Ima i kod nas, na sreću, čudnih, neuobičajenih, a zanimljivih i uzbudljivih događaja. Osnivač, doajen i večiti promoter beogradske škole crtanog filma Nikola Majdak već četvrtu godinu uspeva da sa grupom volontera u Akademskom filmskom centru, u Studentskom gradu, priredi festival mašte i uzbuđenja kakav je Balkanima. U našoj javnosti mnogi već navikli na buku, crvene tepihe, zvanične ličnosti i razbacivanje bogatih pokrovitelja, prosto su bili iznenađeni da se na takvom mestu okupi veliki broj reditelja, animatora i crtača iz tridesetak evropskih zemalja.
Ova ideja javila se pre gotovo pola veka, ali za njeno ovaploćenje u Beogradu nije bilo ozbiljnijeg interesovanja. To je lako razumeti – jer crtani film u ovoj sredini nije nikada uživao posebnu pažnju. Naši kratkovidi čelnici su se zadovoljavali što postoji Zagrebačka škola crtanog filma i nisu smatrali da domaće entuzijaste treba podržavati. Jednostavno naša konvencionalna dogmatika nije mogla da prepozna da je to deo našeg kulturnog bića – pa je oduvek bilo problem naći i sto na kome bi se oživljavali crteži. A naši autori, od Nikole Majdaka, Borislava Šajtinca, Dušana Petričića i Vere Vlajić do već pete generacije mladih talenata probijali se po svetu i osvojili su više prestižnih međunarodnih nagrada nego u domenu igranog filma. Nije reč o potrebi za poređenjem, koliko o jednostranosti i neznanju, pa se stoga ne treba čuditi da su Majdakove inicijative prihvatili autori iz drugih zemalja kako bi i mi ušli u tu evropsku porodicu gde se stvaraju ovi kratki i uvek drugačiji filmovi. Posle Anesija, Štutgarta, Mamaje, Zagreba i drugih u red poznatih filmskih centara uvršten je i Beograd.
Da je Balkananima međunarodni festival potvrđuju njegova internacionalna pravila po kojima specijalna komisija vrši selekciju, a međunarodni žiri vrednovanje najboljih. Ove godine svoju kandidaturu je verifikovalo tri stotine filmova, s tim što je ovde više nego na nekim drugim manifestacija programska orijentacija više usmerena prema mladim autorima u svim kategorijama i žanrovima. Uz pet zvaničnih programa sa gotovo sedamdeset filmova, prikazani su i prateći programi – panorama evropskog savremenog animiranog filma, antologija švedske animacije, kolekcija nove austrijske animacije, La Poudriere škola za animaciju Francuske, izbor najboljih ruskih savremenih filmova. Posebno su bili značajni programi studentskih animiranih filmova u kojima se pojavio veliki broj evropskih akademija, studija za animaciju, grupa i pojedinaca koje je takođe ocenjivao poseban žiri. Na to su se naslanjale posebne izložbe od kojih je bila najznačajnija Pedeset godina Zagreb filma, zatim susreti sa našim oskarevcem Zoranom Pešićem i razgovori o specijalnim efektima i animaciji u njegovoj majstorskoj klasi. Naravno da nisu zaboravljeni ni susreti sa srpskim autorima i razgovori o problemima animacije u ovoj sredini. Uz to je priređeno predstavljanje izabranih kolekcija filmova poznatih evropskih autora i njihovi susreti sa studentskim grupama iz raznih zemalja.
Krug najboljih
Kada Grand Prix osvoji film kakav je Maraton estonskog autora Kaspara Jancisa gotovo spontano se javi pitanje da li je to jedan od simbola savremene animacije. Ovde odmah valja naglasiti da sloboda u animaciji ne podrazumeva nikakvu unifikaciju izraza, već je to podsticanje mogućnosti za neograničenu, apsolutno subjektivnu i kreativnu animaciju, koja svakom delu mora da obezbedi lični pečat i internacionalnu vrednost. Zato ovde nema ponavljanja, imitiranja niti rutinskih zahvata pa se svako trudi da bude samosvojan i originalan. To je stoga razvoj u kontinuitetu, tradicija je oslonac za nove avanture duha, permanentni i u svakoj sredini podsticaj za stalna preobraženja Narativnost nije napuštena, ali je ona dobila daleko složeniji izraz, linija može da izrazi ne samo pokret nego i svako osećanje, misao, apsurdnosti koje razaraju konvencije. Kompjuterska animacija je dosta agresivna, ali nije svemoguća tako da se razne tehnike upotrebljavaju kako bi svaka forma bila otvorena. Jancis je mlad autor ali je već poznat u svetu animacije i osvojio je svojim ranijim ostvarenjima više međunarodnih nagrada. Crtež mu je reduciran, ponekad stilizovan, sa elementima karikature, pogotovo kada opisuje atmosferu u malom gradu pred dugo očekivani maraton. Drama, međutim, počinje odmah, već prilikom starta jer umesto znaka za početak eksplodira bomba! U pometnji koja nastaje u tom trenutku događaji izmiču kontroli, izobličuju se, sa bezbroj asocijacija i apsolutno nepredvidivim krajem. Pogotovu kada se u gradskom toaletu nađu policijski inspektor, skulptor i banda prevaranata. Autor izvanredno vodi priču kroz lavirint apsurda, pojačava intenzitet, sve je čudno, a savršeno funkcioniše, dok se ne shvati da će svako morati da trči i prođe kroz sopstveni maraton. Da li je to život ili nešto drugo – tek ljudima je ostavljeno da svako sudi iz svoje perspektive. Svemu tome dodata je i poetska dimenzija kroz crteže balona koji se sasvim slučajno otrgne i počne da leti iznad ovog haosa.
