Poslednja slika
Mnogi pitaju da li mogu da nas snimaju tokom rada na filmu. Svi očekuju da ću svakog časa umreti i misle da bi bilo sjajno da imaju dokumentarac u zadnjem džepu.
Pedantno upravljanje neizrecivim
Bergmanove autopoetičke stavove nezahvalno je interpretirati, uzimajući u obzir svu rezervu koju je on imao prema ovom načinu izražavanja.
Vorkijevim stopama
Kao mlad filmski kritičar bio sam fasciniran kada sam video kratke filmove Slavka Vokapića, rađene prema muzici Riharda Vagnera (Šuma šumori – Forest Murmurs, 1940), i Feliksa Mendelsona (Fingalova pećina – Fingal’s Cave, 1941), o kojima sam pisao u listu “Film” (15. maj 1952. godine).
Vorkapićev glosar
Smatram za potrebno da na ovom mestu dam šire objašnjenje nekih termina koje Slavko Vorkapić po prvi put upotrebljava u tekstu “Psihološki osnov delotvorne kinematografije” 1934. godine i koji time postaju ključne reči u njegovoj zreloj teoriji i poetici filma.
Psihološki osnov delotvorne kinematografije
Slavko Vorkapić: “Vidimo kadar snimljen pomoću “tobogana” ili bočni kadar snimljen sa platforme tramvaja u pokretu i hvatamo se za naslone stolica. Vidimo kadar voza koji nam juri u susret i uvlačimo glavu u ramena.
Vorkapićeva baština
Rad Slavka Vorkapića, koji se na ovom mestu objavljuje prvi put na srpskom, ponovo potvrđuje usku vezu između Vorkapićeve umetničke prakse i teorije u užem smislu.