Početak
ili
PROLOG…
… to je onaj emocionalni deo filma…
koji sam prvi put ispričao pre četvrt veka…
prijateljima… i… Goskino- u SSSR,
… aparat fiksira mesečev pejzaž… naborana zemlja… kao siva okamenjena lava primorava me da odletim sa nje… i vidim da to nije mesečev pejzaž… korito je to isušene reke…
Po tom isušenom koritu reke haotično skače sa jedne na drugu stranu jelen. Veliki, snažan. Ne zna na koju će stranu da beži. Sa svih strana mu se približava zavijanje vukova. Čopor kurjaka sa nakostrešenim čekinjama po njuhu ide za jelenom, počinje potera. Juri po isušenom koritu stepske reke jelen mužjak. Sustiže ga žedan krvi, neumitan kao smrt, čopor zveri, stepskih zveri. Vihor jecaja i zavijanja leti u beskonačnost, u beskraj. Snažni jelen, gubeći dah goni kroz usijano ždrelo vrući vazduh noći, u očima patnja, nosi brdo svojih poterom izmučenih mišića u ništa, u zjapeću prazninu sasušenog rečnog korita, koju je, kao vodom, ispunila do visine obala mrtva mesečeva svetlost. Ponor – propast ne zaustavlja ni jelena ni čopor…
Jelen već leti, u grču razapinjući telo, aparat ga sustiže i leti pored izbezumljenih, patnjom ispunjenih očiju… aparat vidi tu masu vučjih čekinja, klupko raspomamljenih vukova… jer jelen preleće ambis – usahlo korito reke u čijoj dubini, kao neisušenom zdencu, kao u proključaloj glini, blješte sliveni u jednu nit, iskeženi vučji očnjaci. Monasi u crnom svlačili su Jaroslavnu gotovo do gole kože… Monasi u crnom svlačili su Igora…
Bele košulje…
Išli su
Jedan
Drugome
u susret…
… i pružali se na vučje kože…
… monasi su hvatali krajeve koža i navlačili na njih beskonačni vučji prekrivač… pokrivajući Igora i Jaroslavnu… vučjim pokrovo…
… mahnitao je čopor, slivajući se u jedno klupko… Igor je doticao Jaroslavnu…
… naelektrisana vučja dlaka kostrešila se na vučjem prekrivaču…
… tišina se razlivala u tišini… u prirodi… na strmoj obali… po beskrajnim livadama s one strane reke… po srebrnoj kao vučja dlaka vodi… tišina je bila spokojna… povetarac je dopirući u ložnicu lagano talasao dugu vučju dlaku…
…prekrivača koji je pokrivao kneza i knjeginju…
PROLOG jedinstva i neraskidivosti prirode i neraskidivosti muškarca i žene – Igora i Jaroslavne… uvod je to, introdukcija za SLOVO…
GLUMAC – samo Gladij. Gladij ima u sebi odvažnosti, ima…
… i sumnji, sumnji… U sebi nosi predosećanje pomračenja.
Kao da je neprekidno ophrvan predosećanjem neke lementarne nepogode koja je već na pragu, blizu, pored… On zna o najezdi Polovaca… jer zna on o kavgi među knezovima… zna budućnost i proročki će prineti žrtvu ravnu podvigu…
Gladij – je neminovnost.
JEZIK: kreda, plastika, faktura mnogobožačke antike, ozarene likom hrišćanstva… pejzaž… antički pejsaž… vlažnost pejzaža… isušenost pejsaža… ptice… magija i ritual lavova – lovački obred… govor ptica… krici zveri i oči zveri… to su granice simfonije, njene teme… Zvukovi čisti i jednostavni kao molitva i proročanstva bez odjeka bitke, cimbala i bubnjeva…rzanje… lupa korita… dahtanje ljudi i zveri… i životinja i ljudi…
Ove boje proganjaju…
Ova monumentalnost…
prateći, lirske teme kao šuštanje lišća na granama epa…
sazdati lokalnu…
…jednostavnu…
jasnu kao ikonopis…
…strast.
Strast… da li dominira srebro… ili pancir… krici i plač… ili dominira purpur zalazaka, kao purpur vizantijske carske odeće koji je obasjao prvobitne freske u kneževim odajama… Životinjske kože… topot… dečiji plač… koji ispunjavaju Igorovu dušu i svest i neobična tišina pomračenja.
Tišina, kojoj nije potreban električni organ.
Tišina kao negativ zvuka.
Potrebna je posebna traka, potreban je poseban istrživački institut za pomračenje i traku, potreban je…
Za dana je došla noć.
Svi smo kroz to prošli i nikoga nije mogućno obmanuti. Pokrenuti vojsku, paralisanu tišinom pomračenja, pokrenuti vojsku mogao je knez, u koje je bio Bog i spoznaja i neka žrtva-znamenje, poziva ih da krenu.
Sada u prijavi ne treba dirati delo, ne treba čak ni misliti, da postoji verzija da je to falsifikat 19. veka, genijalnog veka.
Šteta je, što se ni Ejzešntejn ni Dovženko ni Tarkovski nisu obratili SLOVU, i samo zbog toga, što je poetski kinematograf, koji su ubijali četvrt veka, ipak preživeo, samo ta njegova životna snaga daje nadu i pravo… da se latimo SLOVA.
To je neminovnost razvoja studija i rođena je iz potrebe da se zamislimo o mladim srcima.
Jedan nastavak.
Široki format.
Boja.
Nije to supergigant po rediteljskom zamahu, ali jeste SUPER GIGANT po misli i osećanju patriotizma.
Film čišćenje.
Pružam stvaralačku ruku i molim Juru Iljenka da stane pored mene, da podeli moju sudbinu ponovo ukrajinskog studija.
Januar 1989.
Follow
