Jedan od najzanimljivijih kulturnih događaja ove godine u Beogradu, pod nazivom „Federiko Felini – kostimi i crteži“, organizovan je u novom sedištu Italijanskog Instituta za kulturu, u „Palazzo Italia“, uz pomoć Fondacije Felini i opštine Rimini, inače rodnog grada slavnog sineaste. Od 2. do 31. marta 2007. godine, originalna postavka jedinstvene izložbe široj javnosti manje poznatih Felinijevih skica i kostima za filmove Felinijev Rim i Felinijev Kazanova privukla je veliki broj posetilaca.
Preko 60 crteža, skica za uređenje pojedinačnih scena i analizu likova, ali i bogat izbor originalnih, raskošnih kostima napravljenih za pomenute filmove, omogućili su posetiocima novi uvid u Felinijevo stvaralaštvo. Te, kako je sam Felini jednom izjavio, „neuredne skice i beleške nastale u brzini“, često su skicirane u kafani ili kafiću, tokom telefonskog razgovora, u kancelariji filmskog studija ili u trenucima nadahnuća. Jednostavno, genijalni sineast je u pojedinim trenucima oblikovao likove i slike svojih filmova.
Retrospektivan pogled na lik i delo velikog Felinija kroz postavku ove izložbe uz koju su, pored pomenutih crteža, skica i kostima, priloženi i originalni plakati najpoznatijih Felinijevih filmova, bio je izvrsna prilika za novu analizu umetnikovog rada i života. Posetioci, koji malo znaju o delovanju Felinija van sedme umetnosti, imali su priliku da upoznaju likovnog umetnika visokog emotivnog naboja, koji na samosvojan način vrši vesele, radosne i korisne pripreme za buduće filmove. Čini se da njegova razigrana mašta, često isuviše ukrašena erotskim konotacijama, nije imala granica.
Još od rane mladosti Federiko Felini je bio sklon slikanju humorističkih vinjeta, inače veoma popularnih u Italiji tridesetih godina prošlog veka. Taj „žanr“ omogućio mu je da 1938. godine objavi dve vinjete u dnevnom listu „Korijere dela sera“ i firentinskom časopisu „420“. Teme obe vinjete bio je cirkus. Poput Čaplina i Felini će celog života gajiti posebnu naklonost ka cirkusu i ljudima koji u njemu žive i rade. Mogućnost saradnje na pisanju scenarija za popularnog komičara Makarija, 1939. godine prerasta u snažnu strast za filmom. Tokom nemačke okupacije Felini se strasno i instinktivno bavio grafikom i skiciranjem. Poznanstvo sa Robertom Roselinijem i saradnja na filmu Rim, otvoren grad 1944. godine, širom mu otvaraju vrata za rad na sedmoj umetnosti. Tada se Felini definitivno okreće filmu, ne odričući se crtanja i rada na skicama koje s godinama dobijaju na kvalitetu i grafičkim vrednostima. Prema rečima Vitorija Boarinija, predsednika Fondacije Felini iz Riminija: „Ako crtanje ne prestavlja za Felinija u to vreme više profesionalnu aktivnost, ono dobija novu dimenziju. Sa jedne strane, postaje ponovo dečja igra koja otvara vrata mašte, dakle, poprima jedno od osnovnih značenja umetnosti. Sa druge strane, postaje funkcionalno u njegovim aktivnostima režisera. Reč je o funkcionalnosti koja ne isključuje izvesnu autonomiju u grafičkoj aktivnosti u odnosu na filmsko delo za koje se priprema.“
Londonska Kinoteka je u proleće 1988. godine organizovala prvu kompletnu retrospektivu filmova Felinija, koja je izazvala ogromnu pažnju britanske kulturne javnosti. Budući da sam imao čast da tada upoznam Maestra i da se sa njim „družim“ tokom tri nezaboravna dana, pružila mi se šansa da ga prilikom jednog susreta, između ostalog, upitam šta mu je predstavljalo najveći problem u radu. Na svoj ležeran, šarmantan i krajnje zabavan, a istovremeno, ozbiljan način doslovce je odgovorio: „Prokleta mehanička ptica iz Kazanove. Nije htela da proradi u pravom trenutku, tako da je Donalda Saterlenda i mene dovodila do besa. Posle niza bezuspešnih pokušaja proradila je kada smo se najmanje nadali. Bili smo spremni da joj nađemo neku odgovarajuću zamenu, ali scenograf Danilo Donati uporno je tvrdio da će sve sa pticom biti u redu. Ispostavilo se da je bio u pravu. Naš trud se isplatio jer je to jedna od najzabavnijih scena u filmu.“ (Scena se nalazi u uvodnom delu filma i jedna je od najbizarnijih u celokupnom Felinijevom opusu, a izazvala je brojne kontroverzne komentare, posebno u italijanskoj štampi! – prim. S. A.) Tokom razgovora Maestro je na salveti restorana u kome smo ručali brzo i vešto skicirao sve prisutne, a salvetu je, blistajući od zadovoljstva, hitro pokupio posle ručka režiser Lindzi Enderson.
