To su fenomeni proistekli iz procesa neprekidnog kosmičkog talasanja, širenja i sažimanja neslućenih dimenzija, fenomeni koji tek sa pojavom konkretnih medija – filma, radija, telefona, radara, teleskopa, mikroskopa itd. – do naših čula počinju da dopremaju povratnu informaciju o prostoru i vremenu u koje su lansirani.
To su fenomeni koji u svesti Teslinih savremenika počinju da se događaju ne samo u sferi prirodnog, spontanog događanja ili apstraktnog komuniciranja putem znaka, simbola, slova i pisma, već i u sferi neposrednog čulnog (audio-video i drugog) iskustva, opažanja i saznanja i to kroz različite oblike masovnih komunikacija i interkomunikacija. Oni se, dakle, u antropocentričnom iskustvu i saznanju ne događaju i ne poimaju na nivou statičnog i pojedinačnog. Ne bi trebalo da nas mnogo iznenađuje Teslina ideja o „džinovskom mozgu planete“ ili Platonova misao o „duši sveta“ ili Anaksimanderov “Apeiron”, jer postoji podatak koji kaže da je već izračunato da broj ćelija u glavi svakog novorođenčeta odgovara ukupnom broju ljudi na Zemljinoj kugli! Drugim rečima, onda kada je na Zemlji živelo tri milijarde ljudi, rađala su se novorođenčad sa tri milijarde moždanih ćelija u glavi, a danas kada ih ima šest milijardi, rađaju se bebe sa šest milijardi moždanih ćelija! Sa svakim novim rađanjem svaki mozak svake nove generacije, kroz interpersonalnu i kvantno-holografsku stimulaciju i komunikaciju, biva obogaćen za po još jednu novu moždanu ćeliju! Teslina ideja o „džinovskom mozgu“ , dakle, kao ni mnoge druge kojima se bavio, nije i ne može da bude slučajna. I sve to, naravno, ne spada u mađiju. Naši mozgovi su uslovljeni „džinovskim mozgom planete“, mentalna slika koju proizvode kompatibilna je sa brojem moždanih ćelija sa kojima se rađaju i kojima raspolažu, isto kao što je taj broj kompatibilan sa brojem ideja koje se putem kvantno-holografskog tuneliranja razmenjuju među ljudima različitih prostora i epoha i koji Zemlju od praiskona nastanjuju i koji se po njoj stihijno šire i sve to čineći još uvek bez svesti i bez pravog osećanja da potiču iz istog jajeta i da svi zajedno, u stvari, čine jedno biće. U principu je, dakle, otvorena mogućnost paradoksalnog, paralelnog i unakrsnog, nepredvidljivog, jednom rečju – nadrealnog sanjanja, mišljenja i delovanja? Pa ipak, nikome nije palo na pamet da izbroji sve ljude na Zemlji i sve ćelije u Teslinom mozgu onda kad je to bilo moguće.
I Teslin mozak je – slično idejama Vernera Hercoga apsolviranim u filmu Tajna Kaspara Hauzera – kao i svi drugi, nedokučivi proizvod specifičnih genetskih, psiholoških, kulturoloških, društvenih i istorijskih okolnosti koje su od najneposrednijeg i najposrednijeg uticaja.
