Teško je, makar povod ovom pisanju bio i omaž, da se saberu sve nagrade koje je stekao na domaćim i međunarodnim festivalima. Njegovo stvaralaštvo ugrađeno je u temelje pojma „Beogradska škola dokumentarnog filma“.
Razgovori koje sam vodio sa Škanatom svode se na dvojake podatke. Govoreći o pogledima na svet on istovremeno otkriva i ukazuje na tematske izvore njegovih filmova; na ciljeve i svrhu filmskog predstavljanja „materijala“ koji mu pruža život.
Slikom i rečju do istine
„Prvi padež čovek… Znaš! U te tri reči sadržan je ceo moj odnos prema životu i ljudima. Možda, kažem – možda, baš taj film najviše govori o meni kao stvaraocu, i to tako da bi skoro sve moje filmove mogao da podvedem pod taj naslov. Mnogo toga mog se u te tri reči složilo. Pa i ta rudarska sirena na kraju filma, koja se čuje preko dečijih lica, pozivajući na uzbunu protiv ravnodušnosti prema tuđoj nevolji, kao da se čuje u svakom mom filmu, jer ja pred ljudskom nevoljom nikada nisam mogao da budem ravnodušan. Savremenom čoveku neprekidno se preporučuje da vodi brigu o svom fizičkom zdravlju. Moji filmovi mu upućuju opomenu: da vodi neprekidnu brigu o svom moralnom zdravlju, o moralnom usavršavanju.“
Suočen sa obiljem Škanatine filmografije i raznovrsnošću tema shvatio sam da za njega snimanje filmova znači juriti po čitavoj zemlji. Suočavati se sa dramama koje nameće život, i strepeti u saznanju da je nemoguće biti na svim mestima: gde bi valjalo bit, kako je umeo da kaže.
Naravno da je ta jurnjava bila i nametnuta, i određena, talentom. Njegov dar filmskog dokumentariste je takav da može stvaralački raspolagati samo onim idejama sa kojima se suočio, koje je usvojio i kao scenarista i kao reditelj; idejama koje moraju da budu originalne kao život, inače ga ne zanimaju: „Ja ne bih mogao da stvaram pokušavajući sebe na to da prisilim. To meni radi život.“
Prisiljen životom kakav jeste i u kome je, kakvim ga vidi, Škanata stvara opus gde svakim svojim filmom potvrđuje, određuje i objašnjava sopstvenu nemogućnost da snimi dugometražni igrani film. Svet fikcije, izmišljotina, zamišljenih događaja; pravljenje od nečega što se nije desilo kao da se desilo, nije ga dovodilo u situaciju ni da poželi, a kamo li da snimi film o takvom događaju, ili o takvom slučaju.
U našem narodu postoji izreka: Može da bude, al’ ne mora da znači. U životu kada bude, onda to i znači. Životom biti i životom značiti su ključni principi Škanatine poetike dokumentarnog filma; princip u kome i nalazi i ostvaruje sve pretpostavke i uslov svoje umetnosti: Doći slikom i rečju do života sa svim njegovim istinama, a koje će sobom odrediti umetničku istinu.
Škanata je stvarao 45 godina.
Snimio je 53 dokumentarna filma, autor je dve dokumentarne TV serije, i dva radiofoniska dela. Snimio je i dva kratkometražna igrana filma.
Spoznaja umetničke vertikale
„A, jesam li ti pričao ono kada sam bio gost Muzeja moderne umetnosti u Njujorku? Tada je direktor Muzeja bio Van Dajk. On mi je ispričao da se u svetu napravi oko 3 000 igranih filmova. Ostvari se oko 50 dobrih filmova godišnje. Dokumentarnih filmova se snimi dva do tri puta više, a napravi se jedan, dva nikada tri dobra filma. To je samo dokaz koliko je taj žanr, ta vrsta umetnosti, izuzetno teška za stvaranje.“
Teško je, makar povod ovom pisanju bio i omaž, da se saberu sve nagrade koje je stekao na domaćim i međunarodnim festivalima. Njegovo stvaralaštvo ugrađeno je u temelje pojma „Beogradska škola dokumentarnog filma“. Jedini je umetnih iz Srbije čija se dela nalaze u postavci Muzeja moderne umetnosti u Njujorku.
