Priredio: Stevan Jovičić
Srbija je među prvim evropskim državama osnovala Fotografsko odeljenje sa Umetničkom, Fotografskom i Kinematografskom sekcijom, kako je glasio zvaničan naziv, vidljiv na naredbama i pečatima, mnogo poznatije pod imenom Fotografska sekcija. Odseci tog odeljenja bili su Umetnička sekcija, u kojoj su se okupljali likovni umetnici da bi slikali rat i ljude u ratu, Fotografska, koju su činili poznati fotografi organizovani u fotografske službe jedinica od čete do armija, i Kinematografska, koja veoma brzo dobija poseban značaj, kojim se film priznaje kao bitan dokument i propagandno sredstvo srpske vojske.
Po dokumentima koji se čuvaju u Jugoslovenskoj kinoteci, Arhivu Vojnoistorijskog instituta i u tekstovima o tom periodu, saznajemo kako se Štab Vrhovne komande srpske vojske najpre zainteresovao, a zatim i pomagao filmska snimanja u vojsci. Nezadovoljni kako su strani snimatelji prikazivali srpsku vojsku u Prvom balkanskom ratu, prihvatili su inicijativu vlasnika bioskopa „Kasina” i filmskog producenta Đorđa Đoke Bogdanovića da rekonstruiše događaje i pobede na Kumanovu, Prilepu, Bitolju… Bogdanović se molbom obratio ministru narodne privrede Kosti Stojanoviću, koji, zatim, ministru vojske generalu Milošu Božanoviću upućuje pismo u kome se, između ostalog, kaže:
„Gospodine Ministre, gospodin Đoka Bogdanović, sopstvenik bioskopa i hotela „Kasina” u Beogradu, molbom svojom od 23. aprila t.g. T/Br. l928 tražio je od mene koncesiju za podizanje jedne fabrike za izradu kinematografskih filmova, a u isto vreme i dozvolu za rad na kinematografskom snimanju u okviru naše teritorije. Dok stvar koncesije za podizanje fabrike filmova ima, do eventualnog definitivnog rešenja, da prođe kroz mnoge zakonske formalnosti, dozvola kinematografskih snimanja po Zakonu o radnjama može g. Bogdanoviću odmah da se izda. Ja ću tu dozvolu g. Bogdanoviću dati, ali pre no što bih mu je dao u onoj opsežnosti u kojoj on dozvolu traži, čast mi je, gospodine ministre, da čujem i vaše mišljenje o jednoj stvari koja ima veze sa ovom dozvolom i tangira vojsku i njene operacije za vreme rata i mira. G. Bogdanovića su mnogi važni razlozi odlučili da se ovoga posla prihvati. On je, kao što u svojoj molbi kaže, kao Srbin sa bolom u duši posmatrao kako su Srbiju preplavili strani filmovi sa nesrpskim i neslovenskim motivima. Njemu je teško bilo što mi Srbi nemamo ni jednog lepog srpskog filma iz našeg rata sa Turcima, već smo upućeni na strane i bugarske filmove, koji često našu junačku vojsku predstavljaju ili ružno, ili tek samo uzgred i po kojima se u širokom svetu do sada gotovo samo zna za naš treći poziv i našu poslednju odbranu… Pojmljivo je što je on za ovaj svoj posao bacio u prvom redu oko na vojsku i njene viteške podvige. Njegova je namera da bar sad, kad već to nije bilo moguće u svoje vreme, ako bi se vi sa tim složili i potrebnu mu dozvolu preko mene dali, ostavi u živoj i večitoj uspomeni pojedine i najznačajnije momente iz kumanovske, prilepske i bitoljske bitke, iz pohoda našeg kroz Albaniju itd. ukoliko bi se i ako bi se te stvari naknadno pomoću vojske inscenirati mogle. Njegova je želja da najmodernijim i najsavršenijim aparatima, uz pomoć prvih francuskih kuća za ovu vrstu poslova i uz suradnju i savete prvih naših ljudi iz vojnog i građanskog reda, iznese i pred nas i evropsku i svetsku publiku sve one sjajne podvige i značajne momente iz sadanje vojne koje je vredno i na ovaj način ovekovečiti i uz to sve ljude koji su važniji suradnici na ovom poznatom velikom narodnom poslu… Ako bi se ovaj posao izveo kako treba, mišljenja sam da bi on među našom neoslobođenom braćom i kod naših prijatelja u Rusiji i ostalom svetu značio jednu najbolju vrstu žive propagande za našu naciju i da bi osetno doprineo da se krug naših prijatelja još više proširi i još bolje zagreje za nas i naše uspehe.
Đorđe Đoka Bogdanović
Smatrajući uz sve ovo da g. Bogdanović ovim poslom olakšava upravo državi našoj izvršenje jednog njenog zadatka, ja sam prihvatio ovu stvar kao hitnu i u područnom mi odeljenju izdao potrebna naređenja da se g. Bogdanoviću priugotovi potrebna dozvola za rad, a Vas molim da izvolite proceniti da li možete i ako možete, kad i u koliko, izaći i sa svoje strane na susret g. Bogdanoviću. Ako biste vi, kao što se nadam, ovu stvar povoljno prihvatili, ja sam gotov u dozvoli za rad koju ću dati g. Bogdanoviću obavezati ga da za svaki film nad našom vojskom i pojedinim momentima iz naše vojne primi prethodnu cenzuru jednog organa koga vi odredite.”
Počeci organizovanog snimanja u srpskoj vojsci
Koliko se u državi osećala potreba za dokumentovanjem značajnih bitaka i istorijskih zbivanja, vidi se iz činjenice da „Ministarstvo vojno dostavlja predmet na mišljenje Vrhovnoj komandi već sutradan, 18/31. maja”, a da ova odgovara svojim mišljenjem samo četiri dana kasnije: „Sa povratkom ovoga predmeta, čast mi je izvestiti g. ministra da je načelnik odobrio predstavku g. ministra narodne privrede i da će u svoje vreme svojim naređenjima izaći u susret izjavljenoj patriotskoj želji molioca g. Bogdanovića. Izvođenje ovih poslova imalo bi se vršiti pod nadzorom određenog lica iz Štaba Vrhovne komande” (akt je potpisao đeneral Živojin R. Mišić).
Tako je, za nepunih mesec dana, Bogdanović od ministra narodne privrede Koste Stojanovića dobio dozvolu za rad sa sledećim ograničenjima:
1) da sva snimanja nad vojskom i pomoću vojske na vojištu obavlja u sporazumu sa Vrhovnom komandom i pod cenzurom određenog lica iz Štaba Vrhovne komande;
2) da u smislu člana 10. Zakona o radnjama za ovaj posao stalno ima stručnog delovođu ili direktora;
3) da za izvođenje tog posla upotrebi najnovije i najsavršenije aparate, koristeći se rezultatima koje su u tom pravcu pokazale prve kuće koje se kinematografskim poslovima bave.
S takvim rešenjem ministra narodne privrede složio se i načelnik Vrhovne komande, koji je 7/20. juna 1913. izdao naredbu da se „kinooperateri kinematografski moliočevi upute u Krivu Palanku, gde će oni, pod nadzorom oficira koji cenzuriše novinarske korespondente pri Prvoj armiji, a u sporazumu sa komandantima trupa, izvršiti potrebna snimanja. O ovome izvestiti komandanta Prve armije, dostavljajući mu prednja ograničenja u snimanju, s molbom da se po svršetku posla upute komandantu Treće armije sa sprovodnikom i aktom. Po zapovesti načelnika Štaba, pomoćnik đeneral Mišić”.