Ali, i Teslin mozak, kao i mozak svakog pojedinca, u većoj ili u manjoj meri, funkcionisao je, očigledno, u rezonanci sa moždanim talasima drugih ljudi na Zemlji. Frojd je, na primer, rođen iste godine kad i Tesla – 1856! Frojd se, na svoj način, bavi onom stranom mozga koja proizvodi snove. Teslin filmski kod, međutim, kao da je, upravo u pogledu vizuelne ekspresije, bio posebno nagovešten, naglašen, pripremljen i predodređen još u najranijem mladalačkom periodu njegovog života. Očigledno nesvestan prevelike izloženosti svojih čula i nerava direktnom dejstvu kosmičkih sila, nesvestan ogromnih mogućnosti, prednosti i kvaliteta koji jedan takav, naravno krajnje nesvakidašnji i rizičan, fenomen sobom donosi, Tesla je čak smatrao da se tu radilo o nekom isključivo bolesnom stanju u koje beše iznenada zapao. U poglavlju koje je nazvao MOJA MLADOST on kaže : „ …Bio je tu još jedan mnogo važniji razlog što sam se kasno razvio. U dječaštvu sam patio od čudne boljke; priviđale su mi se slike, često praćene jakim bljeskovima svjetlosti koji su mi mutili pogled na stvarne predmete i utjecali mi na misli i djela. To su bile slike predmeta i događaja koje sam ja ZAISTA bio vidio, a ne onih koje sam zamišljao.Kad bih čuo neku riječ, pojavila bi se živa slika predmeta koji je ta riječ opisivala u mojoj viziji. Ponekad nisam mogao razlučiti je li ono što vidim opipljivo ili nije. To je u meni izazivalo veliku nelagodu i zabrinutost. Pitao sam studente psihologije i fiziologije, i nijedan mi nije mogao uvijerljivo objasniti ovu pojavu. Čini se da je to bio jedinstven slučaj, a ja sam, najvjerovatnije, za to bio predodređen, jer, koliko znam, i moj je brat osijećao slične smetnje. Formulirao sam teoriju po kojoj u velikom uzbuđenju te slike izaziva refleksno djelovanje mozga na mrežnicu. To sigurno nisu bile halucinacije kakve se javjaju u bolesnom i izmorenom mozgu, jer sam inače bio normalan i staložen. Da bih vam pobliže objasnio moje tegobe, zamislimo da sam bio na pogrebu ili u nekoj – za žive – napetoj situaciji. U tišini noći, nepozvane žive slike tih prizora javljale bi se sada pred mojim očima i uporno odolijevale svim naporima da ih odagnam. Ponekad bi bile tako stvarne u prostoru iako sam kroz njih mogao proći rukom. Ako je moje objašnjenje točno, na ekranu (podvukao M.N.) bi se mogla projicirati slika bilo kojeg predmeta i učiniti je vidljivom. Takav napredak revolucirao bi sve ljudske odnose. Uvjeren sam da je takvo čudo moguće i da ćemo ga ostvariti u budućnosti. Mogu samo spomenuti da sam se ozbiljno posvijetio rješavanju tog problema. Da bih se oslobodio tih mučnih pojava, pokušao sam se usredotočiti na nešto drugo što sam vidio i na taj način obično bih privremeno osjetio olakšanje; da bih to postigao, morao sam neprestano dozivati nove slike. Ubrzo sam ustanovio da sam iscrpio sve one s kojima sam upravljao; moja se „vrpca“ (podvukao M.N.) izgleda odvrtjela i to zbog toga što sam vidio malo svijeta – samo stvari u svom domu i ono malo oko njega. Kad sam te misaone radnje izvodio po drugi ili treći put kako bih isterao svoja priviđenja, taj je lijek postupno izgubio svoju snagu. Tada sam instinktivno krenuo preko granica malog svijeta koji sam poznavao i ugledao nove prizore. U početku prizori su bili vrlo nerazgovjetni i nejasni i nestajali bi kada bih se pokušao usredotočiti na njih, ali malo-po malo, uspio sam ih ustaliti; postali su snažniji i jasniji i napokon se uobličli u prave stvari. Uskoro sam otkrio da se najbolje osijećam ako širim svoje vizije sve dalje i dalje, primajući neprekidno nove dojmove, pa sam tako počeo putovati, naravno, samo u mislima. Svake noći (ponekad i danju) , kada sam bio sam, krenuo bih na put da vidim nova mijesta, gradove i zemlje, da živim ondje, srećem ljude, sprijateljim se, upoznam i, koliko god se to čini nevjerojatnim, činjenica je da su mi ti ljudi bili isto toliko dragi kao i oni iz stvarnog života i jednako dojmljivi po svojim postupcima. To sam neprekidno radio sve do svoje sedamnaeste godine, kad sam se ozbiljnije posvetio pronalaženju. Sa ushićenjem sam tada primjetio da mogu vrlo lako predočiti stvari. Nisu mi trebali uzorci, crteži ni pokusi. Mogao sam ih u svom mozgu stvarno predočiti. Tako sam nesvesno razvijao, tako sam smatrao, novu metodu oživljavanja pronalazačkih zamisli i ideja koja je radikalno suprotna čistom eksperimentiranju, a po mom mišljenju, i mnogo brža i delotvornija. Od trenutka kada se napravi plan do časa kada se i nezrela ideja počinje praktički primenjivati, čovjek je neizbježno sputan detaljima i greškama aparature. Kad započne usavršavati i rekonstruirati, snaga njegove koncentracije se smanjuje i on zaboravlja na neka osnovna načela. Rezultate možemo postići, ali uvijek na štetu kvalitete. Moja je metoda drukčija. Ne žurim sa započetim praktičnim poslom. Kad mi se javi ideja, odmah je u svojoj mašti počijem graditi. Mijenjam konstrukciju, usavršavam je i već je u mislima pokrećem. Posve mi je nevažno pokrećem li svoju turbinu u mislima ili je ispitujem u laboratoriju. Čak primjećujem kad nešto nije u redu. Nema nikakve razlike, čak što više, rezultati su isti. Tako mogu brzo razviti i usavršiti zamisao, a da ništa ne dodirnem”.
