Pojava ŠKOLE ANIMIRANOG FILMA pre više od 20 godina, kao i pojava INTERNACIONALNE DEČJE RADIONICE ANIMIRANOG FILMA u Vranju označila je svojevremeno uvođenje u život jednog novog pojma u kinematografskom leksikonu Srbije. Bio je to pokušaj da se medijum filma i posebno animirani film, upravo kod najmlađeg naraštaja afirmiše i proširi kroz kolektivan rad, igru i maštu, kao i kroz permanentno prilagođavanje savremenim filmskim i elektronskim komunikacionim obrascima i tehnologijama. Kao jedinstven činilac širenja filmske kulture u neposrednom socio-okruženju, a kasnije i u širim, republičkim i međunarodnim okvirima, ŠAF se od samog početka kretao ne samo utabanim stazama dečjeg filmskog amaterizma, nego je ta Škola animacije ubrzo prerasla i u jedan autentičan, svojevrstan i samosvojan pokret čije je današnje razgranavanje širom Republike (Vranje, Lozovik, Jagodina…), u stvari, postalo zaštitni znak na originalan način koncipirane i velikim entuzijazmom i aktivizmom njenih neposrednih začetnika i nastavljača (Miroslava Simonovića, Dr Vukašina Antića, Vlade Stanića, Miroslava Đerića i dr.) posredovane akcije. Zanimljivo je da se i na primeru ŠAF-a, kao i na primerima mnogih arhetipova nastalih u davno antičko doba, može da konstatuje da su upravo refleksija, filozofija, misao i pojam, kategorije koje najdublje prožimaju i motivišu različite oblike duhovnog stvaralaštva. “Mens agitate molem!” („Duh pokreće materiju!“ – rekao je Vergilije) , a jedan od najznačajnijih filmskih stvaralaca, Andrej Tarkovski, kaže : „Filmska umetnost počinje onog trenutka kad se pred očima i u svesti onoga koji želi da uradi film pojavljuju buduće slike filma. Ali, nastavlja Tarkovski koji je svoj film „RUBLJOV“ posvetio Andreju Rubljovu, najslavnijem ikonopiscu u Rusiji, samo ako ukazuje na svoje viđenje stvari, dakle ako je neka vrsta filozofa, onda je režiser i neka vrsta umetnika, a kinematografija umetnost.“
Sledeći životni trag ovog autora i osnovnu poruku njegove filozofeme naćićemo se, dakle, u 11 veku, među zografima, slikarima živopiscima koji su u manastiru Prohor Pčinjski ukrašavali svojim crtežima i vinjetama stranice svetih knjiga. U 12 veku je nastalo MIROSLAVLJEVO JEVANĐELJE a već u 14 i 15 veku u manastiru Manasiji nastala je i čitava jedna prepisivačka, resavska škola. Kaluđeri, koji u našim manastirima kažu da svako od njih postaje neko kroz onog drugog, tada nisu raspolagali tehnologijom filma kojom bi možda još bolje iskazali i ovaplotili osnovnu temu kojoj su posvetili svoje živote, a to je ANIMA (duša). Ali, ovde se, upravo među njima, onako kako ukazuje Tarkovski, pojavljuje i jedan filozof! Bio je to Konstantin Filozof, jedan od najistaknutijih srpskih zografa svog vremena.
Pošto je ANIMA reč latinskog porekla koja označava pojam DUŠE, kao što pojam ANIMIRATI znači dati dušu nekoj neživoj tvari ili OŽIVETI je – može se smatrati da je filmska umetnost dobila dušu upravo onda kada je nastao prvi junak crtanog filma ČIČA GLIŠA, koga je 1908 godine animirao Emil Kol u Parizu.
ŠKOLA ANIMIRANOG FILMA u Vranju, međutim, baštini na svoj autentičan i istorijski neponovljiv način duhovnu energiju i kulturno nasleđe manastira Prohor Pčinjski, manastira Manasije i drugih pravoslavnih srpskih manastira izgrađenih u ovim krajevima, baštini veru, rad, trud, ljubav, predanost i posvećenost, umetničku inspiraciju, tradiciju i umeće, tehniku oslikavanja – bdenje duše kaluđera okupljenih kroz generacije koje su se smenjivale oko svojih ikonopisačkih škola.