Felinijev likovni talenat i njegovu dugogodišnju saradnju sa scenografom Donatijem, možda je najbolje dešifrovao Bernardino Zaponi, u sećanju na posetu dvojici umetnika tokom rada na filmu Felinijev Rim:
„S pravom je Danilo Donati, u slobodno vreme, veliki ‚kuvar‘ poslastica, budući da su njegov izgled i stavovi poput kuvara. Kada se uđe u veliku krojačnicu u Ćinećiti, u kojoj je Donati šef, stiče se utisak o renomiranoj kuhinji sa dekorom od staklića i tafta umesto majoneza, a oseća se izvrsna aroma internacionalnog kulinarstva. Odeću ukrašavaju šarenim i slasnim naborima, pomoćnici prave kostime koji liče na narasle i hrskave volane. Donati izgleda tužno i bez apetita kao neko ko je stalno u kontaktu sa izvrsnom hranom, ali njegova efikasnost i predanost znače da voli svoj zanat, da može da nastavi spremanje ne samo za Felinija, Zefirelija, Pazolinija nego za beskonačan broj drugih sineasta. Dovoljno je najaviti se na vreme i biti strpljiv, jer je osoblja malo, a potražnja je velika. Serija kostima okačena je o gvozdene držače kao za vreme priprema nekog tajanstvenog karnevala. Krojačice sa zagonetnim osmehom šiju apsurdne i ludačke kostime. Neki od pomoćnika lepe ogledalca, stakliće i komadiće plastike na platno, dok u svom mračnom kutku Donati puši, pije viski i diskutuje sa Felinijem o kostimima za sledeću sekvencu.
Put kostima od ideje do nastanka prilično je dug: sam početak je u Federikovoj kancelariji gde on pod svetlošću zelene lampe provodi dosta vremena ‚p r a v e ć i‘ svoje lutke. Na njegovom pisaćem stolu uvek stoji neka kutija sa olovkama u boji. Vredan kao gimnazijalac, on crta svakojake figure: karikature prijatelja i saradnika, hiperseksualne likove žena (vrlo često u čizmama i sa bičem), likove iz filmova i iz snova. Ove poslednje slika u posebnim albumima koji skrivaju i čuvaju njegova onirička iskustva, gotovo uvek prilično alarmantna. Listati album Felinijevih snova je privilegija koju malo njih ima. Efekat je zastrašujući, kao što uvek biva kada se približimo nečijem intimnom svetu. Efekat je i pomalo groteskan jer dok crta svoje noćne more, Federiko je humorističan koristeći stil iz stripova. Sećam se jednog sna u kome se vidi Felini sav prestrašen na kolenima pred papom Pavlom VI koga pita: ‚Vi nemate poverenja u mene?‘ A on mu odgovara: ‚Uopšte, ne.‘
Precizan izgled i svoj kostim likovi iz filma dobijaju iz ovih skica, koje kasnije Donati preuzima, zalepi ih na zid (budući da su prilično zabavne) i diskutuje o njima sa Federikom, predlažući svoje ideje u pokušaju da dovrše kostime, konkretizujući ih, umnožavajući ih pre nego što odu u krojačnicu. Poseta ovom velikom ateljeu je poput filma: ima i raskošnih odeždi kardinala i čitav niz tunika, uniformi fašista i svetlucavih vela prostitutki. Tu su i već korišćeni kostimi, prazni, iskorišćeni; kao da su sami likovi koji su ih nosili, kada se završila njihova uloga, uvenuli, onesvestili se, umrli. Donati radi na kostimima za nekoliko preostalih sekvenci. Vredno i predano seče, lepi i zašiva delove. To su teški kostimi, puni metalnih elemenata, uniforme motociklista koji će morati da prođu po mraku kroz Rim, pust, rigidan grad. S vremena na vreme Donati zagrize kostim da pričvrsti dugme ili iskida konac, opet kao kuvar koji proba svoje jelo.“
Follow