Ako prihvatimo stav da su ideje (kao što je tvrdio Arman Ribo i što u svojoj knjizi „Metode filma“ podvlači Tomislav Gavrić) preobražena osećanja, usled toga što slike uslovljavaju osećanje pre nego što uslovljavaju ideje, onda je jasno zašto su mentalne slike proizvedene u Teslinom mozgu prethodile njegovim pronalascima, njegovom još u najranijem detinjstvu duboko usađenom, kosmocentričnom osećanju sveta, idejama koje su u svemu bile usklađene sa onom tačkom u Kosmosu, koja je eksplodirala i koja se širi u Svemiru i koja kroz beskonačan Svemir pronosi harmoniju, samilost i ljubav i iz koje Tesla, po sospstvenom uverenju i kazivanju, crpe svu svoju energiju! Postaje jasnije i to da su mašine i aparati proistekli iz Tesline mentalne laboratorije, koji se danas obilato koriste u masovnoj komunikaciji, preko invencije brojnih radijskih, televizijskih i filmskih autora koji se bave istim kosmocentričnim svetom kojim se bavio i Tesla, u stvari, samo nastavak tog Teslinog osnovnog osećanja sveta, i da svi oni koji ih koriste preko tog, Teslinog koda, usađenog i u mašine, vremenom i kad-tad, prolazeći kroz isto ili slično iskustvo i osećanje, dolaze i do istih ili sličnih ideja.
Šizmu ili deljenje na antropocentrično i kosmocentrično osećanje ili viđenje sveta, dakle na ono što mi hoćemo i na ono što se kroz nas hoće , kao i ulogu filmske umetnosti u svemu tome Sergej Ejzenštejn opisuje na sledeći način: „U drevnim vremenima, vremenima magije i religije” (a upravo u takva vremena se vraćamo sa novim tehonologijama na kojima radi Tesla,pr. M.N.) “nauka je bila u isti mah sastavni deo uzbuđenja i sastavni deo kolektivnog znanja. Posle toga, sa dualizmom („kada se naučni kosmos raspao“ – o čemu u svojim predavanjima, posebno, zaključuje filozof i estetičar dr Milan Damnjanović) stvari su se razdvojile, pa imamo na jednoj strani spekulativnu filozofiju, čistu apstrakciju, a na drugoj strani čist emocionalni elemenat. Mi sada, kaže Ejzenštejn, trebalo bi da se vratimo, ne na prvobitni stupanj koji je bio čisto religiozno stanje, nego jednoj sličnoj sintezi emocionalnog i intelektualnog elementa. Mislim da je film u stanju da izvrši tu veliku sintezu, da vrati intelektualnom elementu njegove životne izvore, konkretne i emocionalne. Od slike ka osećanju, od osećanja ka ideji, takva mora da bude stvaralačka linija filma”.„
Prateći, međutim, liniju sopstvenog prekognitivnog iskustva do koga je dolazio putem mentalnih slika koje je, opet, kao što se ovde može videti, jednim delom sam izazivao, ali koje su se, s druge strane, i po nekom automatizmu pojavljivale i onda kada im se htelo, dakle ne na antropocentričan nego upravo na svoj ćudljiv i nepredvidljiv, kosmocentričan način, Tesla – govoreći o teleautomatici kao o fenomenu koji je sam kreirao – između ostalog, kaže:
„…Moja rana boljka imala je, međutim, drugu kompenzaciju. Stalno duševno naprezanje sazrilo je moju moć opažanja i omogućilo mi da otkrijem veoma značajnu istinu. Bio sam primijetio da su pojavi slikovitih doživljaja u mojoj svijesti uvijek prethodile stvarne predodžbe prizora u mojoj mašti. U posebnim i izuzetnim okolnostima ja sam svakom prilikom bio prinuđen da odredim izvor početnog poticaja. Nakon nekog vremena ovaj je napor postao gotovo automatski i veoma sam lako povezivao uzrok s poslijedicom. Na svoje veliko iznenađenje uskoro sam pojmio da su dojmovi izvana nametali svaku misao koja se u meni rađala. I štaviše, svi moji postupci bili su slično potaknuti. Kako je vrijeme prolazilo, postalo mi je posve jasno da sam bio sam automat obdaren pokretnom moći, koja reagira na poticaj osijetila i mišljenja i tako se ponaša. Praktičan rezultat toga