Žiri za najbolji esej publike o nekom od filmova Festivala u sastavu: Branka Pavlović, Rajko Petrović, Ivana Kronja, dodelio je nagradu autorki Dini Todorović uz sledeće obrazloženje: ,,Rad Dine Todorović izdvaja se poetski istančanim književnim stilom i izuzetno kreativnim i maštovitim pristupom odabranom filmskom sadržaju, koji za rezultat ima lično proživljeno, formalno-estetski vredno i analitički egzaktno viđenje koje nepogrešivo izražava duh datog filma’’. Novi Filmograf donosi izbor najzapaženijih radova sa ovog konkursa.
KAKO SE KUVALA ISTORIJA
Dina Todorović
Kao velikog filmofila, i još većeg gurmana, posebno me raduje činjenica da ovaj film, više no bilo koji drugi, dozvoljava analogiju sa jednom kulinarskom tvorevinom. Peter Kerekeš svojim novim dokumentarcem predstavlja recept za kako utoliti „glad“ izgladnelih „slobodnozonaša“, koji poslastice slične ovoj „tamane“ vojničkom žestinom. Mnogi recepti izgubili su se u vrletima istorije, ali ovaj sadrži formulu kojom će izbeći takvu sudbinu: za početak pažljivo odabrati sveže i po mogućnosti univerzalno atraktivne „sastojke“, čiji se ukusi savršeno dopunjavaju i ostavljaju nezaboravan trag nakon konzumiranja. Upravo takva dva čine osnovu ove „gastro“ fuzije: osnovna ideja o prikazu rata bez rata, „sastojak“ koji kao takav odiše neočekivanom svežinom, dopunjena je civilizacijskom „prerađevinom“ poznatom kao umetnost spremanja dobrog zalogaja. Neka dosadašnja ustaljena kolektivna predstava kada su rat i hrana u pitanju jeste da obično prisustvo prvog označava odsustvo drugog. Međutim, zahvaljujući ovom filmu čućete sasvim drugačiju, semi-ironičnu tvrdnju po kojoj „rata ne bi ni bilo, da ljudi nisu imali šta da jedu“.
Prikaz rata je savršeno „pečen“, bez eksplicitnih tragova krvoprolića. Posebnu „aromu“ on dobija zahvaljujući šačici egzotičnog „začina“, u vidu arhivskih snimaka ratnih vremena. Tako dobijena osnovna smesa za spravljanje ovog specijaliteta oplemenjena je posebnim dodacima koji ga čine praznikom za sva čula: većim brojem vrlo prijemčivih likova koji variraju od simpatičnih do ekstremno harizmatičnih, a koje pratimo kroz kreativno oživljavanje njihovih nekadašnjih ratnih/radnih zaduženja i okruženja i to putem evociranja kulinarskih zadataka pred kojima su se nalazili. Rat sam po sebi ima jači „ukus i miris“, koje u ovom slučaju vešto eliminiše slatkasti ukus koji za sobom ostavlja nepogrešiva doza humora, često izazvanog blago manipulativnim, ali ne i malicioznim pitanjima koja im reditelj postavlja. Desiće se da vam, kada okusite taj slatki humor i prepustite mu se u potpunosti, već sledećeg trenutka do nepca dopre ukus latentne „gorčine“, koju glavni akteri ovih vrcavih priča neminovno nose negde duboko u sebi. Sve to skupa je i odokativno „zabibereno“ na poseban način snimljenim scenama ubijanja životinja. Jednostavno rečeno, ovaj film se u svakom trenutku nalazi na pravoj strani susreta gorkog i slatkog. Nepisano je pravilo