U ovom krugu najboljih bilo je desetak fascinantnih ostvarenja od kojih su neki već na drugim međunarodnim festivalima zadobili značajne nagrade. To se pre svega odnosi na izvanredan kratki film Izabele Plucinske Doručak, krajnje jednostavnog crteža i jasnog prosedea o samoći metaforičnog dejstva. Čovek i žena sednu ujutro za prazan trpezarijski sto i bivstvuju u ćutanju, jer nemaju šta jedno drugom da kažu. Ko zna koliko bi sedeli u tom sopstvenom sivilu da od nekud ne dune vetar i ponese njihove živote. Da li oni uopšte postoje, jesu li to samo linije koje su u sebi izgubile svaki unutarnji sadržaj i smisao ili je trenutak kome je potreban samo dah pa da sve nestane. Plucinska veruje crtežu i ume da u svega pet minuta ispriča stravičnu priču o svetu u kojem živimo. Čudne su priče Ljubav u toaletu Konstantina Bronzita iz Rusije koji u svojim crtežima na papiru duhovito iskazuje jednu ljubavnu priču tamo gde bi je najmanje očekivali. Čudna je i poetična storija Izgubljen u snegu Vladimira Lešiova čija je jednostavnost fascinantna, prodor u psihu neobičan, a život pretvoren u viziju izgubljenosti i ravnodušnosti prema svemu što se oko nas može da dogodi. Francuz Žoris Klert je pokušao da konačno u filmu Mala istorija animirane slike pomoću kompjutera utvrdi šta se tehničkim inovacijama u istraživanju može sve učiniti na današnjem nivou naših interesovanja za eksperimente i kompjutersku animaciju. Snažan je i neobičan Stjuart Portugalca Zepe koji je, animirajući crteže Stjuarta de Karavalisa, lutao po napuštenim i zaboravljenim krajevima Lisabona na način koji fascinira – jer su crteži oživljavani sa emocijama i birani uz puni subjektivni doživljaj. Tu je predstavljeno više filmova koji su već stekli međunarodnu afirmaciju svojom originalnošću i ličnim slikama sveta u liniji, priči, koloru, kompjuteru. Dovoljno je podsetiti na Tragičnu priču sa srećnim krajem Regine Pesoa iz Portugalije. Njena početna misao je da se neki ljudi razlikuju čak i protivno svojoj volji, a to joj otvara neobičnu kompoziciju u kojoj pokazuje kroz slikanje i graviranje u gipsu bezbroj apsurdnih događaja koje pojedinci čine da bi se utopili u gomili i postali bezlični. Još čudniji film je Sećanje pasa Italijana Simona Masija, a to se može reći i za delo Rejmond koje je osmislila grupa autora u studiju BIF u Londonu i to Fabris de Nezet, Fransoa Rosin i Žil Žanu, na temu instruktora plivanja koji svojim željama pokušava da otkrije tajne okeana. Ovde zaista ima eksperimenata u kompjuterskoj animaciji. To su samo neki iz autorske kolekcije od dvadesetak ostvarenja koji po svim kriterijima pripadaju samom vrhu savremene evropske animacije. Oni ujedno potvrđuju da se u taj krug može ući samo kreativnim izrazom, subjektivnom originalnošću i slikom punog unutarnjeg dejstva.
Balkanimacija
Među autorima sa balkanskih prostora najviše pažnje su privukli autori i autori iz Hrvatske, Srbije, Bugarske pa čak i Albanije. Osnovni utisak je da animacija u zagrebačkom krugu ima za sobom tradiciju, vrednosti koje su veoma respektabilne i stimulativne za mlade autore da teže što raznovrsnijem i emocionalno efektnijim izrazom u raznim žanrovima. Sa Levijatanom se predstavio Simon Bogojević, već afirmisani mladi autor, koji se inspirisao knjigom Tomasa Hobsa na uzbudljiv i efektan način; Branko Farac je bio zaokupljen sudbinom umetnika unutar njegove stvarnosti sazdane od ličnih vizija u filmu Tranzoptik; Stjepan Mihaljević je predstavio delo Bez struje; Dino Krpan potpisuje storiju Kocka je bačena; Jurinko Rajić svoja nova ostvarenja. Od doajena, došao je Vladimir Tadej sa duhovitim delom Zašto sam razapeo petla u stilu posavskog naivnog slikarstva. To je svakako bila ozbiljna i zapažena kolekcija novih filmova.