jeste izum teleautomatike, koji je do tada bio tek djelomično ostvaren. Nepoznate mogućnosti teleautomata uskoro će se pokazati. Godinama sam smišljao automat koji će sam sobom upravljati i vijerovao da se može proizvesti mehanizam koji će do neke granice reagirati kao da ima razum i izazvati revoluciju u mnogim komercijalnim i industrijskim područjima. Imao sam oko dvanaestak godina kad sam snagom volje prvi put odagnao sliku iz svoje mašte, ali nikad nisam nimalo kontrolirao bljeskove svetlosti o kojima sam govorio. Oni su možda bili moje najčudnije i najneobjašnjivije iskustvo. Obilno su se javljali kad sam bio u opasnoj ili mučnoj situaciji, ili kad sam bio silno ushićen. U nekim sam trenucima vidio kako je zrak oko mene ispunjen plamenim jezicima. S vremenom su bivali sve jači, umijesto da se smanje rasli su i, čini se, dostigli vrhunac kad mi je bilo oko 25 godina. Kad sam 1883 godine bio u Parizu, ugledni francuski tvorničar pozvao me je u lov, a ja sam poziv prihvatio. Dugo sam vremena bio proveo u tvornici pa me je svijež zrak čudesno okrijepio. Kad sam se vratio u grad, te sam noći odista osijećao kao da mi mozak gori. Vidio sam svijetlost poput malog Sunca u mozgu i cijelu noć stavljao hladne obloge na izmučenu glavu. (podvukao M.N.) Napokon su blijeskovi prorijedili i jenjali, ali je trebalo više od tri tjedna da posve nestanu. Kad su me drugi put pozvali u lov, moj odgovor je bio odlučno: NE! Te svijetlosne pojave iskrsavaju još povremeno kao što me ozaruju nove ideje s novim mogućnostima, ali me više ne uzbuđuju jer su relativno slabije. Kad zatvorim oči, neminovno najprije opazim pozadinu vrlo tamne i jednolične plave boje poput neba u vedroj noći bez zvijezda. Za nekoliko sekundi ovo polje zatreperi bezbrojnim svijetlucavim zelenim mrljama koje se pružaju u nekoliko slojeva i primiču mi se. Tada se s desna pojavi krasna šara sastavljena od dvije skupine usporednih gustih crta koje se okomito presijecaju, a svih su mogućih boja, među kojima preovladavaju žuto-zelena i zlatna. Ubrzo linije posvijetle i cijeli prostor ispune točkice treperećeg svijetla. Ova se slika polako kreće vidnim poljem i nakon desetak sekundi nestaje ulijevo, ostavljajući za sobom prilično sumorno i teško sivilo što se ubrzo pretvara u more oblaka, koji kao da se pokušavaju uobličiti u žive likove. Zanimljivo je da ne mogu odrediti oblik tog sivila sve dok ne uđem u drugu fazu. Svaki put prije nego zaspim prolaze pred mojim očima slike osoba ili predmeta. Kad ih vidim, znam da ću uskoro izgubiti svijest. Ako ih nema ili se ne žele pojaviti, to znači da ću probdijeti noć.“
Možda je upravo u ovom poglavlju Nikola Tesla, i nesvestan toga, opisao trenutak kada mu se, u stvari, umesto „malog Sunca“, kako on kaže, u svesti pojavio prizor VELIKOG PRASKA, odnosno VELIKOG BLJESKA, što znači BIG BANG – dakle, sam početak rađanja i razvoj Kosmosa negde u Svemiru, sve do onih njegovih konkretnih oblika kojima se, u danima koji će da uslede i u vreme smiraja, u vidu oblaka i plavog nebeskog svoda , konačno, počeo javljati i iznad Zemljine kugle. To je taj zvezdani put i najoptimalniji filmski scenario koji je ikada sročen i koji je Tesla doživeo i sagledao celim svojim unutarnjim okom, koji je precizno opisao i ostavio umetnosti i umetnicima filma u nasleđe…Scenario koji će, za potrebe masovne komunikacije i u mediju čije ime sada ne možemo znati, moći da se realizuje onda kada budemo ovladali ne samo idejom, nego i odgovarajućim kvantno-holografskim materijalom sposobnim da objedini i reprodukuje kvantno-holografsku i, samim tim, višedimenzionalnu sliku Kosmosa – njegov stvarni nastanak, razvoj i trenutak aktuelnog događanja.
