Moralni pobednik 63. Venecijanskog festivala bila je Kraljica Stivena Frirsa. Najduže će pamtiti četvročasovni dokumentarac nagrađen kao najbolji u dokumentranom programu venecijanske sekcije ”Horizonti” Kad lišće uvene: Rekvijem u četiri čina Spajka Lija. Najsuperiorniji film festivala bio je Privatni strahovi na javnim mestima francuskog maestra Alena Renea. Zapažen je bio i film Suša Mahmata Saleha Haruna, autora iz Čada, minimalistički produkt jedinog afričkog autora u konkurenciji ovogodišnje Venecije. Film govori o kraju građanskog rata u Čadu, objavi amnestije i pokušaju da se prekine potreba za osvetom. Najbolji učinak na mlađu publiku imao je igrani film Itana Houka Usijanje, simpatična mala priča o prvoj ljubavi, neobičan iskren i lep film sa spontanim štimungom i šarmom sedamdesetih. Obožavaoci Dejvida Linča još jednom su ostali “paf” zbog filma Inland Empire, dok su oni koji Linča ne vole i ne žele da ga kapiraju bili toliko glasni da su ga na konferenciji za novinare pitali:”Da li je skoro bio kod psihijatra?”.”Nisam i ne vidim potrebu da idem, a vi?” – odvratio je Linč, koga je teško iznenaditi. Za domaćine je bilo najznačajnije što su imali dva filma u konkurenciji – izvanredan Novi svet – Zlatna Vrata Emilija Krijalezea i vrlo dobar Zvezda koje nema Đanija Amelija.
Kraljica je onoliko sjajna koliko je sjajna Helen Miren u ulozi kraljice Elizabete Druge. No, ona ne bi bila tako i toliko dobra da nije bilo sjajnog scenarija Pitera Morgana. Ovaj film govori o nedelji posle pogibije princeze Dajane, maja 1997. Morgan je na veoma precizan način ponudio Frirsu materijal za kombinaciju igranog i dokumentarnog. Frirs je ovo prepleo i postigao upečatljiv, ali diskretan sudar tradicije i modernog, što je i suština ove priče. Poenta je pronađena tamo gde je na izgled nije bilo. Ko će pobediti – kraljica ili narod, tradicija ili savremenost? Da li bivšu princezu sahraniti van dvorskih protokola, kao sav ostali svet ili sa svim dvorskim počastima? Film je prepun preciznih i vešto iskorišćenih detalja iz dvorskog života, promućurnih zahteva i zahvata političara novog kova Tonija Blera, koji je neposredno pred Dajaninu smrt postao premijer. Njegov delikatan odnos sa kraljicom, koji na kraju perasta u “poslovno “ prijateljstvo, svakako je najzanimljiviji deo filma. Film Kraljica imao je kao kraljicu Helen Miren, koja se usudila da igra kraljicu Elizabetu, još živog monarha i to tako, da je dobila nagradu za najbolju žensku ulogu Venecijijanskog festivala.
Linčov film Inland Empire, čiji naslov ni be trebalo prevoditi jer je reč o imenu dela Los Anđelesa između San Bernardina i Riversajda, gde se nalazi najviše holivudskih filmskih studija, na upečatljiv način se bavio mešavinom fikcije, snimanja filma i relanog života samih protagonista. Ovo svoje ”zamešateljstvo” Linč je izveo tako da se na kraju pitamo da li smo gledali film o snimanju filma ili film o životu njegovih protagonista. Fantastična Lora Deren odigrala je još jednu odličnu ulogu posle, takođe “Linčovih, Divljih u srcu.