Filmove rađene u beogradskim ateljeima ili studentskim grupama najavila je Vera Vlajić, jedna od onih umetnica koja već dosta dugo na domaćim i inostranim festivalima predstavlja domaću animaciju. Njen film Ženska strana romana ne samo da je bio zapažen nego je i nagrađen kao najbolje ostvarenje u Jugoistočnoj Evropi i to s pravom – jer ovo delo poseduje celovitost, integritet stila, suptilnu osećajnost, rafiniranu sliku sastavljenu od crteža koji asociraju na prepoznatljive likove i situacije iz poznatih romana. Koncept da je sve to doživljeno i iskazano crtežom sa ženske strane sproveden je dosledno, pa je tako postignut doživljaj u kome ima lepote i punog emotivnog dejstva. Uz nju je tu bio superiorni Igor Ćorić sa svojim poznatim filmom Ostaci i novim ostvarenjem Pseći Pavlov, sa izrazitom originalnošću, sklonošću ka humoru apsurda, elegancijom izraza i otvorenom misaonom upitanošću. Marija Milanović Lazarevski predstavila se veoma suptilnim i nežnim izrazom u filmu Kako je nastao ljiljan, Aleksandar Ilić je pokazao svog Kraljevića Marka, a jedan od najmlađih, Tomo Vukadinović prikazao je svoje Razgovore dvojice blizanaca koji se pitaju da li posle rođenja postoji život i kakav je to život? Ova produkcija je u očiglednom razvoju i stvaralačkom usponu što potvrđuju poređenja sa autorima iz drugih evropskih škola i centara. Tu je posebno bila zapažena i kolekcija studentskih filmova sa Fakulteta dramskim umetnosti koja je u konkurenciji sa drugim filmskim školama potvrdila i ovaj put svoj prestiž sa kvalitetnim ostvarenjima.
Balkananima, uz svu svoju skromnost i sasvim ograničen publicitet u vlastitoj zemlji, ni po čemu nije lokalni pa čak ni regionalni festival, mada se često to spominje. Tek mu je četvrta godina postojanja, pa se, istina, oseća izvesna bojažljivost u isticanju sopstvenog značaja. Slično je bilo i sa velikim festivalima kada su počinjali pre dvadeset ili trideset godina, a danas arbitriraju svetskim tokovima animacije. Filmovi koji su učestvovali u ovim raznovrsnim programima pokazali su da ne postoje razlozi za ograničenje ambicija. Gotovo sve evropske zemlje su Balkanimu prihvatile bez predrasuda. Savremeni autori vole proveravanja vrednosti svojih filmova u raznim sredinama i sa kriterijumima koji uz svu svoju specifičnost teže univerzalnim umetničkim dostignućima. Moderna animacija se i ovde potvrdila kao sloboda stvaranja bez ograničenja, a film označila kao individualnu i kreativnu sudbinu svakog autora. Animacija, kako se potvrdilo i ovde, nije borba različitih tehnika od crteža, kolaža, kompjutera i lutaka, koliko sposobnost pojedinaca da svojom maštom i svim drugim talentima neprekidno iskušava sve forme kao potrebu za afirmacijom sopstvenog umetničkog identiteta. Individualizam je postao snaga otpora konvencijama, bežanje od bespomoćnosti u crtežu ili boji,s udbinsko kontrolisanje kompjuterske tehnike i jedna istorijska drama u kojoj se ne beleže i pamte poraženi već samo oni koji u sebi otkrivaju podsticaje za prevazilaženje svega viđenog i ostvarenog. Pravi autori se približavaju jedni drugima ili udaljuju, već prema tome šta žele da postignu, a putevi slobodne animacije zahtevaju od svakog da iskaže svoja osećanja prema životu tako da stanja u kojima se nalazimo ili kroz koja prolazimo mogu biti samo polazne teme, a sam doživljaj je ono što teži izrazu i poeziji. U svim filmovima se može nazreti ili videti po nešto što podseća na usamljenost, otuđenost, ljubav, mržnju, neravnopravnost, smušenost pred sudarima svakodnevnice koja dovodi do surovosti, očajanja pa i istinske tragedije. Ali svo to povezivanje slika života je u animaciji fantastično deluje, poput bajki koje stvaramo od sopstvenog trajanja. Zato nije ni čudo što se na festivalima ispituje kako autori vide danas svoj i naše živote. Podržimo stoga Balkananimu!
Follow