Upravo sa vremenom u kome je živeo Tesla koincidira vreme u kome su, recimo to još jednom, tajne mozga istraživali i na tome sarađivali, pa se i razišli, Frojd i Jung. Prezaposlene i pregrejane moždane ćelije na različitim tačkama Zemljine kugle, naročito u izmenjenim stanjima svesti – kako to danas tumače dr Dejan Raković, dr Miodrag (Miki)V. Vuković, dr Milan Rizl i drugi brojni autori – imale su šta da prenesu, dobace i saopšte jedna drugoj. Moglo je to, čak, da se dogodi i bez upotrebe radio-talasa. Za ovakvu vrstu aktivnosti dovoljni su , na primer, moždani – Alfa-talasi, koji, kako ističe dr Dejan Raković, u najvećoj meri i sa najboljim izgledima, nastaju u predvečerje i u praskozorje. „Nadrealizam, da ga tako nazovemo – rekao je Luj Aragon o nadrealizmu u razgovoru sa Dominik Arban vođenom u leto 1968. godine, a što u svom tekstu „Deca sreće – beogradski nadrealisti“ beleži Radovan Popović – u stvari počinje krajem proleća 1919, godine. Samo tada on za nas, kaže Aragon, ne nosi to ime. Kada sam se vratio iz vojske u junu 1919, Breton je došao da mi pokaže Supoove i svoje tekstove, koji su posle nekoliko meseci sačinjavali rukopis jedne knjige – “Magnetna polja” , a pojavili su se tek 1920.“ (podvukao M.N.)
Vizija i termin obrtnog magnetnog polja nastaju u Teslinoj svesti neposredno posle Geteovih reči koje je izgovorio 1882, nadahnut „Faustom“ i zalaskom Sunca u budimpeštanskom Gradskom parku. Odmah je, dakle, usledila metafora na metaforu, a taj metaforičan automatizam, pišući knjige pod karakterističnim naslovom – Magnetna polja – nasledili su i na svoj pesnički način nastavili, upravo, nadrealisti ! „Ti tekstovi su”, nastavlja Aragon, “plod razmišljanja Andrea Bretona o ‘rečenicama izrečenim pri buđenju’, sličnim onim rečenicama koje diktira neko nepoznat i za koje spavač ne oseća odgovornost. Breton i Supo su se latili reprodukovanja u budnom stanju tako „diktiranih“ rečenica, pokušavajući da svesnu cenzuru ponište brzinom pisanja. Tako, ruka koja piše izmišlja brže nego što duh misli.A takve tekstove, koje smo Elijar i ja počeli da pišemo, među sobom smo nazivali nadrealističkim tekstovima. Reč nadrealist imala je za nas samo taj smisao; reč nadrealizam tada smo koristili samo onda kada smo želeli da označimo ono što je kasnije nazvano automatskim tekstom…“ Ovde je, dakle, opet u pitanju jedan Teslin izbor (automat) pa se neizbežno javlja sećanje na Teslino pisanje o automatima i automatizmu, na njegovo istraživanje i izveštavanje o fenomenu robotike, na činjenicu da je i samoga sebe osećao „automatom“, delom velikog mehanizma Kosmosa.