Na sasvim drugačiji način, realnošću i fantazijom bavio se stari velemajstor Alen Rene u svom filmu Privatni strahovi na javnim mestima, nastalom po pozorišnom komadu Alena Ajkberna “Srca”. Ostajemo sa dilemom da li smo gledali ljubavne fantazije njegovih junaka ili se to zaista i desilo akterima ovog prelepog filma o traganju za ljudskom srećom, koja je, kako Rene kaže, u samim fantazijama o sreći, jer se sreća, po njemu, realno ne može dostići. U isto vreme ovaj film je jedna savršena, suptilna i dubinska studija karaktera.
Spajk Li sa svojom epopejom Kad lišće uvene: rekvijem u četiri čina takođe je obeležio ovo izdanje Mostre. Lijev film govori o stradanju Nju Orleansa od uragana “Katarina”, 29 . avgusta 2005. Građenje napetosti počinje od prvih kadrova; najpre je slikano približavanje i najava uragana, a njegovo dejstvo se “gleda” kroz priče preživelih, preispitivanje onih koji su doprineli tragediji stanovništva, kao što su guvernerka Luizijane Ketlin Blanko ili gradonačelnik Nju Orleansa Raj Nagin, koji je posle tragedije nestao iz javnog života i politike. Tu su i izjave policajaca koji su pokušavali da dejstvuju u nemogućim uslovima i bez opreme. Među spasiocima se našao i Šon Pen, ali i Hari Belafonte, koji su svojim pojavama hteli da skrenu pažnju ne samo američke nego i svetske javnosti na veliko stradanje i nebrigu za Nju Orleans. Ovo je jedan od najangažovanijih kritičkih filmova o aroganciji bogate Amerike prema onoj siromašnoj i “obojenoj”, a intoniran je kao politički triler. Predsednik Buš se šetao tamo-amo po svetu i Americi, a preko Nju Orleansa je samo preleteo avionom. Nije sišao među nastradale, kao što je učinio Lindon Džonson, kada je uragan ”Betsi” 1965. ugrozio ovo područje. Jednom rečju, Nju Orleans je jedva disao i jedva preživeo. Četvrti čin Rekvijema.. je zapravo jam session na sahrani jedne od žrtava katastrofe.U njemu se u specifičnom džez štimungu opeva tragedija i iskazuje tuga zaboravljnih, unesrećenih (siromašnih) Amerikanaca . Žrtve glasno pevaju i kroz bluz komentarišu svoju nesreću.
Festival je doneo i dva veoma dobra italijanska filma. Zvezda koje nema Đanija Amelija govori o sudaru civilizovane i bogate Italije sa siromašnom Kinom.. Film spada u film” otkrivanja” one najsiromašnije Kine, kakvu nikad do sada na filmu nismo videli. No, iako je u Veneciji pobedio jedan kineski film, “film iznenađenja ” Džang Kea Mrtva priroda, koji je progovorio o Velikoj brani na Jangceu, koja će potopiti domove, a sa njima živote, uspomene i korene čitavog jednog vremena , čini se da je pobednik mogao biti isto tako italijanski film Novi Svet -Zlatna vrata Emilija Krijalezea. Ovaj film se zasniva na pismima nekadašnjih doseljenika sa Sicilije u Ameriku. Venecija ga je dočekala ovacijama i to pred pred sam kraj festivala. Priča o iseljavanju cele jedne porodice sa Sicilije, njeno putovanje brodom preko “velike vode” i prvi kontakti sa Novim Svetom na ostrvu Elis ,“Ostrvu suza” , na vratima Njujorka (“Zlatna vrata” zemlje u kojoj “novac raste na drveću”) je toliko autentična da vas mora potresti. Ovo je zapravo film o putovanju kroz vreme i prostor, obogaćen slikama zemlje iz snova, koju niko od aktera, pre toga, nije video. Njegova upečatljivost je u čudensom spoju suprotnisti autentičnog, dokumentarističkog i poetske nadgradnje, koju je realnim činjenicama pridodao Krijaleze. Da je ovaj film pobedio, 63. Mostra dobila bi pravo mesto u pamćenju, kao povratak italijanske kinematografije na velika vrata.
Follow