Bogdanović i Ribnikar
Shodno obavezi datoj u molbi Ministarstvu privrede da će se snimati najsavršenijim aparatom i uz pomoć prvih francuskih kuća, Bogdanović je zaključio ugovor sa Pateovim predstavništvom u Beču. Da obezbedi finansiranje i stručnu, umetničku stranu proizvodnje, Bogdanović je sklopio ugovor sa bogatim trgovcem, berzijancem i predsednikom Privredne banke Miloradom M. Pavlovićem i upravnikom Narodnog pozorišta u penziji dr Nikolom Petrovićem. U toku priprema za snimanje, 17/30. juna 1913. u zoru Bugarska je napala Srbiju. Počeo je Drugi balkanski rat, pa Bogdanović umesto na rekonstrukciju pobeda izvojevanih na bojištima Prvog balkanskog rata, „naoružan” najsavremenijim aparatima i novcem za realizaciju svojih ambicioznih zadataka, žuri na novo zlosrećno bojište. Ministarstvo vojno 28. juna/11. jula izdaje objavu filmskoj ekipi (producentu Đoki Bogdanoviću, stručnom savetniku pri snimanju dr Nikoli Petroviću, dvojici snimatelja i dvojici njihovih pomoćnika) da krene u Vrhovnu komandu u Skoplje, a odatle na bojište. Ujedno im obezbeđuje besplatnu vožnju prvom klasom brzih vozova za sve vreme snimanja. Iz Beograda kreću 4/17. jula, Vrhovna komanda daje im objavu za putovanje na bojište 5/18. jula i Bogdanovićeva ekipa snima na bojištu već 6/19. jula 1913. godine. Na snimanju je uvek prisutan i određeni oficir, skoro svakog dana drugi, kapetan, major, pukovnik ili general, koji redovno podnosi izveštaj Vrhovnoj komandi o tome šta je snimljeno. Kako se vidi, i Bogdanović i nadležne vojne vlasti veoma su se trudile da snimanje počne što pre.
Svedočanstva o Drugom balkanskom ratu
Drugi balkanski rat tako postaje prvi u istoriji ratovanja koji je sistematski sniman i, što je najinteresantnije, celokupan materijal je sačuvan i nalazi se u Jugoslovenskoj kinoteci. Radeći diplomski rad o Đoki Bogdanoviću, studentkinja Fakulteta dramskih umetnosti Verica Čapaković sprijateljila se sa Ivankom Milutinović, unukom Đoke Bogdanovića. Posle smrti Ivankine majke Krune, raspremajući porodičnu kuću, Verica i Ivanka u njenom podrumu pronalaze gomilu kutija sa filmskom trakom. Obaveštavaju o tome Jugoslovensku kinoteku, koja preuzima filmove i uz pomoć Ministarstva za kulturu otkupljuje celokupan materijal. Materijal je bio u veoma derutnom stanju. Docent Fakulteta Dragan Krstić sa studentima uspeo je da većinu materijala složi i pripremi za kopiranje. Kopiranje nije uspelo kod nas i po dogovoru sa Gosfilmfondom materijal je poslat u Moskvu. Za jedan deo urađeni su pozitivi sa negativa, a zbog sankcija i nastalih političkih promena, filmovi skoro dve decenije ostaju u ruskoj prestonici. Vraćeni su ne davno i postali dostupni javnosti.
Dragiša Stojadinović
Ljubiša Valić
Pored Đoke Bogdanovića, ratna zbivanja snimali su Svetozar Botorić, prvi srpski filmski producent, braća Savići, vlasnici „Modernog bioskopa”, i braća Cvetkovići, vlasnici bioskopa „Kolarac”.
Uoči početka Prvog svetskog ra ta Đoka Bogdanović zaključuje do govor sa snimateljem Samsonom Černovim i snima prelazak srpske vojske u Srem i bombardovanje Beograda. To radi uz punu saglasnost Štaba Vrhovne komande, ali i po četne nesporazume, pro u zrokovane sumnjičavim bezbednjacima. Oba veštajni odsek, naime, sumnja da je Černov špijun i oduzima mu dozvolu da bi je ubrzo vratio. Snimanja su prekinuta 1914. godine zbog bolesti Bogdanovića, ali i zbog po voljnijih ugovora koje Černov zaključuje sa stranim kompanijama.
U zimu 1915. godine snimljen je i film „Porušeni Beograd se brani” od 360 metara. Film je snimio Negotinac Dragiša M. Stojadinović, komandant Mitraljeskog odeljenja 13. puka „Hajduk Veljko”, koji tim filmom ulazi u istoriju srpskog filma. Iz pisma koje je uputio supruzi Olgi sa znajemo da je snimio porušeni železnički most na Savi, velikim delom u vodi, naše rovove uz Savu, vojnike i oficire u njima, porušene delove Beograda, francuske i engleske opsadne duge topove u dejstvu na Karaburmi. Kameru, oduzetu od nekog stranog snimatelja osumnjičenog za špijunažu, Stojadinović dobija od komandanta Niša.
Beskompromisni svedok istorije
Dragiša M. Stojadinović rođen je 12. maja 1886, u selu Jasenici kod Negotina, u brojnoj porodici sveštenika Miloja Stojadinovića. Umro je 10. oktobra 1968. u svojoj vili na Senjaku. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, gimnaziju u Zaječaru, a Pravni fakultet u Beogradu. Još kao gimnazijalac postao je srpski četnik-komita.
Učestvovao je u svim velikim komitskim bitkama od 1905. do 1907. godine u Staroj Srbiji i Makedoniji. Prvi je opisao borbe komita sa Turcima i Bugarima i to objavio u časopisu „Delo”. Zabeležio je i originalnu pesmu „Srpska mi truba zatrubi, sprem’te se sprem’te četnici”, ispevanu 1907. godine kao zvaničnu ko mitsku himnu. Učestvovao je u svim velikim bitkama srpske vojske od 1912. do 1918. godine i smatran je za jednog od najhrabrijih ljudi svoga vremena. U Prvom balkanskom ratu 1912. odlikovan je Srebrnom medaljom za hrabrost, u Drugom balkanskom ra tu 1913. bio je jedan od prvih srpskih oficira odlikovanih Karađorđevom zvezdom sa mačevima. I u Prvom svetskom ratu nije sedeo skrštenih ruku, pa je 1914. odlikovan Ordenom Svetog Save 5. stepena za publicističke tekstove, u kojima je afirmisao četničke komitske akcije. Iste go dine odlikovan je Ordenom belog orla sa mačevima 4. stepena, zbog pokazane hrabrosti na Ceru, Čevrntiji i odbrani Beograda. Po sle rata ponovo je odlikovan Ordenom be log orla sa mačevima 5. stepena 1927. godine, Orde nom Svetog Save 4. stepena za fotografski i snimateljski rad za vreme Prvog svetskog rata, a 1929. odlikovan je Ordenom jugoslovenske krune 4. stepena.
Štab Vrhovne ko mande imenovao ga je za šefa Fotografskog odeljenja, odnosno Kinematografske sekci je srpske vojske na Solunskom frontu. Uspešno je organizovao sva snimanja srpske vojske od Kajmakčalana do oslobođenja Beograda 1918. godine. Vojsku je napustio u činu rezervnog potpukovnika, najvišem koji je mo gao dobiti rezervni oficir srpske vojske.