Razvijenom apstraktnom mišljenju, masovnom proizvođenju mentalnih slika pred okom radoznalog uma, potrebi za apsolutno čistom sredinom i preterano velikim brojem salveta na stolovima za obedovanje u hotelima u kojima je živeo, telepatskim sklonostima i prekogniciji prethodili su kod Tesle iznenadna i teška bolest u ranom detinjstvu koja je, verovatno, dovela do presenzibilnih i prenadraženih nerava i čula koji su se na taj način, posebno u stanjima izmenjene svesti, preobrazili u presenzibilne receptore i emitere, prijemnike i predajnike moždanih i drugih talasa u eteru, u moždanu buru referentnu elektronskoj buri Planete, onoj koju je Tesla naslutio i opisao izlažući svoju ideju o „džinovskom mozgu“ (a Tarkovski snimajući svoj okean koji misli u filmu Solaris) ili govoreći o objedinjenosti Kosmosa, kako u materijalnom tako i u duhovnom pogledu, o nekom „jezgru u Vasioni iz koga mi dobijamo svu snagu i sva nadahnuća“… S druge strane, učenje stranih jezika, čitanje velikog broja knjiga, vežbe direktnog prenosa misli, u čemu ga je podučavao otac Milutin, kao i život u ekološki zdravoj sredini, sve to učinilo je da Teslin kod, a to znači moć nadrealnog dovođenja u vezu i stavljanje pod isti znak beskonačnog niza složenih i međusobno često suprotstavljenih pa i nepomirljivih pojmova i fenomena i, zajedno sa tim, formiranje jednog zaista originalnog, optimalnog, jedinstvenog, kosmocentričnog osećanja sveta, počne da se u svesti mališana događa i u mislima i u vizijama i u emocijama još u najranijem detinjstvu. O tome da je i mnogo pre nego što je u svesti formirao ideju Svetske radio-stanice, mnogo pre nego što je svoje motore naizmenične struje ugradio u hidrocentralu na Nijagari, mnogo pre nego što je dospeo do svoje definicije obrtnog magnetnog polja i „džinovskog mozga“, Tesla doživeo određene anticipacije i naslućivanja, svedoče tekstovi u kojima on govori o tim svojim vizijama i doživljajima. Pažljivim čitanjem njegove, ovde jednim delom već predočene, zaostavštine shvatićemo, možda bolje nego ikada ranije, zašto su se te davno, još u detinjstvu, naslućene anticipacije neminovno zgušnjavale u jednu tačku, u jasnu, višedimenzionalnu mentalnu sliku, shvatićemo da je Tesla već tada, i u velikoj meri samosvesno, bio deo velikog i asinhronog mozga planete, deo kosmičkog događanja u kome ,u različitim vremenima i na različitim mestima, učestvuje, u stvari, neizmerno veliki broj činilaca. Neobično je to što se on, rukovođen nekim osnovnim osećanjem vlastitog kosmičkog puta i kao po pravilu, uvek precizno i nepogrešivo vezivao za ona rešenja koja će i njega samog i sve ljude na Zemlji zaista ohrabriti i inspirisati, nadahnuti i povesti dalje, u budućnost.
Teslin mozak, dakle, na nivou tehnologija koje je proizvodio i ideja kojima se, hoćeš-nećeš, bavio, kao da je bio odabran od strane džinovskog mozga planete, da kao predvodnik velikog jata i kao matica u pčelinjaku realista i nadrealista, obavlja funkciju objedinjivača, funkciju akceleratora i funkciju reprogramiranja drugih mozgova, posebno onih koji su i sami upućeni da se sličnim poslovima bave, a tu se, svakako, pored pesnika, naučnika i filozofa, nalaze poslenici medija masovnih komunikacija i, naravno, među njima umetnici filma, predstavnici filmske inteligencije koji, ako to zaista jesu, moraju da u sebi i sami nose, od praiskona nasleđeno, Teslino kosmocentrično iskustvo i osećanje sveta.
Možda je, uzmimo to kao primer, i Tesla mogao da bira između istorijski dva ponuđena termina : „džinovski mozak“ ili „globalno selo“? Zašto se on, dakle, nepogrešivo opredeljuje za „džinovski mozak“ ? Pa, zar odavno, još u najranijem detinjstvu, svojim dubokim duhovnim okom celu prirodu nije sagledao kao jednu jedinu džinovsku mačku? Pa zar, u tome času, mačka za njega nije postala metafora? Šta je onda u Teslinoj svesti i životu moglo da znači pojavljivanje golubova? Šta su sve oni na svojim krilima mogli da mu donesu?
Eto zašto ovom čoveku, koga smo u prošlosti najviše poznavali kao pronalazača, manje kao naučnika i malo ili gotovo nimalo kao velikog mislioca, filozofa i začetnika najdublje misli koju je filmska umetnost mogla da ostvari, koji je i duhom i telom komunicirao sa materijom koju je izučavao, nije predstavljalo veliki problem da i čitavu jednu planetu i sve ljude na njoj doživi kao jedan jedinstven i nedeljiv džinovski mozak, kao jedinstveno kosmičko telo i biće koje misli, oseća, pamti, mašta i sanja, koje ima i svoj ego i svoj super ego, svoja kosmička zračenja i vezu sa drugim kosmičkim telima.