da veliki kuvari kao keca u rukavu imaju nešto što će njihov trud zasluženo svrstati u domen umetnosti. Označićemo to kao sastojak „x“, kojim je u ovom slučaju autor iskazao svoju vlastitu „kulinarsku“ viziju jasno i autoritativno: u više navrata on dodaje „prstohvat“ kadrova helikoptera koji prevozi vojnu peć leteći iznad mirnodopskih panorama. Poenta insistiranja na njihovom ponavljanju ostavljena je da se „krčka“ do samog kraja. Nakon procesa „flambiranja“ počeće da dominira njihova blago-opora priroda: helikopter nastavlja svoj let, pretpostavljam u potrazi za nekim „novopečenim“ ratnim poprištem, i možda neće sleteti baš u naše dvorište, ali svakako mora tu negde, u manjoj ili većoj blizini, bližoj ili daljoj budućnosti. Moram priznati da je ovaj festivalski „obrok“ u velikoj meri prilagođen potrebama publike sa ovih prostora. Bilo da jednu te istu stvar nazivate „džigerica“ ili „jetrica“, konačno ćete dobiti jedno iole razložno i pomirujuće objašnjenje balkanske tragikomedije. Duhovitoj opasci autora da su nam umesto stranih plaćenika i teorija zavere ustvari „Karađorđeva šnicla“, „Dalmatinski pršut“ i Tufahije došli glave, ja jednostavno nisam uspela da odolim. Kerekešova vizija pripreme gore navedenih „sastojaka“ potukla je sve što sam na sličnu temu dosad probala. Sa obilja ,,hot-doks“ menija, Kako se kuvala istorija (Slovačka/ Češka/Austrija/ Finska 2009.) osvaja punoćom svog ukusa!
MOSTAR JUNAJTED – Italijanska priča o našem porazu
Gorislav Papić
Stari most, taj izvijeni kameni luk nad zelenom rekom, bio je jedan od simbola ne samo Mostara i Hercegovine već i velike Titove Jugoslavije. Jednako kao na most, Mostarci su bili ponosni i na svoj Velež – fudbalski klub koji je nosio ime planine nad gradom. Sedamdesetih godina Veležu je slavu doneo takozvani trio BMV (Bajević Duško, Marić Enver, Vladić Franjo). Ova trojica reprezentativaca Jugoslavije: Srbin, Musliman i Hrvat, od malog Veleža napravili su veliki klub. Zbog toga ili zbog nečeg drugog, tek, kada je krajem osamdesetih krenulo prebrojavanje po nacionalnoj osnovi – kada su „Delije“ u Beogradu pevale o stražama đenerala Draže, BBB u Zagrebu isticali ustaške simbole a „Horde zla“ u Sarajevu klicale Alahu – navijači Veleža, ’’Red Army“, nosili su zastave Jugoslavije i skandirali Titu. Do poslednjeg trenutka se u Mostaru verovalo u opstanak Jugoslavije a onda se naprečac grad raspao na najbrutalniji način. Ničega od ovoga nema u filmu Klaudije Tosi Mostar Junajted (Italija/Slovenija, 2008.), i gledalac bez dobrog predznanja teško će razumeti „borbu protiv nacionalizma“ koju je italijanska rediteljka nameravala da ispriča kroz dokumentarni film o Fudbalskom klubu Velež. Nema ni toga kako je Hrvatski nogometni klub Zrinjski isterao Velež sa njegovog čuvenog stadiona pod Bijelim brijegom i oterao ga da svoje utakmice igra na nekoj poljani u Vrapčićima. Kao što nema ni toga da je i Velež, poput Zrinjskog, postao jednonacionalni klub.