U Beogradu 1941. godine snimio je u boji „Demonstracije 27. marta 1941”, „Bombardovanje Beograda 1941.” i „Kralj Petar Drugi kod zvorničkog mosta”. Po sle kapitulacije beži iz Beograda kao otvoreni protivnik Nemačke i skriva se u Crnoj Gori i Dubrovniku pod italijanskom okupacijom. Nakon oslobođenja vraća se u Beograd. Živi skromno, druži se starim prijateljima vojvodama Duletom Dimitrijevićem i Vasilijem Trbićem i piše sećanja na svoje ko mitske i ratne dane.
Bio je ratnik-vitez Karađorđeve zvezde sa mačevima, srpski komita-četnik sa početka 20. veka, prvak Srbije i Jugoslavije u streljaštvu od 1908. do 1926. godine, ratni fotograf, hroničar, publicista, filmski snimatelj, šef kinematografske sekcije srpske vojske na Solunskom frontu. Političarborac protiv korupcije dvadesetih godina prošlog veka. Narodni poslanik, koji se suprotstavio fašizaciji zemlje tridesetih godina i zbog toga robijao u Sremskoj Mitrovici. Motociklista, automobilista, vazduhoplovac, autor prvih naših filmova u boji, buntovnik, koji se nikada nije mirio sa nepravdama i zbog toga napadan od protivnika u svim vremenima i svim režimima, od đačkih dana do smrti.
Vojislav Tankosić
U materijalu Dragiše M. Stojadinovića pronađeno je nekoliko izuzetno kratkih filmova, storija o srpskim junacima i komitama, koji predstavljaju pravi filmski raritet. Prvi snimak je „Vojislav Tankosić, major i komitski vojvoda”, sa grupom oficira. Major Vojislav Tankosić smatra se jednim od najhrabrijih Srba svoga vremena, bio je lični prijatelj Stojadinovića još iz komitskih dana i vojevanja u Staroj Srbiji i Makedoniji. Druga storija je iz života ostarelog srpskog kralja sa dugom sedom bradom, snimljena na terasi kuće u kojoj je živeo za vreme rata „Kralj Petar na Halkidiku”. Među tim negativima najveću vrednost ima materijal koji se vodi pod nazivom „Solunski proces 1917. godine” i nalazi se u Jugoslovenskoj kinoteci i Filmskim novostima, pošto su pozitivi oduzeti od Stojadinovića 1953. godine prilikom obnove Solunskog procesa. Originalni materijal čuva se u Jugoslovenskoj kinoteci.
Ljubiša Valić i Radomir Kopša snimili su nekoliko stotina metara i dobili dozvolu da se materijal nosi na kopiranje u Pariz. Ali, zbog napada nemačke, austrougarske i bugarske vojske ne zna se šta se dogodilo sa tim filmovima.
Strani snimatelji koji su došli u Srbiju na početku rata snimili su niz događaja, od kojih bi svakako trebalo pomenuti odbranu Beograda 1915. godine i snimak majora Dragutina Gavrilovića sa srem skim četnicima pred polazak na položaj. Nije poznato da je neko od srpskih snimatelja snimao povlačenje srpske vojske preko Albanije. Snimanja je svakako bilo, ali Jugoslovenska kinoteka poseduje samo jedan kadar srpskih vojnika, snimljenih u blizini Drača, umontiran, inače, u italijanski dokumentarni film „Gloria”.
Osnivanje Kinematografske sekcije
Na Krfu, još dok se vojska oporavljala, Vrhovna komanda uočila je nedostatak dokumenata o stradanju vojske i naroda prilikom povlačenja preko Albanije i donela odluku o osnivanju fotografske i kinematografske službe, koja bi stvarala dokumentaciju o srpskoj vojsci. Trebalo je informisati svet o jednom malom narodu koji se bori za oslobođenje zemlje, koju je, pred mnogostruko jačim neprijateljima, morao da napusti. Kako je došlo do nastanka te službe, najbolje i najslikovitije prikazuju sećanja njenog šefa Dragiše M. Stojadinovića i sačuvana dokumenta o njenom osnivanju i razvoju.
Još dok traje prebacivanje vojske sa Krfa na Solunski front, Vrhovna komanda srpske vojske u Solunu, 13/26. maja 1916, izdaje na redbu koju potpisuje načelnik Vrhovne komande general Petar Bojović i u kojoj se komandantima armija, načelnicima odeljenja Vrhov ne komande, komandantu Konjičke divizije i komandantu Dobrovoljačkog odreda, šefu Policijske sekcije, delegatu kod engleske vojske kapetanu Milanu A. Jovičiću, delegatu pukovniku Milojeviću, komandantu mesta Solun daju detaljna uputstva kako se uspostavlja fotografska služba u srpskoj vojsci i prvi put pominju kinematografski snimci.
„Poznate su sve koristi koje pružaju vojsci ratno slikarstvo i fotografija, kako u pogledu sadašnjosti, tako i za budućnosti, kao dragocena građa za istoriju. S druge strane potrebno je po svaku cenu sprečiti neprijatelju upotrebu fotografije na našoj vojišnoj zoni sredstvom svojih agenata i nastojati da fotografski snimci koje naši organi budu uzimali ne padnu u neprijateljske ruke. Radi razvića slikarsko fotografske službe u vojsci Vrhovna komanda će pored već postavljenih ratnih slikarafotografa postaviti iste za sve armije, pa po mogućstvu i za divizije. Ali, kako ratni slikari-fotografi neće biti u stanju da odgovore svima potrebama, to bi bilo vrlo korisno da se pored njih upotrebe fotografiamateri, oficiri, podoficiri i redovi, sa svojim sopstvenim aparatima. Po mogućstvu u svakom puku i drugim zasebnim jedinicama trebalo bi imati po jednog fotografa. Fotografskim snimcima treba ovekovečiti sve važnije vojne događaje iz života dotične jedinice za vreme borbe, maršovanja, stanovanja; snimiti važnije svečanosti i mesta kroz koja se bude prolazilo; snimiti panorame neprijateljskih položaja, utvrđenja; fotografisati neprijateljske zarobljenike, ruševine koje je on načinio, zverstva koja je načinio među našim vojnicima i stanovništvom itd. Da se ovi snimci ne bi rasturili i tako ostali bez koristi, najbolje je prilepiti ih u operacijski dnevnik, pored odgovarajućeg teksta, i prilagati ih uz izveštaje operativne prirode koji se šalju višim komandama. Ove fotografije dostavljati do Vrhovne komande. Dozvole za upotrebu fotografskog aparata davaće komandanti armija za svoje jedinice i za svoj rejon. Za Vrhovnu komandu i za jedinice vanarmijskog sastava dozvolu će davati za sve rejone šef Obaveštajnog otseka. Na svakoj dozvoli treba da je prilepljena fotografija njenog sopstvenika. Ni jednom drugom licu koje nema srpsku dozvolu, pa bilo ono oficir, vojnik, građanin, Srbin ili stranac, ne dopustiti da snima naše trupe u zoni naših logora. Ako koje lice i protivno zabrani bude uzelo snimke, oduzeti mu aparat i uništiti ploče ili filmove pa mu zatim aparat vratiti. Saveznički oficiri i vojnici kad žele uzimati snimke naših trupa treba takođe da imaju dozvolu od Vrhovne komande ili od komandanata armija, koji je mogu davati samo onima koje dobro poznaju. Razvijanje ploča ili filmova mora se vršiti u samim komandama; najstrože se zabranjuje davanje njihovo na izrađivanje privatnim fotografima u Solunu, ili drugim varošima, jer tim načinom snimci najlakše dođu do ruku neprijatelja. Slanje neizazvanih ploča i filmova u pozadinu ili inostranstvo zabranjeno je (čl. 6 Uredbe o vojnoj cenzuri). Izrađene fotografije podležu vojnoj cenzuri i mogu se rasturati ili publikovati tek po njenom odobrenju. Zbog toga se strogo zabranjuje slanje fotografskih snimaka po privatnim licima i putnicima, već se mogu otpravljati jedino preko vojne pošte. Kinematografske snimke niko ne može uzimati bez naročite pismene dozvole šefa Obaveštajnog odseka Vrhovne komande. Solun 30. maja 1916. godine. Načelnik štaba đeneral Petar Bojović.”