A šta da se radi sa „globalnim selom“? U Teslinom „džinovskom mozgu“ svi se preobraćamo u deliće jednog entiteta kosmičkih dimenzija i, zajedno sa njim, integrišemo se i uzlećemo u kosmička prostranstva. Zato se Tesla, iako i sam potiče sa sela, opredeljuje za globalni mozak, a ne za „globalno selo“, za ideju koja je, po kvalitetu, neuporedivo plodnija, bliža rezonovanju i istraživanjima njegovog savremenika Frojda, nego li za ideju jednog teoretičara medija (Maršala Makluana) koji će se pojaviti u bliskoj budućnosti i koji će novonastali svet masovnih komunikacija, masovne potrošnje i masovnog potrošačkog mentaliteta, svojim kvantitativnim, antropocentričnim, farmerskim aršinom i načinom rezonovanja, odnosno svojom metaforom o globalnom selu masovno da redukuje i devalvira. Konačno, za koji su, od dva ovde ponuđena termina, danas zainteresovani autentični i avangardni stvaraoci filma? Koja ih ideja, ne u većoj meri, nego suštinski, motiviše, inspiriše i pokreće na dalja razmišljanja i na akciju? Zašto se u finalu filma Vernera Hercoga Tajna Kaspara Hauzera sekcira mozak čoveka koji i svojim kosmocentričnim pristupom i direktno putem snova uči od prirode, a ne od poluobaveštenih eksperata i važećih autoriteta koji su ovladali polunaučnim saznanjem i poluistinama? Zašto se u filmu istog autora Agira, gnev Božiji, osvajač i uzurpator Agira u finalu, na splavu koji pluta divljim vodama velike južnoameričke reke, nalazi pored leševa ljudi poubijanih njegovom voljom, okružen čoporom majmuna? Zašto se Hercog bavi sudbinom Aboridžina i zelenih mrava u Australiji ili sudbinom opere u Amazoniji? Zašto je Tesla i u Njujorku okružen golubovima? Konačno, da li je „džinovski mozak“ planete sačinjen samo od ljudskih mozgova? Naravno da nije. Cela planeta je mozak. Kao i kod Tarkovskog – ceo okean misli!
Čovečanstvo, međutim, kao svoju prethodnicu i izvidnicu, u Kosmos nije poslalo ni knjigu ni pozorište, ali filmsku kameru i Tesline radio-poruke, konkretne medije od kojih je mnoge izmislio i na svoj filozofski način obrazložio Tesla, jeste. Zašto? Zato što konkretni mediji (radio, televizija, film, radar, kompjuter…) dopremaju do naših čula povratnu informaciju o prostoru i vremenu u koje su lansirani. Oni isto tako dopremaju do nas složeni i još nedovoljno istraženi fenomen kvantno-holografskih pojavnosti koje već samim svojim postojanjem uslovljavaju i jednu novu svest, osećajnost, moral, etiku i estetiku koja je posvećena borbi za održanje , za opstanak, a ne za razaranje i uništenje sveta. Nemački fizičar Maks Born koji je dao dela iz teorije relativnosti, teorije kvanta, atomske strukture i dr, stekao je uverenje da svaka čestica Kosmosa „zna“ sve o Kosmosu. Gledajući filmove brojnih i istaknutih filmskih autora shvatio sam da oni, u stvari, „znaju“ sve o Tesli… Pomišljam opet na Luisa Bunjuela, koji je rekao da u nadrealizmu i u snu postoji nešto za čim mora da se ide i što mora da se sledi, na Vima Vendersa, koji se u mladosti posebno bavio filmskom alternativom, a u svojim filmovima traga za tehnologijama budućnosti i mogućnostima komunikacije među beskonačno udaljenim entitetima (Nebo nad Berlinom, Do kraja sveta, Pariz,Teksas, Lisabonska priča) , na Andreja Tarkovskog , koji je podigao glas protiv Ejzenštejnove „montaže atrakcija“ ukazujući da je 1+1 = 1, odnosno da se filmski kadrovi snimljeni u različitim vremensko-prostornim uslovnostima ne mogu veštački i proizvoljno lepiti jedan na drugi (Rubljov, Solaris), na Vernera