Životna priča Mensuda, fudbalskog trenera juniora Veleža, i njegovog sina Dženana, talantovanog fudbalera, međutim, drži gledaoca filma budnim sva 54 minuta koliko traje Mostar junajted. To je priča oca koji je ratovao za Mostar, ali ne ovakav Mostar podeljen na dva geta, ali i čoveka koji mlade fudbalere uči vrednostima prijateljstva i zajedništva iako ni sam nije preležao nacionalne frustracije. To se može videti u odnosu prema „njima“, fudbalerima rivalskog Zrinjskog, čiji su navijači po Mensudovim psovkama „ustaše“ i „fašisti“. Pri tom, tek u drugom delu filma kada dođe do utakmice između Veleža i Zrinjskog, vidimo tu brutalnost nacionalizma u Mostaru; do tada gledalac uopšte ne može da shvati problem, niti da u potpunosti razume ponašanje oca i sina u Istočnom delu Mostara. Ali, dok otac bar deklerativno insistira na ljubavi prema svim nacijama, sinu je od svega toga muka i želi da pobegne od takve „ljubavi“. Mladi Dženan je tri godine rata proveo u Nemačkoj, u Gelzenkirhenu; video je kako izgleda „normalan život“ i sve više biva uveren kako će tako nešto još dugo biti nezamislivo u njegovom, podeljenom gradu. I zapravo, najdragoceniji deo filma jeste borba tog mladog momka da pobedi stvarnost. A njegov poraz na kraju je poraz svih ovdašnjih politika. Jer, Dženan zaključuje da je „izlaz“ samo u odlasku iz Mostara koji niko više ne može da ujedini. Ni Stari most. Pa čak ni Velež.
JEDAN ČOVEK I JEDNO SELO
Mario Eterović
Život koji svojom neumoljivom snagom pobeđuje traume destruktivnog ljudskog haosa, ili: kako je moguće da usred libanskih brda jedan čovek nađe spokoj i mir u selu duhova. Jedan čovek i jedno selo (Liban 2008), film libanskog autora Simon El Habrea, donosi priču o životu njegovog strica Semana, jedinog stanovnika sela Ain Al-Halazoun smeštenog u pitoresknim libanskim brdima, koje je napušteno i skoro celo uništeno tokom građanskog rata (1975-1990). Prva stvar koju uočavate je fantastična fotografija i kamera, koja znatno doprinosi osećaju intimnosti i topline. Majstorski urađeni krupni kadrovi likova, predmeta i enterijera (kuće i štala) čine da osećate maltene svaki miris, teksturu i boju koja se nalazi unutar okvira slike. Jedini totali/snimci širokouganim objektivom su prisutni u pejzažnim kadrovima samog sela i njegove okoline. Gradeći svoju priču na Semanovom sadašnjem životu uz periodična prisećanja na život od pre, autor postepeno uvodi i druge članove šire porodice, nekadašnje stanovnike sela kojeg danas samo povremeno posećuju. Priča o izgubljenim životima i ružnoj prošlosti građanskog rata, koja ih je sve oterala iz rodnih kuća, uobličava se kroz spontane, iskrene i narodski mudre odgovore aktera filma. Filozofski opservirajući samu prirodu ljudskih odnosa, oni razloge devastirane prošlosti vide u kidanju veza baziranih na poverenju i ljubavi. Miran, idiličan život koji su nekad svi vodili zajedno sa svojim komšijama drugih veroispovesti provejava u nostalgičnom tonu, ali prošlost ipak ne dominira u potpunosti. Stoička filozofija koja izbija iz ovih ljudi je zapanjujuća. Smeh kojim prate tragično izgovorene stvari i spremnost da prihvate život sa svim njegovim lošim, ali i dobrim stranama, zadivljuje. Ko je osetio svu težinu života na svojoj kičmi očigledno zna kako da ceni stvari koje ga čine lepšim. Autor ne forsira priču van tempa samih sagovornika. Sve autentične dramske pauze su tu – sa svom neizgovorenom težinom. Iako se film bavi depresivnom i teškom temom – posledicama građanskog rata vidljivog kroz prizore napuštenih domova i naselja atmosfera je daleko od deprimirajuće. Toplina i melanholija vas obavijaju dok gledate ove kadrove, ulivajući nadu u neverovatnu sposobnost regeneracije ljudskosti kao kontrasta ljudskom destruktivnom impulsu. Ipak, najveću vrednost ovog filma predstavlja njegov glavni protagonista Seman, koji personifikuje devizu filozofa Žan-Žak Rusoa „povratak prirodi“. Odlučivši da napusti bučni grad i urbanu neurozu, on svoj unutrašnji mir nalazi upravo tamo gde ga većina ne bi očekivala, u selu duhova punom bolnih uspomena. Iako su traumatični porodični događaji prisutni u sećanju, on im pristupa iz pozicije sudbinske neumoljivosti trudeći se da u malim životnim radostima pronađe uživanje i spokoj. Vickast i plemenitog karaktera, Seman nam iznova otkriva da je život zaista čudo. Problem je što je većina nas izgubila sposobnost prepoznavanja te istine. Analizirajući posledice pogubne politike, ali kroz prizmu konkretnih, ljudskih života, Simon El Habre vešto rukovodi celom pričom, bojeći je snažnim autorskim pečatom. Na taj način, on kreira jasno stilski uobličen dokumentarni film koji svojom poetičnošću prodire duboko ispod kože. Lepota je često ispred nas, samo naše oči ne znaju da je prepoznaju.