Utišana propaganda
Nepuna dva meseca posle pomenute naredbe Vrhovne komande, 8/21. jula 1916, Ministarstvo vojno piše Vrhovnoj komandi o potrebi osnivanja fotografske i slikarske službe u višim vojnim jedinicama: pri Vrhovnoj komandi, pri armijskim i divizijskim štabovima umetničke i fotografske sekcije, a pri brigadnim štabovima samo fotografske sekcije. Ministarstvo ističe da rad vojnih slikara i fotografa nije bio dovoljno organizovan i da su umetnici i fotografi radili „isključivo za sebe”, bez „potrebne direktive”. „Potrebno je nastojati da se odmah pristupi puštanju u evropsku javnost što većeg broja snimaka iz života naše vojske, o kojoj se tamo skoro sasvim prestalo da govori, tako da nam je na to skrenuta pažnja naših savezničkih prijatelja iz inostranstva. Pojedine albume, naročito izrađene, treba davati našim uglednim prijateljimaiz inostranstva i uopšte iskoristiti sve načine i sredstva da se ugledni ljudi i strana javnost održavaju u stalnoj zainteresovanosti za našu vojsku. U istom smislu treba ratni presbiro da razvije jaku akciju.” Zajedno sa preporukom, Ministarstvo vojno šalje za navedene svrhe materijal u vrednosti od 25.000 franaka da ga Vrhovni štab podeli armijama, a ove divizijama. To sve utiče da se ubrza i formalno osnivanje Fotografskog odeljenja.
Anri Barbi
Načelnik Vrhovnog štaba general Petar Bojović izdaje u Solunu, 26. avgusta/8. septembra 1916, novo preciznije naređenje o slikarsko-fotografsko-kinematografskoj službi u operativnoj vojsci. U tom naređenju stoji: „… 1) Da se u Obaveštajnom otseku Operativnog odeljenja Vrhovne komande obrazuje Fotografska sekcija u kojoj će se sasrediti sva slikarsko-fotografska-kinematografska služba u operativnoj vojsci. Šef ove sekcije biće jedan oficir koji će imati na raspolaganju potreban broj fotografa i jednu fotografsku radionicu. 2) Komandanti armija razdeliće fotografski materijal koji će primiti od Vrhovne komande svojim potčinjenim jedinicama pošto zadrže potreban deo za armijski Štab. Aparate davati samo licima koja već dobro poznaju njihovu upotrebu. Komandantu Druge armije šalje se jedan kinematografski aparat, pošto u toj Armiji ima lice koje zna njime da rukuje”.
Arčibald Rajs
Po tom naređenju šef Fotografske sekcije postao je Dragiša M. Stojadinović, a lice koje je obučeno da snima u Drugoj armiji je Mihailović Mika Mihailo, zvani Afrika (1892–1942), tada potporučnik, koji je imao iskustva safilmskim snimanjima. To potvrđuje izveštaj komandanta Timočke divizije od 30. decembra 1916. godine: „… kinematografski aparat sistem „Pate Frer” sa 14 kutija kinematografskog filma (1.540 metara) dat je rezervnom pešadijskom poručniku Mihailu Mi hailoviću 29. avgusta t.g. na osnovu naređenja od 27. avgusta. Od tog materijala je upotrebio i lično odneo na izazivanje Fotografskoj sekciji Vrhovne komande 9. decembra t.g. 11 kutija kinema filma (1.210 m). Prema tome g.p. Mihailović je postigao odličan uspeh”.
Petar Bojović
To je bio put osnivanja Fotografske sekcije pri Obaveštajnom odseku Operativnog odeljenja Vrhovne komande. Iz nje je upravljano svim slikarskim, fotografskim i kinematografskim radom u srpskoj vojsci.
Fotografska sekcija, naredbom Štaba Vrhovne komande Operativnog odeljenja od 11/24. februara 1917, prešla je, kao zasebna sekcija, u sastav Topografskog odeljenja Vrhovne komande, kojim je rukovodio pukovnik Stevan Bošković.
Svedočanstvo načelnika sekcije
Istorijat osnivanja i rada Kine matografske sekcije srpske Vrhovne komande od kraja 1916. do 1920. godine prikazan je kroz sećanja njenog šefa Dragiše M. Stojadinovića. Već na početku Stojadinović kaže: „Za vreme balkanskih ratova 1912. i 1913. godine u srpskoj vojsci nije postojala organizacija službe kako fotografske, tako i kinematografske, a ni umetničkoslikarske i vajarske. Zbog ovakve situacije iz tih ratova: Turskog, Bugarskog i Arnautske bune, imamo malo fotografskog materijala za istoriju događaja, a nimalo kinematografskih ni slikarskih dokumenata. Što imamo od fotografija to je sve bila lična inicijativa pojedinih učesnika u ratu većinom pri Vrhovnoj komandi, ili štabovima, ređe u prvim borbenim redovima. U to vreme bio se pojavio u srpskoj Vrhovnoj komandi Rus Černov i on je dobio ovlašćenje da snima front i u pozadini. Ti su snimci s fronta obično bili dalje od borbenih linija većinom rezervnih trupa gde je fotograf Černov sam postavljao vojnike imitirajući sudare i vatrenu liniju. Obično bi naređivao: Ti si mrtav, zatvori oči i zini, stegni pesnice, iskrivi noge ustranu itd. Vojnici su se smejali, ali su poslušno vršili svoje uloge. Tako su se fabrikovale ratne slike ovog ratnogfotografa. Pored Černova u Vrhovnoj komandi znam da je radio i Marjanović, ratni fotograf za izvesne francuske i engleske listove. Ista situacija je ostala i za vreme Prvog svetskog rata, te i taj rat ostaje bez dokumenata, bilo slikarskih, bilo fotografskih, a najmanje kinematografskih. Cerska bitka ostala je skoro bez ijednog fotografskog snimka, a isto i zverstva austrougarske vojske u Mačvi”, svedoči Stojadinović.
U to vreme, kaže dalje prvi čovek Kinematografske sekcije srpske vojske, „pojavio se u Srbiji i Švajcarac Dr. Rajs, ali on je malo snimao, više prikupljao snimljen materijal od pojedinaca i pisao članke u stranim novinama. Čevrntijska katastrofa, gde je izvršen prvi prelaz srpske vojske u austrijsko zemljište i gde je nastradalo 7.000 srpskih vojnika, ostala je bez i jedne fotografije iz borbe. Milan Bojović, pratilac Černova i Anrija Barbija, ali i dopisnik ruskog lista ’Ruskoje slovo’ koji je prešao preko Save toga dana, sa vojvodom Stepom Stepanovićem, komandantom, pukovnikom Vojom Živanovićem, bivšim ministrom Đorđem Genčićem i još nekim, slikao je ovu grupu, ali te su slike, verovatno objavljene samo u Rusiji. Ja sam kao vodni oficir u 13. puku ’Hajduk Veljka’ 1. poziva, u Timočkoj diviziji, po neo sa sobom u rat 1912. godine foto aparat Gercov 9/12 i snimao sam celo vreme trajanja ovih ratova, kao i opsadu i pad Jedrena i Arnautsku bunu 1913. godine.