Hercoga, koji je, kao i Kubrik, sarađivao sa NASOM i koji u svojim filmovima neprekidno traga za čovekom izgubljenim u snu i u Kosmosu kao i za nekom sopstvenom, fantazmagoričnom vizurom (Tajna Kaspara Hauzera, Fickaraldo, Zemlja u kojoj spavaju zeleni mravi). Tu je Godfri Ređio, čijem filmskom angažovanju uistinu prethodi iskušenje i iskustvo duhovnika (Koyanisquatsi, Anima Mundi, Powaqquatsi), Ingmar Bergman, koji u filmu Fani i Aleksander dozreva do sentence da je u mašti, pa, dakle, i u filmu, sve moguće (Divlje jagode, Sedmi pečat), Akira Kurosava koji se i sam, snimajući svoj Rašomon, nalazi u koži čoveka izvan vremena i prostora, a tu su još i Haos i Dersu Uzala… Tu je Džim Džarmuš (Noć na zemlji“, Izgubljeni u svemiru), Emir Kusturica (Otac na službenom putu, Arizona Dream, Podzemlje), Stenli Kubrik, kome su u laboratorijama NASE obavljani kompjuterski proračuni za film Odiseja 2001, Žan Žak Anuj, koji nam u filmu Borba za vatru vraća sećanje na praistorijsko doba, Paolo i Vitorio Tavijani (Haos), Stiven Spilberg (E.T, Bliski susreti treće vrste, Park iz doba Jure), Filip Kaufman (Put u kosmos), Ken Rasel (Koreni priviđenja), Abas Kierostami, Piter Vir (Društvo mrtvih pesnika), Lars Fon Trir…
Ako svoju osnovnu tezu zasnivamo na tome da je antropocentrično ono što civilizacija hoće (da se postavlja u poziciju samozvanog „gospodara prirode“, da sa kratkom pameću odlučuje i presuđuje, da drugome, pa i samoj Prirodi, nameće svoju volju i istoriju: ideologiju, veru, vlast, dogmu, nasilje, jezik, profit, rasnu i klasnu podvojenost, kulturni identitet ) onda je tu dramaturgija zabave, kreiranje crno-belog sveta međuljudskih i međucivilizacijskih relacija, tu su filmovi žanrovski podeljeni i klasifikovani, filmovi klasične bioskopske naracije i provenijencije i autori kojih ima toliko da je i bolje i praktičnije ne nabrajati ih. Ali, ako se krene od činjenice da je tekst koji je pred nama, posvećen umetnosti filma koja nastaje u Teslinom kodu, onda postaje jasno da je taj kod kosmocentričan i da je u uslovnostima čovekovog antropocentričnog sveta i istorije veoma redak, da je autor koji stvara u tom kodu zamišljen, nadahnut, human i visokomoralan, da se u svojim vizijama bavi i onim što je nadrealno, da sledi ono za čime mora da se ide, jer njegov kod se bavi onim što se kroz nas hoće, a ne onim što samozvani stvaraoci istorije hoće. On je taj koji naslućuje i osluškuje kako se po zakonima Kosmosa ova civilizacija fuzioniše, objedinjava i širi, kako opstaje, šta sanja, kako voli i kako otkriva prirodne zakonitosti i kako na njima, ne narušavajući harmoniju odnosa koji su unapred postavljeni i dati, gradi sopstvenu egzistenciju, kako se razvija u jedinstvenom biću, mozgu, duši i telu planete koju nastanjujemo i čiji smo sastavni deo. Postaje na taj način jasnije zbog čega je ovde načinjen izbor autora koji, pre bi se moglo reći, da spadaju u neku eksperimentalnu formu ili u filmsku alternativu, u autorski film u svakom slučaju, nego li u klasičnu industriju zabave koja se, po sistemu „uđi – izađi i gotovo!“, nudi lakomislenom, egocentričnom, masovnom i sve brojnijem potrošaču filmskih proizvoda.
Na kraju, da parafraziram Vima Vendersa: nekada se i meni činilo da se najteži zadatak za tumača Teslinog dela sastoji u tome da precizno opiše kako izgledaju pronalasci, struje i aparati, koje je izmislio Tesla. Danas uviđam da je mnogo teže odgovoriti na pitanje kako izgleda svet kome je Tesla svoje izume namenio.
Follow