„Da, dobijao sam nagrade! Ali nisam hteo da izlazim i da ih primam. To izlaženje mi je bilo uvek onako jedno… Nešto… Uvek me je bilo sramota. Ja sam nagrade voleo zbog para. Možda to ružno zvuči!? Meni su pare bile potrebne za kafanu. Ja sam… Nisam nikada pravio film da bi bio nagrađen. Ali, meni je… Znaš, praviš film o sudbini čoveka koji je doživeo neke nepravde i koji pati, sad ti, na tu temu, dobijaš nagradu! Meni je to uvek bilo neprijatno. Možda je njemu trebalo dodeliti nagradu. Ne znam… ne umem da objasnim.“
Međutim, ono što je suštinski trajno vredno u Šknatinom stvaralaštvu, gde nagrade i pohvale postaju efemerne, jeste spoznaja umetničke vertikale: čovek – delo, i materijala ‚između‘ na kome je ta vertikala uspostavljena, kadar po kadar, rez po rez, gde umetnost visoko seže; na osnovu čega se i danas drži i opstaje između zemlje i neba, a to je život – sudbina, kao zlo, kao patnja i borba, borba… U Škanatinim filmovima se čuje i vidi krik, vapaj humaniste kome reč čovek jedino, i uvek gordo zvuči; kome nije ‚svejedno‘ šta će biti sa idejom o društvu socijalne pravde u kome je čovek najveća vrednost, cilj i svrha takvog društva, za koje se Škanata zalagao i na tenku i iza kamere.
Menjajući sredstva i ciljeve bio je, i ostao, borac.
Između čega je razapet čovek?
Bio je i ostao Jugosloven, danas bi rekli globalista, i komunista, danas bi rekli umetnik leve orijentacije, nikada demagog, nikada neiskren.
U toj, i takvoj, borbi Škanata je čas ličio na Lanselota, nesalomivog i nepokolebljivog viteza iz bajke, ubice zmajeva koji može da pobedio zlo koje je zadesilo naroda ako mu narod da oružje; a čas je podsećao na zadihanog Don Kihota koji lomi koplja o vetrenjače videći u njima protagoniste svih životnih nepravdi.
„Ako je priroda stvorila biće koje misli, onda mene interesuje između čega je razapet čovek. Da li je on samo oličenje dobra ili samo zla, ili u njemu živi spoj obe ove protivurečnosti. Međutim, jedna je stvar poreklo zla, a druga – sredina i uslovljenost zla tom sredinom. Zlo traje, a da bi trajalo uvek se prekriva plaštom raznih ideologija, štiti se lažnim rodoljubljem, zaklanja se iza, tobožnje, privrženosti idealima. U njima je sablasna pretnja i moj strah od onoga šta bi nas opet snašlo, ako bi se uskovitlale zle strasti i moralne nakaznosti.“
Ono što je Škanata rekao, ili ono što sam ja zapisao nije uvek neosporno sa stanovišta zabeleženih, odnosno izabranih zapažanja, misli i osećanja. Međutim, i ono rečeno, i ono zapisano, a što bi se moglo osporiti, bitno je zato što čini deo života koga je Škanata uveo, i koje se može prepoznati u usijanom fokusu njegove filmske optike.
Ovo, o usijanom fokusu, bilo bi poput ispraznog zveketa praznih reči da Škanata ne pripada onom retkom soju ljudi, pa i umetnika, gde se život i delo jednače do krajnjih granica u ličnom, krutom, moralnom principu.
„Ja to, iskreno rečeno, kod mene ne mogu da objasnim. Taj afinitet za pojedine teme. Mogu ovako da objasnim. Petar Lalović i Aca Ilić prave filmove iz prirode. I, oni to rade odlično. Ja sam milion puta prošao pored tih raznih gusenica i, šta ti ja znam, buba, i nikada mi nije palo na pamet da pravim film o tome. Ne može da se objasni zašto, ili kako, neko pravi ovo, neko ono. To je stvar nekog unutrašnjeg afiniteta. Možda i temperamenta. Da li je ova moja biografija, to što sam u životu prošao, da li je život stvorio taj moj pogled na svet, ja to ne znam. Ali, verovatno jeste i to je uticalo.“
Kada je odložio pušku, pravilnije rečeno tenk, pošto se 1944. godine dovezao iz SSSR-a i „ušao“ u Beograd kao tenkista, prokrstario Jugoslaviju oslobađajući Hrvatsku, Sloveniju sve do Trsta, narod mu je, 1954. godine, dao kameru.
„Ja to ne mogu da objasnim. Ne znam kako. Nisam ja imao neku specijalnu unutrašnju potrebu, neki poriv da se bavim filmom. Do toga je došlo sasvim slučajno. Tako da ja nisam neki… Ne mogu da kažem da sam bio predodređen za to, ili znaš ono: bogomdan! Ali, najvažnija je strast. Bez strasti ovim poslom ni jedan autor ne treba da se bavi – ako nema srce, osećanje i puno strasti, za ovu vrstu filmskog, dokumentarističkog, posla. Ja ne znam koliko sve to vredi. Moji filmovi nisu umiveni, nisu izglancani, ali su svi pravljeni iz duše i srca. To ne može niko da mi ospori. To znam. Uopšte me ne interesuje šta će kritika da kaže.“
Umetnici kada govore o svom delu polaze od ostvarenih ili neostvarenih namera, tehnologija ili načina realizacije, vremenu i naporima koje je delo iziskivalo. Škanata isključivo govorili o etičkim principima i mehanizmima, uzrocima i posledicama pokretanja njegovih stvaralačkih postupaka. Jedino ga interesuje moralni odraz njegovog dela.