Branioci Beograda na Kalemegdanu 1915. godine
Posle Balkanskih ratova Černov je svoje fotografije prodao srpskoj državi za 100.000 dinara i otišao za Rusiju. Za moje ratne snimke (oko 1.607) zainteresovali su se Česi, preko Emanuela Lesića, docnijeg direktora Praške banke u Beogradu i otkupili su mi ove negative za 20.000 dinara. Od tih snimaka Česi su izdali prvu svesku Balkan ski ratovi u kojoj su unete najvećim delom moje fotografije iz Turskog i Bugarskog rata, kao i iz Arnautske bune. Pored mojih slika, ja sam bio kupio i ustupio njima izvestan deo važnih fotografija da bi dopunio Album. (Mobilizacija srpske vojske, Kumanovsko bojište, zarobljenici, Turci, Bugari, bolnice itd. gde ja nisam bio). Te fotografije prikupio sam od raznih ličnosti koje su ih snimale. Česi su pored Albuma izradili i osam uveličanih mojih slika (50×60), jedne kao fotografije, a druge u boji (vojvoda Stepa, kroz Albaniju, na Marici itd.). Sav izrađen materijal u Češkoj prispeo je u Beograd pred sami Prvi svetski rat 1914. godine, te ga je tu zatekla austrijska vojska kada je prvi put zauzela Beograd, a tako isto docnije i udružena Nemačka i Austrijska vojska pri drugom zauzimanju Beograda 1915. godine. Izgleda da je tada sav materijal i uništen od okupatora. Ono što se bilo rasturilo pred sam rat i posle prve kratkotrajne austrijske okupacije Beograda (za 13 dana), to je jedino što je od ove dokumentacije ostalo. Ja imam dva Albuma i uveličanu sliku vojvode Stepe…”
Stojadinović dalje svedoči: „Za vreme Prvog svetskog rata Bugari su 1915. godine izvršili prepad kod Strumice u cilju da poruše železničke mostove na Vardaru, da bi omeli snabdevanje srpske vojske Soluna, odakle smo poglavito dobijali ratni materijal od Francuza, Engleza i Rusa. Taj bugarski upad bio je krvav i ostavio je za sobom dosta žrtava među našim regruti ma, koji su branili taj deo naše teritori je. Srpska vlada zatraži tada (iz Niša) od Vrhovne komande da se snime bugarska zver stva i Vrhovna komanda odredi i mene u tu komisiju kojoj je stavljeno u zadatak da zapisnički konstatuje nedela bugarskih upadača. Ja sam tada bio komandir mitralje skog odelenja u mom 13. puku 1. poziva, a nalazio sam se sa pukom u blizini Ralje, pošto smo bili proterali Austrijance sa srpske teritorije i vladalo je prećutno primirje između nas i Austrije, jer se kod Austrijanaca pored teških gubitaka koje su imali posle Cerske i Kolubarske bitke, pojavio pegavi tifus, koji je odnosio ogromne žrtve, kako u vojsci tako i među narodom u celoj zemlji.
Vrhovni komandant savezničke vojske Mark Saroj i kralj Petar
Sa određenom komisijom obišli smo sva mesta duž granične oblasti i granice, gde je izvršen upad i snimio sam ono što sam našao još nesahranjeno, ili grobove naših izginulih. Bilo je i bugarskih leševa duž cele gra nične linije na našoj strani. Vraćajući se u svoj puk, kada sam došao u Niš, saznao sam da se u mesnoj Vojnoj koman di u Nišu nalazi jedan kinoaparat za snimanje. Taj aparat uneo je, kako su mi objasnili, nekakav aparater iz Bukure šta, koji je ustvari nemački špijun, pa su ga naše vlasti zatvorile. Komandant mesta bio je general Nikodije Stefanović i ja zamolim komandanta da mi odobri da uzmem taj aparat i da snimim ruševine u Beogradu. Dobio sam aparat i izvestan broj kaseta sa filmovima pa sam odmah krenuo u puk, a iz puka u Beograd sa našim ratnim dopi snikom starim čika Đokom Lazarevićem koji stalno bio sa 13. pukom sve do Soluna.
Prva snimanja u Beogradu
U Beogradu smo nas dvojica prvog jutra, po dolasku, sišli sa Senjaka na Savski železnički most koji je bio porušen. Na samu obalu našu namestio sam tronožac i apa rat i snimio most, koji je velikim delom bio u vodi. Austrijanci, vojnici verovatno većinom meštani iz okolnih srp skih sela nisu pucali u nas, mada su nas naši iz naših rovova opominjali da se ne krećemo po obali. Sa obale smo prešli i na deo mosta sa srpske strane te smo i to snimili. Zatim smo ušli u naše rovove i tu izvršili snimanje naših vojnika i oficira. Vratili smo se pravcem fabrike Gođevac i tek smo tamo stigli, otpočela je pucnjava duž cele austrijske obale na Savi. Na koga su pucali nismo saznali. U Beogradu snimao sam sve porušene objekte, pa smo onda otišli na Karaburmu i tamo sam snimio francuske i engleske opsadne dugačke topove u dejstvu.
Priprema za Solunski front 1916. godine
Trebalo je sutradan da snimim i francusku aeroplan sku eskadrilu na Banjici, ali zbog nevremena, rekli su nam da neće leteti, te smo se vratili u puk, ostavivši da docnije nastavimo sa snimanjem. Taj se moj plan pokvario time, što mi je iz Niša poručeno da odmah vratim aparat, jer treba da otpočne suđenje tom nemačkom špijunu. Aparat sam vratio.
Snimljene filmove u tri kutije (po 120 m svaka), ispratio sam u Niš svome tastu, pokojnom Ljubi Jovanovi ću, tad ministru policije, sa molbom da se odmah pošalju u Pariz da bi se razvili i iskopirali. Od njega sam dobio odgovor da su filmovi ubrzo isposlati u Pariz. Šta je dalje bilo sa ovim filmovima nije mi poznato jer su nastu pile nove borbe sa Nemcima, a odmah po padu Beograda, koga je 6 dana branio moj puk, nastalo je povlačenje ka Peći, Crnoj Gori i Albaniji.
Pokušavao sam, dok smo bili u Srbiji, da dobijem kinoaparat, koji sam vratio Komandi mesta u Nišu, ali nisam uspeo, tako sam pri povlačenju kroz Albaniju imao samo svoj fotografski aparat. Za tim kinoaparatom žalio sam celim putem kroz Albaniju jer su scene bile teške i žalosne i vredelo ih je snimiti sa kinoapara tom da bi se ovekovečile. Dok je aparat bio kod mene u puku ja sam bio poručio iz Soluna da mi se kupi i dobio sam rolne negativa, pa sam ih zalud vukao sa sobom kroz celu Albaniju do Krfa.
Na Krfu
Kad smo se prebacili na Krf, iz Valone, francuskim lađama, nastala je reorganizacija celokupne srpske vojske. Pukovi su se ujedinjavali sa svima pozivima istih pukova, popunjavali i snabdevali odelom, novim oružjem, puška ma, mitraljezima i topovima, sve iz Francuske. Dotadanja formacija srpskog puka imala je četiri mitraljeza na ceo puk, ja sam imao 8 mitraljeza, a sada je svaki bataljon dobio svoje mitraljesko odelenje od 4 mitraljeza pored bacača mina.
