje (Veselina) Višković završio je 1933. precizno-mehaničarski zanat u Beogradu, kod Mike Milivojevića, koji je imao svoju radnju i radionicu na Obilićevom vencu. Milivojević se, pored ostalog, prihvatao i opravki fotografskih aparata iako mu to nije bila osnovna delatnost. Mladi Višković se posebno zainteresovao za fotografiju i fotografsku tehniku, tako da je 1941. godine otvorio i sopstvenu precizno-mehaničarsku radnju u Gospodar Jovanovoj 36, prvu u Beogradu koja je bila specijalizovana za fotografske aparate, foto-opremu i – kasnije – za filmsku tehniku. Od oktobra 1941. godine, pa sve do kraja šezdesetih u Beogradu, ali ne samo iz Beograda, fotoaparati su se nosili na opravku i servisiranje “kod Viškovića”.
Međutim, živoga duha, maštovit i profesionalno radoznao, Višković se nije zadovoljio samo opravkama. Njegove ambicije su bile daleko veće: želeo je da proizvodi fotografske aparate i aparate za povećavanje sopstvene konstrukcije, da lije i obrađuje sočiva za svoje fotoaparate i da iznalazi nova rešenja u oblasti fotografske tehnike. U tom cilju je sam izrađivao alate za izradu delova za svoje pronalaske, uporno je probao i usavršavao prototipove aparata koje je konstruisao. Njegovo najpotpunije ostvarenje u oblasti fotografije je 35-milimetarska foto-kamera koju je nazvao “Vira 4” prema početnim slogovima svoga prezimena i imena, a verovatno je to bila četvrta verzija njegovog aparata. U taj aparat je ugradio svoj “Sistem zastora za eksponiranje negativa u foto-aparatima i mehanizam za merenje ekspozicije u tom sistemu”. Radilo se o novom sistemu metalnog zastora koji dotle nije nigde primenjivan u svetu i koji je tada patentiran u našoj zemlji (Patent FNRJ br. 20204-818/1955). Za prvu seriju od sto komada ovog aparata pripremljeni su u radionici Višković delovi, ali je sklopljeno samo njih desetak, koji su bili izloženi na Sajmu u Zagrebu 1955. godine. Viškovićeva ideja je bila da stvori fabriku domaćih fotografskih aparata, ali od države nije dobio nikakvu podršku, tako da to nije ostvareno. Pored foto-kamere Višković je stvorio i svoj sistem automatskog uoštravanja slike pomoću dve prizme, nazvao ga je “Vira distanc automat”, ali nije uspeo da ga patentira.
Prvi kontakt sa filmskom tehnikom Višković je imao meseca decembra 1944. godine u tek oslobođenom Beogradu. Naime, tada mu se obratila Filmska sekcija Propagandnog odeljenja Vrhovnog štaba NOV i POJ sa molbom da opravi za potrebe Sekcije 35mm filmsku kameru “Šlehta”, što je on i obavio. Posebnim pismom od 15. decembra 1944. godine traži se od Viškovića da ispostavi račun za svoj rad – pismo je potpisao Rukovodilac Filmske sekcije Nikola Popović. Januara 1945. – još uvek je trajao rat – Viškoviću upućuje na opravku fotoaparate i Foto-filmska sekcija Prve proleterske divizije. Posle 1945, krajem četrdesetih i tokom pedesetih godina, Višković je servisirao tehniku beogradskih filmskih preduzeća, kamere i montažne stolove, a izradio je i nekoliko montažnih stolova i premotača za Centralnu filmsku laboratoriju.
Posebno mesto u Viškovićevom pronalazačkom i konstruktorkom radu ima refleksna reporterska filmska kamera koja je pod nazivom “Virafleks” patentirana (Patent FNRJ br. 20205 od 30.09.1957). Ova laka ručna kamera sa metalnim sektorom imala je nekoliko prednosti nad sličnim svetskim modelima: sektor je bio otporniji, kapija se lakše otvarala, a okidač se nalazio na samom elektromotoru. I najveća prednost – bila je to (ili bila bi to) naša domaća kamera do koje bi jugoslovenska filmska preduzeća lakše dolazila, bez obezbeđivanja deviznih sredstava. Kamera je bila izložena na Sajmu u Zagrebu, bila je zapažena i dobila je sajamska priznanja, ali do serijske proizvodwe ipak nije došlo, sve je stalo na prototipu koji se i danas čuva u porodici Višković. Godine 1955. Radivoje Višković je konstruisao i proizveo svoj “Vira foto dija automat”, automatski uređaj koji na ekran od mutnog stakla projecira film, a preko magnetske glave sinhroni zvuk, tako da gledoci na ekranu mogu da vide zvučnu sliku. Filmska i magnetofonska traka su bile montirane kao dve beskrajne petlje (šlajfne), a sve delove ovog uređaja, uključujući i magnetofonsku glavu, izradio je Višković sam. Ovaj uređaj je naručilo beogradsko preduzeća “Avala film” i nekoliko komada je bilo postavljeno u “Bezistanu”, gde su se u reklamne svrhe prikazivali delovi “Avalinih” filmova. Radivoje Višković je imao još nekoliko ideja: automatski univerzalni projektor, zatim kameru za snimanje slike širokog formata zahvaljujući horizontalnom protoku trake 35mm koju je nazvao “Panoram Virafleks”, ali ove svoje pronalaske nije uspeo da ostvari do kraja, već su samo ostali u nacrtima.
Kada se danas zamislimo nad ostvarenjima i projektima Radivoja Viškovića, pronalazača, konstruktora i zaljubljenika u fotografsku i filmsku tehniku, moramo da se zapitamo: šta bi sve bilo, da su uslovi u kojima je stvarao bili drukčiji? On je svakako sa svojim idejama bio ispred vremena u kome je živeo, a njegovi pronalasci su nadrastali sredinu u kojoj je delovao. Ali, on u svakom slučaju predstavlja i jedan deo naše filmske prošlosti i zato ga ne smemo zaboraviti. Radivoje Višković je preminuo u Slankamenu 13. avgusta 1973. godine.
Follow
