Spomenar i učilo

piše: Žarko Dragojević

Ovo je knjiga spomenar, ali i  učilo. Spomenar naše kinematografske prošlosti, a učilo njene budućnosti. Sačinjena je u čast dvanaestorice filmskih autora, dobitnika nagrade za celokupno stvaralaštvo i doprinos razvoju srpskog filma,  koju dodeljuje Udruženje filmskih umetnika Srbije. Ova nagrada je zasnovana tek nedavno i ovo su prvi njeni laureati.

Kada je 2008. godine, tada aktualna uprava Udruženja filmskih umetnika Srbije donela odluku da svome dugogodišnjem članu i kolegi, reditelju Zdravku Randiću, dodeli priznanje za celokupno stvaralaštvo i doprinos organizovanju i očuvanju kinematografskog života u nas, učinila je to spontano, ad hoc, bez određene misli o tome da nagradu valja učiniti tradicionalnom i ustaliti je na godišnjem nivou. Prevashodna namera Udruženja bila je da jednom svom zaslužnom članu i kinematografskom delatniku, a svakako i relevantnom filmskom autoru, oda priznanje za njegov dugogodišnji, nesebični i požrtvovani rad u Udruženju, i posebno ispoljenoj brizi da se ono u turbulentnim vremenima našeg tranzicionog udesa sačuva od latentnih nasrtaja spoljašnje destrukcije, na jednoj, i opasnosti unutrašnje samodestrukcije, na drugoj strani. I sve to na volonterskoj osnovi. Bez da se traži za sebe išta. Pregnuće satkano od najfinijih niti društvenog i ličnog morala, od ljubavi i dužnosti prema profesiji, ljudima i zajednici. Tako je počelo. Već sledeće godine dodatno su razrađeni koncepcija i kriterijumi nagrade i njen drugi (ili prvi u novom ruhu) dobitnik  postaje jedan od nespornih velikana srpskog filma, filmski reditelj i scenarista, Mladomir Puriša Đorđević.

Još na samom početku dalo se uvideti da se sa zasnivanjem ove nagrade u mnogome  zakasnilo. Da je ovo priznanje trebalo uspostaviti mnogo ranije, možda čak tamo sredinom sedamdesetih godina prošlog veka kada su se prve generacija naših posleratnih sineasta počele da povlače sa profesionalne scene.  Da bi se postojanjem jedne ovakve nagrade ne samo dopunjavale i ispisivale lične autorske biografije nego i ispisivala i sama istorija srpskog filma, a u njenom sklopu i istorijat Udruženja filmskih umetnika Srbije. U želji da se donekle nadoknadi propušteno, sustigne i prestigne vreme, prilikom njenog trećeg uručivanja odlučeno je da se nagrada svake godine umesto jednom dodeljuje dvojici autora. Tako je za sedam godina svoga postojanja ovu nagradu do sada dobilo dvanaest naših kolega. Pored navedenih Zdravka Randića i Puriše Đorđevića, i:  Dušan Makavejev, Boro Drašković, Gordan Mihić, Vlatko Gilić, Nikola Majdak, Zoran Simjanović, Srđan Karanović, Predrag Pega Popović, Krsto Škanata, Petar Volk. Kao što se može videti među nagrađenim su zastupljeni autori iz svih oblasti filmskog stvaralaštva (igrani, dokumentarni, animirani film) i svih autorskih profesija (režije, scenaristike, kamere, muzike, kao i oblasti pisane reči o filmu) osim jedne, scenografije. I u tom pogledu  ostaje da  žalimo što nas je upravo u godini kada je bilo planirano da dobije ovo priznanje napustio vrli kolega i umetnik, scenograf, Veljko Despotović.

Ne možemo, a i ne smemo da ovde ne spomenemo, bez namere i mogućnosti da budemo u tome iscrpni, još nekoliko imena iz plejade onih koji bi da su bili u prilici svakako više nego zasluženo bili nosioci ovoga priznanja, a ovako ostaje da njihova imena i delo budu ugrađeni u jedan imaginarni srpski filmski panteon: počev od Čiča Ilije Stanojevića, Mihajla Mike Popovića, Boška Tokina, Radoša Novakovića, Voje Nanovića, Vladimira Pogačića, Žike Mitrovića, Jovana Živanovića, Arsena Diklića, Vicka Raspora, Aleksandra Ilića, Aleksandra Petkovića, Živka Nikolića, Dušana Stojanovića, i posebno Aleksandra Petrovića i Živojina Pavlovića. Mnogo bi nam prostora trebalo da navedemo imena svih, kako reditelja i scenarista, tako i snimatelja, scenografa, kompozitora, kostimografa, ali i montažera, tonaca, kritičara … koja sigurno zaslužuju da budu ubeležena u narečeni imaginarni panteon primaoca ovog priznanja, ali svaki onaj koji bude ovu knjigu držao u rukama mora da ih  ima na umu, i ako ne drugačije onda bar po merilima svoga pamćenja, ukusa i kriterijuma dopunjava ovu listu, večno važnu i otvorenu. Zbog toga smo i odlučili da ovu knjigu podvedemo pod broj Dva, jer ona prva čeka da bude sačinjena.

Pohvalu svima njima, prošlim, sadašnjim i budućim nosiocima ovog visokog profesionalnog priznanja u srpskom filmu iskažimo i jednom, svečanom rečju: AKSIOS (άξιος) – DOSTOJNI!