Škanata nije gradio ni izgradio određeni lični pogled na svoje delo. Protivnik je svake teorije koja nameće gotove definicije i formulacije na području filma, a posebno na području dokumentarnog filma. Govori isključivo o svom iskustvu, objašnjavajući svoj stvaralački postupak kao nevericu u bilo koji recept ili moguće udžbeničko saznanje. Kad govori o svojim filmovima to uvek čini krajnje suzdržano i uglavnom na nivou umetničkih poruka ili htenja.
U razgovoru krajem avgusta 1988. godine, kada se još uvek verovalo da novi rat protiv Jugoslavije nije moguć, Škanata mi reče da će mu, možda:
„Poslednji film biti o blaćenju jednog malog naroda, Srba, od strane jedne velike, moćne, krajnje bezočne i nemoralne propagandne mašinerije kakva je američka. To jedan nov Zločin!“
Namrgođen, porinut negde u sebe, kazavši „jedan nov’ zločin“, preteći je podigao kažiprst visoko iznad glave. Pomislio sam u tom trenutku, naravno sa dosta patetike, kako liči na nekog od mitskih junaka, koji na izazov nepravde vaskrsne i pojavi se kao zaštitnik naroda. Zaista, bilo ga je uvek tamo gde narod, ili pojedinca, sustižu zlo i nepravda, gde se zlo nameće dobru, stizao je zadihan, ljut, ili sa tenkom ili sa kamerom.
Sudbina umetnika i naroda
Našim daljim razgovorom koji je bio vezan za njegovo stvaralaštvo utonuli smo u sudbinu naroda kao u neku vrstu sna, gde smo prepoznali stvarnosne odlike sveta u kome živimo, jer Škanatina mašta može da gradi samo od materijala datog ovde i sad gde on jeste, ili tamo i onda gde je bio, i kada je bio, sa kamerom.
„Sada bi možda trebalo napraviti film u kome bi, recimo, publici bili predstavljeni i ljudi koji ne poštuju društvene, etičke i ostale norme. Mislim da bi film o tome bio velika kazna za njih, jer se svi oni više plaše od kamere nego od zatvora. Ali, pored toga najteže mi je pao raspad Jugoslavije. Jer, mi smo oslobađali tu zemlju mi smo, mi smo… Mi smo, znaš sa kojim elanom ušli u to. Puna srca smo prišli NOB-u. Ima danas ljudi koji se stide toga. Ja ne. Ja sam ponosan što sam pripadao tome pokretu.
Bio sam bezbožnik. Ostao sam bezbožnik. Ima danas, gledam neke ove bezveznjake, koji uče da se krste, koji su bili, kao bajagi, komunisti, a ja mislim da su bili lažni komunisti i da su lažni i sad. Bednici!“
Pisao kamerom, montirao u snu
„Danas mi pada teško i ova nesloga u Crnoj Gori. Ovo što se radi, to je sumanuto. Kuda to vodi? U ovoj situaciji, kada je Srbija, kada je Srbija, zauzeta oko Kosmeta oni tamo prave, mogu da ti kažem velike muke. To su skoro gore stvari nego što prave Šiptari na Kosovu… Ma!… Znaš, toliko smo toga preživeli da ponekad pomisli da mi je žao što sam uopšte i radio.“
Škanata je pisao kamerom a montirao u snu. Jurišao je na razne zmajeve noseći kameru i ideju o boljem svetu i moralnijem čoveku.
Snimio je trideset autorskih filmova. Bavio se fenomenima zla, doživljavajući ih kao konstantu u mnogovekovnoj istoriji čovečanstva.
Luj Markorel u studiji za UNESKO o evoluciji novog filma u svetu, napisao je: Škanata je čovek gorućih drama, veliki filmski stvaralac akcije, direktnog snimanja u najmoralnijem smislu reči.
Borislav Mihajlović Mihiz Škanatu je nazvao dvorskim rediteljem, povodom filma o Titu.
Josip Vrhovec i Muhamed Filipović Tunjo su „nezvanično“ zabranili njegov film Teroristi. „Zvanično“ nikada nije prikazan u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini.
Za film Dvanaest meseci zime Latinka Perović i Draža Marković su, 1971. godine, rekli, na „radnoj“ (čitaj: kontrolnoj) projekciji: Sjajno! Ovo je pravo blago, treba samo malo da sačeka. Simon Vizental je povodom istog filma Škanatu obeshrabrio. I on je, 1974. godine, mislio da film može malo da sačeka. To „malo“ trajalo je 13 godina, film je prikazan 1984. godine.