LJUDSKA PRAVA, EU I SAVREMENA UMETNOST
Ljubica Lukač
Priče o ljudskim pravima (Rusija/Nemačka, 2008.). Dvadeset dvoje filmskih stvaralaca, umetnika i pisaca (među njima i Marina Abramović). Nagrađen od strane Saveta Evrope kao Kulturni događaj 2008. godine.
Ukoliko studirate na nekom od fakulteta kulturu, menadžment kulturno-umetničkih projekata i politiku Evropske unije, prvo što naučite jeste da je za dobijanje „pažnje“ i novca od Unije, njenih najviših tela i fondova (pored kvaliteta i tačno napisanih aplikacionih dokumenata), najvažnije to da u projekat budu uključeni saradnici iz nekoliko zemalja, da je kros-sektorski, to jest da ima interdisciplinarni karakter; kao i to da Evropa jako „voli“ projekte koji se bave temama od opšteg značaja, koji „popravljaju“ stvari i unapređuju život savemenog (demokratskog) društva, poput ljudskih prava, slobode, multikulturalnosti i ravnopravnosti.
Priče o ljudskim pravima su tipičan, potpuno školski primer navedenih postulata kulturne politike Evropske unije. One obuhvataju radove dvadeset dva autora, pisaca, reditelja, vizuelnih i drugih umetnika, okupljenih radi proslave 60 godina Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima. Unija i Ujedinjene Nacije kao jedan od inicijatora i stoje iza organizacije Art of the World, koja je tvorac filma. Zbog svega nabrojanog, bilo je i vrlo logično da film dobije nagradu Saveta Evrope za „Kulturni događaj“. I to je sve. Jer ceo film je, kao i većina kratkih filmova u njemu, u stvari neoriginalan i neupečatljiv. Prosto – zaboravi se čim se izađe iz bioskopske sale. Na kraju prve decenije 21. veka, kada iza sebe imamo mnoštvo odličnih dokumentrnih, novinarskih i „simboličnih“ filmova, većina kratkih ostvarenja u Pričama je veoma bleda, deluje nekako urađena na prvu loptu i „već viđena“, kao da su je snimali studenti filmske režije i scenarija za neku od ispitnih vežbi. Da ovo ne ispadne samo negativna kritika, među filmovima ima i onih koji su nas „uvukli“ u sebe – kao priča u vozu Brem Šoa, ili priča Jasmine Žbanić. Ali, sve u svemu, Priče o ljudskim pravima više deluju kao televizijski film obrazovno-kulturne redakcije, nego kao uspešni bioskopski hit ili značajno umetničko delo.