Francuska vojska u svojoj formaciji imala je pored boračkih jedinica i svoje sekcije za fotografiju, kinema tografiju, a za umetničke radove ratne akademske slikare i vajare. I naša Vrhovna komanda morala je da se saobrazi formacijama francuske vojske, jer smo i mi ušli u sastav ove vojske, te je stoga radi trebalo i kod nas osnovati sekcije.
Mihailović i Vukelić
Pošto je predstojalo prebacivanje za Solun, te se moralo žuriti sa obrazovanjem ove sekcije i nabavkom potrebnog materijala za ove sekcije. Pored mene u ovu komisiju bio je određen i jedan akademski slikar, čijeg se imena ne sećam (Ljubiša Valić prim. S. J.). Preko našeg poslanstva u Rimu otvoren nam je kredit za kupovinu apara ta i materijala i mi smo odmah krenuli, prvom francuskom lađom za Italiju. Ja sam i dalje bio komandir mitraljeskog odeljenja u 13. puku, ali sam pristao na ovu dužnost, jer sam u Rimu imao, kao izbeglice, svoju porodicu, ženu i dva sinčića, a na Korzici oca, majku i tri sestre, te sam želeo da se sa njima vidim, pre odlaska na Solunski front.
Čim smo stigli u Rim, komisija se raspala. Moj drugi član komisije, umetnik, seo je na voz i otišao bez moga znanja za Švajcarsku, izabravši na taj način ’slobodu’. Oba vestio sam Vrhovnu komandu preko poslanstva o tome i dobio naredbu da bez obzira obavim sam nabavku materija la i što pre ga prenesem na Krf. U Rimu sam imao dobrog prijatelja i kuma akademskog slikara talijanskog đaka Peru Počeka i uz njegovu pomoć, nabavili smo sve što se tada moglo nabaviti, kako od aparata tako i od materijala. Ita lija je još bila neutralna i puna nemačkih fotoaparata kao i francuskih kinoaparata. Spisak svih tih aparata imam i danas, jer sam pri predaji Vrhovnoj komandi zadržao jednu potvrdu i za sebe. Aparate, kako kinematografske tako i fotografske, nabavili smo od tada poznate firme Pijetro Zbiza (Pie tro Sbi sa, Otti co Firen caRoma). Kinoaparate smo, pre prijema isprobali, izazvali, kopirali i projektovali u tamošnjim kinopreduzećima. Fotografski aparati su bili Cajsovi, većinom 9/12 i 13/18.
Vrativši se na Krf sa materijalom bio sam ponuđen za šefa opšte sekcije fotografske, kinematografske i umetničke, ali sam odmah zahvalio na ovom imenovanju i lađom krenuo za Solun u svoj puk, kao komandir mitralje skog odelenja. Na taj način je ovo mesto ostalo prazno. Puk sam našao u Moglenskoj ravnici u sastavu 2. armije, ali još nismo stigli do fronta, a moj 13. i 14. hitno su preba čeni na Gorničevske položaje, prema Bitolju, gde su Bugari i Nemci izvršili prodor i doprli do Čegana iznad Ostrave. Tu smo stupili u borbu i posle izvesnog vremena biosam kontuzovan u desnu nogu od granate i ta mesta počela su da se gnoje, te sam operisan na frontu i upućen u pozadinu.
U to vreme za srpsku vojsku došli su neprijatni dani jer se počelo sa Solunskim procesom. Toga radi srpska vla da sa Krfa uputila je u Solun i svog ministra pokojnog Ljubu Jovanovića, koji me je pozvao u Solun i zatražio da se primim sada za šefa sekcije fotografske, kinemato grafske i umetničke. Ja sam ponovo odbio, ali sam zbog ’političkih razloga’ ipak morao da pristanem na ovu dužnost.
Dužnost šefa ’Fotografskog odeljenja’, (u daljem tek stu nazivaće se sekcija kako je to uobičajeno bilo i u vre me njenog osnivanja i postojanja, tako i danas) kako se cela sekcija zvanično zvala, prihvatio sam. Te sam tako otišao ponovo na front, predao dužnost komandira mitraljeskog odelenja i vratio se u Solun da formiram ovu novu sekci ju. Pri kraju 1916. godine ipak sam postavljen za šefa Fotografske sekcije pri Vrhovnoj komandi jer je ovu tre balo formirati i osposobiti za rad. Materijal je već bio stigao u Solun. Raspis je Vrhovne komande već bio ispo slat svima armijama i one su odmah prikupile fotografe i umetnike i iste uputile u Solun. Materijal sa Krfa bio je takođe prispeo u Solun i ja sam ga smestio na gornji sprat solunskog hotela ’Kragujevac’, gde smo dobili dve sobe. U jednoj je instalirana mračna komora, a u drugoj se radilo na snimanju i retuširanju, a tu su bili instalirani i sta laži za slikare.
Obuka
Otpočela je odmah i obuka sa kinoaparatima za snimanje, kao i za projektovanje. Posao nije bio lak jer od sviju nas iz sekcije iskustvo sam imao samo ja i to blagodareći onom špijunskom aparatu sa kojim sam jedno vreme radio u Beo gradu. Fotografi su većinom bili sopstvenici fotografskih radnji i sa njima se odmah išlo u posao, ali kinoaparaterski posao zadavao je stalno brige, jer se morao štedeti materijal, a bez obuke nije išlo. Niko nije znao da radi s kinema aparatima za snimanje i izradu kinematografskih filmova, i tako isto i sa projekcionim aparatima, koji su u ono vreme radili sa acetilenskim lampama. Za kinema snimanje i izradu morale su se raditi kade za izazivanje, fik siranje i bojenje, pa onda je trebalo izraditi bubnjeve za sušenje. Za kopiranje filmova trebalo je takođe savladati ovu tehniku koju niko nije poznavao. Sekcija je ipak brzo stala na noge i mi smo mogli kroz kratko vreme u Rimu da prikažemo prvi naš ratni kinema žurnal, a tako isto jedan da pošaljemo za Ameriku.
Požar Soluna (1917. godine) naneo je dosta štete Fo t ografskoj sekciji iako su svi aparati za snimanje i kopiranje spaseni. Izgorela je instalacija za sušenje filmova i propale su nam kade za filmove. Sekcija je morala iznova da radi sve ove naprave.
U odelenju za kinematografska snimanja bili su pored mene: Mika Mihailović tada poručnik u rezervi kao ope rater za snimanje i projekciju; Dušan Vukelić, operater iz Beograda; Boža Spasić fotograf iz Beograda, kao ope rater i fotograf; Bora Kovačević moler iz Beograda kao kinoprojekter; Toma moler iz Sarajeva, kao kinoprojekter; Danilo Filipović, elektrotehničar, kao kinoprojekter; Dušan Mihajilović iz Zaječara, električar; Krsta Sajdžija iz Beograda, operater i fotograf; Dragutin Toli zvani Tole Jugovina iz Sarajeva. Pomenuta lica u ovoj sekciji radili su kako na snimanju sa kinoaparatima tako i sa projekcionim aparatima sa karbidskim osvetljenjima. Za njih su Francuzi održali kurs, pa su na kraju morali da pola žu ispit. Najbolji uspeh postigao je Dušan M. Vukelić.
U odeljenju za fotografska snimanja bili su: Čeda Antonijević, poručnik i fotograf iz Beograda; Dragi Pavlović, fotograf iz Požarevca; Milan Bunuševac, fo tograf iz Vranja; Makević, fotograf iz Beograda; Sotir Nedeljković, kapetan i fotograf iz Niša; Đoka Dukić iz Beograda; Miloje Igrutinović, fotograf, Vukašinović, fotograf iz Kruševca; Bora Kovačević, moler iz Beograda; Pavle Fišer iz Beograda; Joca Viktorović iz Beograda.