Neki partijski aparatčik iz Makedonije posle premijere filma Istorija SKJ, i istoimene televizijske serije od 12 epizoda, tvrdio je da je: Škanata nacionalista!
Kada je u filmu Nostalgija vampira prikazao izlazak nostalgične aveti iz grobnice istorije i njen dolazak u jugoslovensku zbilju, tužen je. Sudilo mu se u Šibenskom sudu. Ko zna iz kojih razloga ustaški zlikovac po imenu Tukac, koji je klao u Vodicama, malom primorskom mestu pokraj Šibenika, dobro proučivši jugoslovenski zakon o amnestiji lica koja su se tokom drugog svetskog rata bavila izdajom i uspostavivši dobre odnose sa vrhom hrvatske komunističke vlasti, zaključivši da mu je „vreme“, odlučuje da se vrati u Vodice i na mestu zločina podigne crkvu. Komunisti Vodica, kojima je Tukac, kao časnih NDH, zverski ubijao rođake, reaguju na dozvolu vlasti, i komunističke vrhuške u Hrvatskoj i vraćaju partijske knjižice.
Povodom filma Čedo Polak, sekretar Opštinskog komiteta Saveza komunista u Šibeniku, izjavio je: To je već prevršilo svaku meru, ta svađa vodničkih prvoboraca!
Optužujući meštane, predsednik Međuopštinske konferencije SK u Splitu i član Izvršnog komiteta CK SKJ, Jure Bilić izjavljuje: Nezadovoljene ambicije pojedinaca ne daju se prikriti čak ni ‚principijelnim‘ vraćanjem partijskih knjižica.
Škanata koji je bio optuže zbog istine, posle dvomesečnog sudskog procesa oslobođen je „krivice“.
U periodu kada je najviše snimao sazdao je filmsku fresku prateći sudbinu monahinje koja se odrekla sveta, a posle premijere rekao je: „Kada bih se ponovo rodio otišao bih u poljoprivrednike.“
Snimio je samo dva kratka igrana filma. Jedna od njih je Kafana iz 1957. godine, koji nikada nije prikazan. Jedina kopija sačuvana je u arhivu „Dunav filma“.
„Nije bilo filma a da se nije ređalo partijsko rukovodstvo, ili savezno, pa državno, čak i za film Kafana, koji je izuzetno loš film. Loš film, bre, bezveze! Hteo sam u jednoj kafani – prepotentno, naivno, dečački – da se za svakim stolom odvija jedna priča. Za jednim stolom mladi bračni par. Za drugim vidiš ona plače, znači nešto… nesuglasice. Za trećim pijanci. Za četvrtim – penzioneri. E, a onda, u jednom trenutku, ulazi – ja sam je nazvao, onako, kao, Đina. Jedna, znaš, laka ženska. I sedajući na barsku stolicu prebacuje nogu preko noge i vidi joj se obnaženo koleno, onako, znaš… Onako kako je prebacila nogu preko noge. I jedna ruka krene i stisne obnaženo koleno.
I – došli su!
Prvo su došli Milentije Popović i Veljko Vlahović.
Milentije Popović kada je video taj dodir obnaženog kolena, sagnuo je glavu.
I, posle u Gradskom komitetu i u CK Srbije, Veljko Vlahović je govorio kako je obišao ceo svet, da je bio i u Južnoj Americi i da nigde takvu kafanu nije video.
Ta njegova izjava je ulazila u partijske referate! Taj film je nikakav, ali postao je predmet razgovora. Došao je i do jugoslovenskih partijskih foruma. A da ti ne govorim o ovim drugim filmovima!
Negde sam imao posla i sa UDB-om: ‚Što baš to kod nas slikaš?‘ Svi političari, pa i cenzura, hvataju se za ono: ‚Da li je to tipično?‘
Ali, u izuzetnom, atipičnom, često imaš više tipičnog nego u onome što je masovno, odnosno ‚tipično‘, kako se tada govorilo za masovno.“
Kao pokušaj hepienda u godini kada nije snimio ni jedan film, 1989. godine dobio je više priznanja, a među njima i nagradu za životno delo: „Ovu nagradu primio sam kao priznanje svim mojim kolegama, jer se i u prošlom, pa i u ovom vremenu, vodila, i vodi bitka za istinu. Ostajem u nadi da će tako i u vremenima koja dolaze biti onih koji će stajati na trnovitom putu istine.“
A onda je odmahnuo rukom: „Postoji zvezdano nebo nad nama i moralni zakon u nama – u filmovima prikazujem kako se zakon izneverava i krši. Nadam se da iza mene niko neće moći da kaže da su moji filmovi izneverili istinu.“
Follow