Lepo je to što su Ujedinjene nacije i Evropska unija dali šansu tako velikom broju autora da snime još jedan film, kao što je i dalje vrlo bitno razvijati svest o ljudskim pravima i skrenuti pažnju na njihova kršenja. Ti autori snimili su i filmove o kulturama širom sveta i ljudima koji ih čine (što predstavlja drugi sloj filma). Ali nakon velikih i vrlo uspešnih ostvarenja koja se tom problematikom bave, poput kultne Barake, da bi se postigao pravi efekat kod današnjeg gledaoca, priče u Pričama o ljudskim pravima su morale biti urađene mnogo bolje, jače, hrabrije, pa možda i sa manje autora, jer 3 minuta da se bez objašnjenja shvati film često nije bilo dovoljno (kao što smo celu sliku priče o isušenom jezeru imali i razumeli tek nakon objašnjenja njenog autora).
LONDON RIVER
Lidija Novaković
Film London River (VB/Francuska/Alžir, 2009.) francusko-alžirskog režisera Rašida Bušareba govori o ne tako davnim događajima u Londonu, koji se tiču svakog stanovnika naše male podivljale planete. 7. jul 2005., teroristički napadi. Zaustavljeni London liči na bilo koji drugi zaustavljeni grad. Radnica na Odeljenju za nestale osobe umesto istinske ljudske pomoći daje mehaničke savete, smoreno i izveštačeno, jer je pretrpana sličnim slučajevima. Nepoverenje među ljudima postaje opipljivo. Eksplozije su spoljašnja pojava, ali posledice su emocionalne prirode.
Veština dobrih reditelja ogleda se u detaljima. Bušareb ih odlično „hvata“. Posle telefonskog razgovora sa kulturnim gospodinom koji govori francuski, glavna junakinja samo prođe pored visokog dugokosog crnca, ne pomislivši da bi on mogao biti taj čovek. Jer, u mentalnoj predstavi belkinje iz srednje klase, fini gospodin izgleda drugačije. Potom, ona ne prihvata njegovu ruku ispruženu u znak pozdrava. Na simboličkom nivou, dodir predstavlja narušavanje „čistote“.
Glavna junakinja, u tumačenju fantastične Brende Bletin, prosečna je Britanka, koja nije ksenofobična, već samo zabrinuta za nestalu kćer. Ali, ipak. Crni čovek ne pristupa beloj ženi sa predrasudom. Beloj ženi predrasuda je jedva vidljiva na licu, ali je prisutna. Njeno podozrenje nije individualno ni lično, već kolektivno. Tom strahu nas je neko naučio. Iracionalni ukorenjeni strahovi prema drugačijem, barem za sada, i pored svih pokušaja da se to izmeni, imanentni su modernom svetu. Čak i usred multikulturnog Londona. Takva slika pojačava se svakim novim terorističkim napadom u bilo kom kutku zemljine kugle. Potom, smrt od terorizma pojačava osećaj besmislenosti u svetu, jer je to stradanje bez cilja. Gluma Brende Bletin u ovom filmu može služiti kao primer studentima dramske Akademije. Minimalnim izmenama u izrazu lica ona dočarava čitav spektar emocija (razne vrste tuge, podozrenja, indoktriniranosti, strepnje i straha): glumi očima, iznijansiranošću u boji glasa, koji pritom sve vreme ostaje u visokim tonovima, a pre svega ekspresijom usana. Na drugoj strani, Sotigi Kujate pleni na sopstveni način, neobičnom pojavnošću. Visoki mršavi starac, koji se kreće pomažući se štapom i nosi raste na glavi, ostavlja utisak produhovljenosti i ranjivosti.
Izveštaj u vestima o nekom događaju je jedno, a empatija sa akterima preko umetničkog doživljaja je nešto sasvim drugačije. Pravu empatiju obično prati osećanje katarze. Stiče se utisak da se istinsko spoznanje vrtoglavo brzog i prilično haotičnog vremena u kome živimo može preneti jedino kroz umetnička dela. Ali, to se može dogoditi samo kada se autori ne ustručavaju da zađu duboko, zagrebu ispod površine i tamo preturaju po očaju, krvi i prljavštini.
priredila: Ivana Kronja
Follow