Osoblje umetničke sekcije: Milan Milovanović, aka demski slikar iz Užica; Jovan Pešić, akademski slikar; Živojin Lukić, vajar; Stevan Milosavljević, akademski slikar; Vasa Eškićević, akademski slikar iz Vojvodine; Vladimir Becić, akademski slikar iz Zagreba; Miloš Golubović, akademski slikar iz Beograda; Veljko Stanojević, akademski slikar iz Beograda; Živorad Anastasijević, akademski slikar iz Beograda; Dr Radovan Kazimirović iz Beograda; Kosta Milićević, akademski slikar iz Pančeva; Dragomir Glišić, akademski slikar iz Beograda; Steva Pavlović, akademski slikar iz Beograda.
Pored pomenutih fotografa na frontu su se nalazili i drugi fotografi koji su dobili od nas aparate i trebovali materijal sekcije. Oni su slali svoje radove u Solun, Sekciji na izradu. Sve se ovo poglavito događalo u 1917. godini. Fotografska sekcija je naredbom Štaba Vrhovne komande Operativnog odeljenja od 11/24.februara 1917. godine prešla kao zasebna sekcija u sastav Topografskog odeljenja Vrhovne komande. Na čelu topografskog odeljenja je bio pukovnik Stevan Bošković.
Na kraju ove godine Sekcija je imala prilično materi jala fotografskog izrađenog i kinematografskog (izrađe nog) spremnog za izazivanje i kopiranje, te sam sada ponovo bio upućen u Rim sa poručnikom Mikom Mihajlovićem da tamo izazovemo kinomaterijal i isti iskopiramo, a da ujedno vidimo kako izgledaju instalacije za izradu kino filmova, da bi i mi mogli takve da izradimo u Solunu.
U Rimu smo kod ’Činesa’ izazvali i kopirali naše kinofilmove i sastavili jedan program od nekoliko stotina metara i sa istim demonstrirali u bioskopu na pija ci ’Termini’, u početku Ulice nacionale. Tada smo u ’Čine si’ videli šta nam je potrebno za izradu kinofilmova i to smo sve iskoristili u našoj laboratoriji u Solunu, izradivši bubnjeve od letava i kade za izazivanje i fik siranje kinofilmova od cink pleha. Požar Soluna uništio je našu Sekciju, ali sam ja uspeo da, sa svojim ljudstvom i jednim autom, iznesem sav državni materijal i smestim ga u jednu zgradu u Ulici Ignjatia, gde smo ponovo izradili novu laboratoriju za fotografski i kinemato grafski rad. Tu nas je zatekao proboj Solunskog fronta i prelaz u oslobođeni Beograd. U toku 1918. godine Sekcija je već u veliko prikazivala zabavne filmove vojsci na frontu i po selima duž fronta. Zabavne filmove davala je Francuska sekcija, našoj sekciji.”
Filmskih snimanja Kinematografske sekcije bilo je mnogo više nego što su se Stojadinović i Vukelić sećali. Trebalo bi pomenuti da su filmovi Bojno polje kod Kajmak čalana ili Bitka na Kajmakčalanu i Zauzeće Bitolja pri kazivani u Solunu, što pominju „Srpski glasnik” (26. maj 1917) i „Velika Srbija” (4. februar 1917). Takođe, „Srpski glasnik” od 15. novembra 1917. objavljuje da su prikazani filmovi koje je verovatno snimila Sekcija: Prva srpska armija na makedonskom frontu i Odlikovanje zastave Drugog zuavskog puka Karađorđevom zvezdom.
Analizirajući filmske materijale koji se odnose na Solunski front gospođa Bosa Slijepčević nabraja sledeće storije koje su mogu smatrati za kratke reportaže kakve se obično koriste za filmski žurnal i čija dužina retko prelazi jedan minut: Regent drži govor dobrovoljcima koji kreću na front, Regent i grčki kralj Konstantin, Srpski oficiri određuju položaje gađanja, Vojska na frontu pri ručku, Vojvoda Mišić i general Saraj, Vojvo da Mišić i general Bojović među vojnicima, Napredovanje naše vojske na teškom terenu, Bojno polje ispreple tano žicom, Vojska u rovovima, Kralj Aleksandar i vojvo da Mišić na osmatračnici prilikom proboja fronta, Mnoštvo zarobljenika i ratnog materijala, Ulazak srpske vojske u Prilep, Gradsko posle bombardovanja, Ulazak naše vojske u Skoplje. Od tih storija montirano je više filmova posle ubistva kralja Aleksandra, a koji su posve ćeni njemu. Najpoznatiji su Legenda Oplenca i Scene iz života blaženopočivšeg viteškog kralja Aleksandra Oslobodioca, Čuvajte mi Jugoslaviju.
U Vojnoistorijskom institutu u Arhivu srpske vojske, nalazi se naređenje, dosta nečitko, u kome se komandantu mesta Vranje naređuje: „Odmah pronađite rezervnog artiljerijskog poručnika Miloja Bankerovića, koji je stigao tamo i naredite mu da sa kinematografskim aparatom ima neizostavno biti sutra 12. (oktobra 1918) u Skoplju. Neka ponese svu rezervu filmova”. Za nas je od posebnog značaja i izveštaj Topografskog odeljenja Vrhovne komande, odno sno Fotografske sekcije koja je u njegovom sastavu, iz novembra 1918. godine, koji se u Vojnoistorijskom institutu, u Arhivu srpske vojske nalazi pod brojem 3/3 F2L1K162, a koji je uputio šef Topografske sekcije, a sastavio verovatno Dragiša M. Stojadinović, načelniku Štaba Vrhovne komande:
„Čast mi je izvestiti načelnika da sam, pošto je pri speo materijal, danas uputio radi fotografisanja i kine matografisanja važnijih momenata iz života naše vojske i zverstava počinjenih od strane Bugara, Nemaca i Austri janaca i to: 1) poručnika Čedu Antonijevića na front Druge armije u Prištini, Mitrovici, Raškoj, Kraljevu, Čačku, Užicu, prema Višegradu i Sarajevu; 2) p.poručnika Mihaila Mihailovića na front Prve armije od Stalaća do Beograda i od Beograda do Golupca, do Obrenovca i dalje prema instrukcijama Vrhovne komande; 3) mehaničara fotografa Dušana Mihailovića u Knjaževac, Zaječar, Boljevac, Negotin, i njihove okoline; 4) rezervnog kapetana prve klase Sotira Nedeljkovića u Vranje, Leskovac, Niš, Pirot i do Stalaća i njihove okoline.”
Nažalost, akt je arhiviran sa obrazloženjem da ga nije moguće realizovati. Međutim, članovi sekcije snimali su događaje iz tog perioda, što se vidi iz popisa filmova koje je rezervni kapetan Živorad Pavlović 1928. godine poneo u Ameriku da prikazuje, a koji su pripadali Fotografskoj sekciji: Borba u otadžbini, Krf kosturnica naše vojske, Solunski front, Nastupanje u domovinu: Kajmakčalan, Kožuh, Babuna, Vardarska dolina, Svedočanstva o zločinima Bugara i Nemaca, Ustoličenje Patrijarha, Sahrana Pašića, Poplave u Vojvodini. Pokušaji da se ovi filmovi pronađu u Americi, jer među njima je bio i igrani film Život i smrt Vožda Karađorđa, nisu uspeli, ali traganje za njima je nastavljeno. Film Život i smrt Vožda Karađorđa nedavno je pronađen u ostavštini Svetozara Botorića, koju su zaplenile okupacione vlasti 1915, a filmovi su čuvani u Austrijskom filmskom arhivu.