Ideju o crnoj rupi i Velikom prasku, koju je 1927 godine prvi definisao belgijski sveštenik i inžinjer elektrotehnike Žorž Lemetr, ŠAF-ovci su šezdeset godina kasnije, 1987, na svoj originalan, magičan i metaforičan način transponovali i prikazali u filmu Kutija. U tom filmu naivnim dečjim crtežom animirana je i kao metafora Crne rupe predstavljena jedna „obična“ kutija. Ali, u toj kutiji dolazi do „Velikog praska“ i iz nje tada, kao iz kakvog čarobnog mađioničarsko-melijesovskog šešira, volšebno na svetlo dana pokulja beskonačan broj materijalnih fenomena. Iz te eksplozije, kao i u slučaju „Velikog praska“ koji se u neizmerno dalekoj prošlosti, po svoj prilici, stvarno i dogodio, u samo jednom trenu, dakle, rađa se čitav Kosmos! Na taj način ŠAF-ovci su se, u stvari, ispunivši oba fundamentalna uslova o kojima izveštava Tarkovski, poslužili jednom za sva vremena održivom i univerzalnom – totalnom metaforom. Činjenica je da je, pod uticajem ovog dragocenog planetarnog kinematografskog iskustva, u proteklom periodu bio inspirisan čitav niz filmova od kojih su ove godine naročito aktuelni oni koji su nastali u okviru delovanja proširene INTERNACIONALNE RADIONICE DEČJEG ANIMIRANOG FILMA u Vranju i među kojima valja pomenuti : Eto tako to biva – rad grupe autora sa mentorom Vladimirom Stanićem, Ajmo si na Šaf – rad grupe autora sa mentorom Ed Desroches, Putovanje – rad grupe autora sa mentorima Goricom Antić i Miroslavom Đerićem, Piksilacija – rad grupe autora sa mentorom Miroslavom Simonovićem – film koji je nastao u produkciji ŠAF-a i u saradnji sa nevladinom organizacijom GENERATOR u okviru radionice BUDI ANIMIRAN u Vranju!
Ovde su deca, u ŠAF-u, dakle, zahvaljujući tradiciji, veštini, moralu i korenima delatnosti zografa koji sežu, kao što smo videli, više vekova unazad, još uvek zaokupljena razmišljanjem o temi, ideji, dramaturgiji, radnji, karakteru, svrsi, osećanju, ljubavi, drugarstvu, smislu. Ali, pogledajmo šta se događa čim rukom posegnu za daljinski upravljač televizora. Tamo se radnja razvija u skladu sa novim konceptom i sa novom percepcijom istorije što je odvaja od dimenzija prošlosti i budućnosti i fokusira se na nešto što možemo nazvati stalnom sadašnjošću. I u okviru samog stila koji se neguje u okviru ŠAF-a zapaža se pomeranje od parodije do pastiša, do stila koji na svoj način sublimira vreme u kome živimo, nestanak pojedinačnog, individualnog, sa uvođenjem u dramaturški obrazac Crne rupe kao totalne metafore.
ŠAFOVCI ukazuju da i dečji svet na svoj način učestvuje u globalizaciji – da li je teorija postmodernosti ista kao i postmoderna filozofija. Neprijatelji postmoderne filozofije zovu je relativizmom, ali tu se radi, pre svega, kako ističe istaknuti savremeni američki filozof Dr Federik Džejmson, o odustajanju od transcendentalnih vrednosti i antiesencijalizmu, odnosno o otporu svakoj normativnoj ideji ljudske prirode. Može se razmišljati, nastavlja Džejmson, o tome u kom smislu je postmoderna filozofija različita od tradicionalne, da li u sebe uključuje određenu perspektivu konstruktivizma, odnosno da li su i same emocije društveni konstrukt.
Kao prvo, postmoderna kultura, kaže Džejmson, može se okarakterisati kao kraj temporalnosti, kao kraj vremena. Takav zaključak može se činiti malo preteranim jer i dalje živimo u vremenu ali to je vreme stalne sadašnjosti i ta temporalnost je naglašena, a to će reći da je zasnovana na prevazilaženju prostora i vremena radijom, televizijom, mobilnim telefonima, kompjuterima, Internetom i drugim stvarima, čiji je fundamentalni tvorac i rodonačelnik Nikola Tesla. Mi smo, zahvaljujući Teslinim izumima i anticipacijama, u staloj trenutnoj komunikaciji, prostor i vreme su ukinuti. Tome se u najvećoj meri uče i deca u ŠAF-u. Ona se uče tome da bolje razumeju vreme u kome žive, ali je važnije od toga da ona već sada treba da shvate i da anticipiraju vreme u kome će tek da žive u budućnosti, jer Tesla je uvek govorio: „Budućnost pripada meni!“ Deca, reklo bi se, već uveliko učestvuju u tom procesu, ona su deo živog organizma planete i to postaju još u većoj meri i na način koji je kompatibilan sa paralelnim događanjima u svetu spajajući, na primer u filmovima koje prave dva različita kadra, dva prostora i dva vremena u jedno! Šta je drugo poruka filmskog kolaža Ajmo si na Šaf nego kretanje šarenolikih dečjih grupa sa različitih tačaka Zemljine kugle na put u Vranje? I kako se to završava : prizorom gravitacionog kovitlaca u čije središte upadaju svi ti dečji likovi… isto kao što ideja Velikog praska i Crne rupe u filmu Tako to biva stoji iza plača bebe koja je rasturila svoju omiljenu igračku, ili u času kada mališan ispod svojih nogu nacrta crnu rupu kroz koju i propadne!
