Andrej Aćin
Na ovogodišnjem Festivalu evropskog filma na Paliću u okviru sekcije ’Mladi autori Evrope’ prikazano je ostvarenje mladog beogradskog reditelja Andreja Aćina Moj svet pun svetlosti.
Inspirisan novinskim člankom od pre nekoliko godina, Andrej Aćin načinio je neobičan igrano-dokumentarni film koji ne samo da evocira doba pedesetih godina prošlog veka, već otkriva dosad nepoznate detalje o počecima amaterske kinematografije kod nas. U bačkom selu Ratkovu, polovinom prošlog veka, dvojica entuzijasta, Milomir Bojović i Lazar Aleksić, pokreću kućni bioskop. Milomir (čika Mile) sam projektuje kinematograf od šper ploče i priručnog materijala ne poznajući tehnologiju izrade i projekcije filma, vođen čistom intuicijom. Lazar (čika Laza) ljubitelj filma i crtač, na rolnama papira lepljenim brašnom crta kvadrat po kvadrat. Ove trake provučene kroz projektor daju prve amaterske ručno rađene mini-filmove. Lazar više nije živ, a ovu igrano-dokumentranu priču otvara Mile, demonstrirajući rad filmskog projektora i prisećajući se mladosti, ljubavi prema filmu i entuzijazma. Kroz dokumentarnu strukturu reditelj Aćin provlači brojne inserte iz kultnog filma Vojislava Nanovića Čudotvorni mač. Opčinjen ovom folklornom epskom fantastikom koju je gledao oko 30 puta, Laza je prijateljima iz Ratkova prepričavao naizust svaki kadar. Porodica Aleksić i dalje čuva audio snimke Laze kao naratora Čudotvornog mača a njih je Aćin sinhronizovao preko filmske slike. Kulminativna, katarzična scena filma Moj svet pun svetlosti je trenutak kada na filmskoj projekciji tako sinhronizovanog Čudotvornog mača glumac Rade Marković (a u Maču on je junak Nebojša) plače. Veliki glumac u sali Kinoteke kao jedini gledalac plače, dirnut talentom i snagom Laze kao naratora, kao pripovedača, gledajući sebe kao junaka Nebojšu u filmu od pre pola veka koji sada dobija novu dimenziju. Rade Marković ističe sklonost našeg naroda ka pripovedanju, taj talenat da se tvore priče, afinitet ka epskom. Čudotvorni mač otvara još jednu dimenziju – snagu, odvažnost, dovitljivost, koje su u ovim prvim koracima ručno rađenog filma pokazali Mile i Laza. Izumitelji, vizionari, sanjari.
Moj svet put svetlosti Andreja Aćina donosi i sloj nostalgije kroz igrane epizode, evokaciju mladosti Mileta i Laze i njihovu fascinaciju pokretnim slikama. I kao da su ove scene pomalo rađene u ključu Leoneovog klasika Bilo jednom u Americi – grafički, kostimom Borisa Čakširana oslikana je epoha, doduše previše romantizovana budući da tako zasigurno nisu izgledali klinci u siromašnoj poratnoj Jugoslaviji. Andrej Aćin, inače i frontmen grupe ’Baal’ i kompozitor filmske muzike, upravo u igranim međuscenama svog dokumentarca dočarava atmosferu fantazije bioskopske sale koja je bila i prostor za igranke, za čulno-vizuelni kontakt, za razmenu nežnosti, penetraciju očima. Baš tako i gledaoca očarava filmska slika – voajerizam i skopofilija, ljubavi prema gledanju, neizbežne su premise filmske umetnosti.
No, pored toga što nije pretenciozan, a izuzetno je dirljiv, film Moj svet put svetlosti funkcioniše na još jednom nivou, na igri čula i na igri prisustvo-odsustvo. Mile je živ, ali slep. Laze više nema ali je ostao snimljen njegov glas. Mile ne može da gleda filmove, ali može da čuje Lazine reči. Sam film kao umetnost ne bi bio moguć bez svetla, film se igra svetlošću, prelamanjem, manipulacijom svetlosnim zracima. Put filma tekao je od Camerae Obscurae do vatrometa boja. Stoga je naslov filma, a inače Miletova replika – Moj svet pun svetlosti – zapravo onaj večiti unutrašnji plam, ono unutrašnje oko koje vodi radoznale duhove.
Follow
