Čuveni tekst našeg dramatičara D. Kovačevića režirao je poznati reditelj S. Dragojević. Sve je slutilo na dobro, pa je država svesrdno i izdašno pomogla projekat od koga su svi očekivali mnogo. Ali, vrhunska umetnička ostvarenja ne nastaju po planu. Šta se zapravo desilo sa Aždahom i da li je ovaj film «progutao mrak»?
Formalno, a i metaforično, izgleda da jeste. Iako ga je snimao vrsni direktor fotografije (D. Joksimović) film je velikim delom pod pitanjem tehničke ispravnosti. Da li je u pitanju greška laboratorije ili je to bila mistična želja reditelja, koja bi potkrepila tekstualnu metaforu „srpskog mraka“, (ujedno sprečila i pirateriju), ili nešto treće, činjenica je da veliki deo filma čine noćne scene koje su na granici vidljivog (u to je mogao da se uveri svaki gledalac u bioskopu).
U jeku bioskopskog prikazivanja (ne bi li se malo potpomogao relativno slab odziv gledalaca) digla se čak i među Skupštini Srbije prašina oko istorijske neautentičnosti događaja u prvom svetskom ratu i njihovog tretiranja na filmu. Niko tamo nije objasnio da Dragojevićev film može da se posmatra kao postmoderni primer istoriografske metafikcije, dakle, da nije rađen da bi oponašao stvarnost i da ne postoji istina kojoj bi odgovarao, već je autor upućen na sebe i sopstveno viđenje istine, s kojom može da se poigrava (to poigravanje se izgleda zbiva u mraku). O čemu je u ovom filmu, zapravo, reč? I zašto srpska kinematografija u njemu nije dobila relevantno umetničko ostvarenje?
Naum je bio: demitologizoivati istoriju (humorno se poigravajući tragičnim), povezati lične sudbine sa istorijskim i napraviti presek „našeg mentaliteta“ kroz delotvornu poentu. Međutim, sa nekim svetinjama je opasno igrati se i to uglavnom mogu samo virtuozi. Najuži stožer priče bio bi melodramski okvir između Gavrila, Katarine i Đorđa, međutim, on je sproveden neubedljivo i maliciozno. M. Milošević, sem fizičke pojave a la Korto Malteze, psihološki posve površno ostvaruje osakaćenog Gavrila, srozavajući time dramski preuveličanog oponenta u liku Đorđa (L. Ristovski). Vizuelno artificijelna, bledunjava figurina Katarine (N. Janjić) monotono razvlači ionako krhke odnose među ovom dvojicom. Veliki broj krupnih planova gotovo da je neshvatljiv: intimizira se film koji svoju egzistenciju gradi na tome da bude istorijski spektakl.
U filmu su predstavljeni „zdravi“ protiv „bolesnih“ Srba, tj. bogaljasti „škart“ u kontrastu sa zdravima (ili onima koji će to tek postati). Bizaran konflikt, izgrađen na običnoj kleveti, narasta do te mere, da borba na frontu protiv Austrougara pada u (gotovo nevažan) treći plan. Završnu scenu filma čini brehtovski oslikan par žena koje na kolicima nose svoje mrtve muževe, a sav mrak oko njih, zapravo, zaklanja gomile mrtvih, u pacifističkoj poruci da se okanemo ratovanja (kada u miru ionako sve zadobijeno gubimo.)
Svojevrsno sprdanje sa srpskim seljakom , koji je iznedrio pobedu u prvom svetskom ratu, na granici je dobrog ukusa, a tome doprinosi i tendenciozni izbor „urbanih“ glumaca (beogradski «krug dvojke»), koji zarad sopstvene neautentičnosti ili pomanjkanja talenta, nisu mogli ili hteli da ulože makar i dozu empatije da bi predstavili herojske likove koji su se borili na frontu. Aždaha nam upravo pokazujuje kakvi smo mi danas – nemoćni čak i da oponašamo naše slavne pretke. Dragojević je izgradio metaforu u kojoj, gledajući sami sebe u ogledalu bogaljastih i kljastih ratnika, (koji treba da pomognu ovim zdravima) vidimo nas same i našu savremenu istorijsku zbilju. Ili, zbilju nemoći srpske kinematografije (ako tako nešto uopšte postoji) da ostvari ikakvo ozbiljno delo.
Sfumato-efekat na tamnom nebu punom oblaka i «leonardovska slika» Sv. Georgija, sačinjena od oblaka koji se u par navrata pojavljuje napaćenom narodu, može da se protumači kao još jedan od pokušaja da se ono što treba da predstavlja ikoničan lik – nalazi daleko od nas, u sferi daleke tame na nebu. Da li nam ovde reditelj potvrđuje mrak koji nas neprestano kroz istoriju prati ili se to „postmoderno“ svetlo skriva u tami neba ostavićemo da prosude publika ili neko vreme koje dolazi.
Ipak, nekoliko je svetlih znamenja u mraku filmskog prosedea. Jedno je (nedovoljno iskorišćena) sjajna scenografija Miljena Kljakovića Kreke (koji je za svoj rad na ovom filmu nedavno dobio godišnju nagradu UFUS-a). Tu je i kvalitetno odigrana uloga kapetana Tasića (B. Lečić), koja na ekstreman i „eksplozivan“ način dočarava ličnost srpskog vojskovođe. Nažalost, nije bilo dovoljno rediteljske imaginacije koja bi iskoristila sve potencijale u sceni u kojoj umire deda Aleksa (odlični Bora Todorović), koja je mogla postati antologijska, da nije svedena samo na artistički geg.
Film bi, svakako, trebalo da ima izvesnog uspeha kod inostrane publike, mada je i Oskara lepo priželjkivati, pogotovu ako se ima u vidu da je Aždaha prepuna omaža poznatim svetskim rediteljima, od kojih je najuspeliji onaj iz Kjubrikovog filma Staze slave (u kome Kirk Daglas, a kod nas Lazar Ristovski, dugačkim rovom pohodi svoje vojnike). Impozantno deluje (sračunato postizanje efekta kod publike), u usporenom snimku muzički izvajana scena napada i bitke Srba s neprijateljem.
Ipak, najveću zvezdu svetilju, i formalno-stilski i glumački, kako na početku filma, tako i na kraju, sa jednim fenjerčetom koga gasi (jer ga je deda Aleksa naučio da hoda u mraku) – predstavlja Vane siroče, koga iznenađujuće dobro igra dečak Predrag Vasić. Mala svetiljka siročeta, da se poslužimo rečima s početka filma, za nas ovde, značajnije svetli u našoj tami, nego sve pariske svetlosti. Tako se Aždaha na kraju smilovala, te nam nudi izvesnu nadu u vidu generacija koje dolaze i koje će, pored ostalog, nadamo se, doneti i „više svetla“ ovom narodu. Možda i bolja filmska ostvarenja.
Follow