Zato su deca ta koja prva, kako duhovito u svom dugometražnom igranom filmu Porodični dnevnik ukazuje italijanski autor Nani Moreti, dolaze do telefona kad zazvoni u stanu i koja se ne skidaju sa svojih mobilnih telefona dok šetaju ulicom. Oni se prvi hvataju rukom za daljinski, žele da istog časa budu na drugom mestu, da lete kao Petar Pan ili kao Hari Poter. Njihova mašta koja je sva u uzletu, u virtuelnoj realnosti, još nije okovana iskustvom i teškim bremenom opore realnosti. Upravo to je onaj energetski talas koji prate trendovi savremene filmske produkcije. Živimo uveliko u civilizaciji koju je kreirao Nikola Tesla, ali toga još nismo dovoljno svesni.
U međuvremenu, šta na bioskopskim ili televizijskim ekranima deca mogu da vide? Profesor Džejmson kaže : „Ako pogledate filmove koji se danas snimaju, čak i kod onih najuspešnijih, radnje više nema, ona je nestala. Umesto toga imate seriju eksplozija, stalno prisustvo eksplozija, jurcanje, ubistva. To su eksplozije bez radnje, bez zapleta, svođenje filmske priče na telegrafski jezik kinematografa, tako da bi se moglo reći da kada vidimo trejler za neki film to je isto kao da smo videli ceo film, jer zaplet ne postoji. Ken Rasel je rekao da će fikcioni filmovi 21 veka trajati samo 15 minuta. To su zapravo akcioni filmovi, traju 15 minuta i predstavljaće kao neku antologiju. To su, znači, igrani filmovi od 15 minuta, ostatak zapleta koji je preskočio sadašnjost, prošlost, sudbinu ljudi itd. Sve je to povučeno u pozadinu i mi živimo u tom stalnom sadašnjem momentu koji je možda simbol naše subjektivnosti i način na koji postojimo u sadašnjem momentu. „
Tako bi mogla da izgleda perspektiva. Naravno, ako deci na vreme ne omogućimo da počnu sama da stvaraju svoj svet, ako na vreme ne počnu da razmišljaju kao filozofi, ako bar u vreme svojih velikih okupljanja zajedno sa drugarima iz celog sveta ne zastanu pred svakim važnim detaljem u svom životu.
* * *
Od kolikog je značaja da svet mladih animatora ili, bolje rečeno – ANIMA MUNDI (duša sveta), da sve to bude zaista, i što pre, uključeno u svojevrsnu dečju radionicu, u tu svetsku filozofsku zajednicu, u proceduru i kosmogoniju ŠKOLE ANIMIRANOG FILMA kao što je ova u Vranju, najbolje svedoči opominjuća vest koja je nedavno stigla iz Indije i koja glasi: „ Jedna mlada Induskinja ubila se zbog panike koju su joj izazvali medijski izveštaji da bi evropski eksperiment u kome se simulira „Veliki prasak“ mogao da dovede do kraja sveta, rekao je njen otac. Šesnaestogogodišnja devojka, iz države Madija Pradeš, popila je pesticid i umrla od posledica u bolnici.“
Jednu devojku, dakle, nije ubio „Veliki prasak“. Nju je ubila televizijskim putem predstavljena i dramatizovana ideja o Velikom Prasku, ideja koju su kaluđeri nekada zamišljali kao Strašni sud a koju nesrećna devojka u svojoj savremenosti i u svojoj osami, okružena sugestivnim i zastrašujućim informatičkim ponudama i proizvodima elektronskog – virtuelnog sveta, ali ne i ljubavlju, zajedništvom, postojanošću, snagom i tradicijama drevne indijske duhovnosti, nije mogla ni da zamisli, ni da podnese, niti da je sa bilo kim podeli.
Follow