Delimično istražene filmske trake u Francuskoj
Istraživanja filmova snimljenih za vreme Prvog svetskog rata samo su delimično obavljena u Francuskoj, u arhivima filmskih preduzeća Gomon i Pate, ali ne i u Vojnom arhivu. Za tim filmovima trebalo bi tragati u Bri tanskom vojnom imperijalnom muzeju, ali i u ruskim arhivima. U celini je sačuvan film Anamiti na Orjentalnom frontu u Ruskom filmskom arhivu Gosfilmfond. Delovi filmova snimljeni na Solunskom frontu umontirani su i u film Golgota Srbije i: Na putu od Soluna do Bitolja (Monastira), Srpska vojska se iskrcava u Solunu, Jedna srpska vojna svetkovina, Srpske čete(trupe) u Solunu, Ruske trupe u Solunu, Bojno polje kod Kajmakčalana, Srpska vojska na Crnoj reci, Zauzeće Bitolja (Monastira).
Stojadinović je bio pedantan činovnik i sačuvao je celokupnu dokumentaciju o svim nabavkama koje je obavljao za potrebe sekcije. Na osnovu sačuvanih dokumenata može se rekonstruisati popis aparata kojima je raspolagalo Fotografsko odeljenje. Prvi kinoaparati nabavljeni u Rimu za srpsku Vrhovnu komandu u Solunu bili su kamera „Pate Freres” No. 897 sa objektivom „Heliar” No.124934 fok 4:5, šest kaseta i aparatima za vertikalno i horizon talno snimanje, kinoaparat „Prevost”, objektiv „Heliar” No. 98436; sa šest kaseta, dve kožne torbe, nogare i navla ka za iste; aparat za obrtanje za horizontalno snimanje, projekcioni kinema aparat „Ica” sa karbidskim osvetlje njem i gvozdenim nogarama. U Rimu su nabavljena i dva apa rata za kinoprojektovanje, od kojih jedan iz Beograda odnet u Zagreb 1918. godine kada je sekcija došla u prestonicu radi osnivanja kino sekcije u tom gradu.
U Rimu je za srpsku vojsku nabavljeno i 17 fotografskih aparata 9/12, 13/18, svi sa Cajsovim i Gercovim objektivima i jedan mali „Kodak” 4.5/6, te je sa njima formira na Foto sekcija Vrhovne komande. Od tih aparata, Prva, Druga i Treća armija dobile su po četiri, Dobrovoljački odred jedan, a Vrhovna komanda – Sekcija dobila je takođe četiri aparata. Projekcioni kinoaparat ostao je u Sekciji Vrhovne komande, njime su davane predstave vojsci duž fronta i po selima na frontu. Kinoaparati su upući vani na front sa operaterima, a stalno su bili u Drugoj i Trećoj armiji, tamo gde je trebalo snimati.
Konačno u bitku: oporavljena srpska vojska kreće na front 1916. godine
Stojadinović se sećao: „Ja sam lično za sebe imao jedan kinoaparat za snimanje amerikanske izrade. Kupio sam ga u Solunu. Bio je za automatsko snimanje. U drvenoj kutiji bila su ugrađena dva mesingana cilindra u koja se upumpavao vazduh sa automobilskom pumpom. Imao je mali motorčić koji se okretao pod pritiskom prispelog vazduha. Mogao je da snimi jedan kotur od 120 metara filma sa jednim dobrim pumpanjem. Pri kraju rata ustupio sam ga Sekciji. Za Sekciju su u Rimu nabavljena dva aparata za snimanje. Jedan je bio Pate Frerov a za drugi se ne sećamkoje je marke bio. Tako isto ne znam koje su marke bili apa rati za kopiranje filmova. Imali smo jedan aparat za per foraciju filmova jer se dešavalo da dobijemo filmove bez rupica. Šta je sve snimljeno na frontu ne sećam se.
Znam da je operater Dušan Vukelić snimio dolazak Veni zelosa u Solun, kada je proglasio solunsku republiku; zatim snimao je vojsku pri prelasku iz Mikre za front, Jugoslovensku dobrovoljačku diviziju i da je snimao Bitolj u ruševinama kada je oslobođen iz ropstva.”
Istražujući građu koja se odnosi na rad Fotografske odnosno Kinematografske sekcije, u Narodnoj biblioteci pronađen je i dokument R736 koji nije obrađen, ali nedvo smisleno pokazuje da je interes za film u Ministarskom savetu i Vrhovnoj komandi postojao i da su se odvajala znatna sredstva za nabavku filmskog i fotografskog materijala da bi se Sekcija osposobila da prati i snima sve ratne operacije prilikom proboja fronta. Odluka o nabavci donosi se 13. avgusta 1918, nepun mesec dana pre plani ranog proboja, a Stojadinović i Mihailović šalju se u Rim da nabave sve što je potrebno za rad Sekcije. Dokument ima i drugu veliku vrednost jer ukazuje da je nastao na osnovu referata koji je o radu sekcije podneo Dragiša M. Stojadinović. Takođe, dokument potvrđuje naša saznanja da postoje filmski materijali o prelasku naše vojske pre ko Albanije, koji su snimili italijanski snimatelji i da je to i za vreme rata bilo poznato Vrhovnoj komandi.
O završetku svog šefovanja Stojadinović piše: „U Beogradu Sekcija se smestila na Tašmajdan, u zgradu Seizmološke stanice, gde je upravnik bio Jelenko Mihajlo vić, profesor Univerziteta i otac operatera poručnika Mike Mihajlovića, kome sam i predao Sekciju kao novom šefu, posle demobilizacije.Sa dolaskom u Beograd počelo je sređivanje prikuplje nog materijala i kino snimanje aktuelnih stvari kao o prvoj poseti tadanjeg kralja Vojvodini, Pančevu, Vršcu, Somboru, Subotici itd. Iz Zagreba su upućeni neki dele gati da dobiju izvesne aparate (za kopiranje kino filmo va) da bi tamo osnovali sličnu sekciju. Po naredbi Vrhovne komande dati su im traženi aparati na revers. Posle moje demobilizacije Sekcija se pod novim šefom Mikom Mihajlovićem preselila na Kalemegdan u Vojno geografski institut, kod generala Steve Boškovića i tamo je ostala do Drugog svetskog rata. Za vreme rata umro je od zapalje nja pluća Mika Mihajlović, a šta je dalje bilo sa Sekcijom nije mi poznato. Čuo sam da su Rusi, polazeći iz Beograda poneli sve naše ratne filmove. Da li su vraćeni nije mi poznato. Tako ne znam ništa ni o aparatima ove sekcije, gde su ostali i šta se sa njima urađeno. Pronašao sam revers o predaji ovih aparata i sada se može ustanoviti da li i koji još postoji i gde se nalazi, jer kod mene posto je numere aparata i objektiva. U tadašnju sekciju na Tašmajdanu nisam odlazio, a nisam imao vremena da odla zim ni u sekciju kada je preseljena u grad na Kalemegdanu za vreme šefovstva Mike Mihajlovića.”
Ovim tekstom završavaju se sećanja šefa Kinematografske sekcije srpske vojske na Solunskom frontu.
Tekst možete preuzeti i u pdf formatu
Follow
