Goran Radovanović
Uz to, film restituiše stilske osobenosti «beogradske filmske škole», uspostavljajući most ka najvrednijim tradicijama srpskog filma. Zlatna plaketa Beograda 2005. na 52. festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma za najbolji domaći film nosi, stoga, veću težinu nego sam «Gran pri» Festivala: duhovnost je opet odnela pobedu nad osrednjošću i prazninom.
Goran Radovanović pripada «srednjoj generaciji» srpskog filma (1957). Scenarist je i reditelj već razvijenog stila, nosilac brojnih domaćih i stranih priznanja i član Evropske filmske akademije. Osobenost njegove režije je stvaranje na granici dokumentarnog i igranog filma, na razmeđi zbilje i fikcije, sasvim u duhu «bazenovske realističnosti prizora», koja postiže utisak stvarnosti sredstvima filmske iluzije. Ovo nije nikakav hibrid, već izraz glavnog protivrečja na kome počiva ontologija pokretne slike: njen urođeni fotografski realizam put je ka imaginarnom životu duše.
I u Pilećim izborima na delu je isti princip: to je film fikcije izveden dokumentarističkim postupkom. Nešto kao «odigrani dokumentarac», koga je pre četiri decenije u naš film uveo reditelj Milenko Štrbac, sa antologijskim delom Kiše zemlje moje (1963). Štrpčevo delo ne samo što leži u korenu «beogradske škole», nego predstavlja i jednu od uspelih sinteza igranog i dokumentarnog u svetskim razmerama. Tako je ova godina, u kojoj se Štrbac preselio u legendu i večnost, donela novu nadu za srpski film.
«Pred nama se odvija život» pisao je kritičar Vicko Raspor, u pledoajeu za novo shvatanje, iz koga se rodila «beogradska škola». «Kojim će se metodom poslužiti scenarista ili reditelj, to nas ne interesuje. Za nas je važno da život koji gledamo u dokumentarnom filmu nije veštački stvoren, nego da je to najuzbudljiviji vid života u zemlji koju volimo i sa kojom rastemo iz dana u dan. Čak, drznućemo se da od naših, ‘glumaca’ tražimo i sa njima ostvarujemo ono što im se baš nije tako dogodilo…Režiraćemo, ako treba, radi potpunijeg ostvetljavanja vidljive i nevidljive drame koju u sebi nosi život».
Kao što Kiše.. nisu poricale da režiraju u ime zbilje, tako i …Izbori opravdavaju svoj put time što su višekratno ukorenjeni: u stvarnost, u današnji trenutak Srbije, u njena iskušenja i stranputice, u istinske likove i događaje, istom merom u srpsku tradiciju i jednako u samu baštinu srpskog filma. Ova ukorenjenost je velika prednost Radovanovića: prizor se lako razumeva; uspostavlja se, dalje, prisan odnos sa gledaocem. Pritom, autor često uspeva da izbegne i glavnu zamku, koja se na ovom putu postavlja: stereotip… uobičajenu, ružnu sliku balkanske krčme, primitivizma i beznađa, koju o Srbiji stvaraju i njeni vlastiti mediji.
«Glavna glumica» u ovom filmu je usamljena starica Milena. Ona živi sama nadomak jedne varošice. Njen sin Zoran, saobraćajni policajac, pazi je i snabdeva. Veza Milene sa spoljnim svetom, koju Zoran želi da unapredi, u velikoj meri je simbolički lajtmotiv: mobilni telefon, korak u budućnost, poklon Srbiji od njene dece. Osim mobilnog, tu je još nekoliko metaforičkih likova: raznosač poziva za predsedničke izbore 2003, učiteljica, medicinarka, komšije, pop. Cela jedna mala Srbija u svedenoj slici, ali sastavljena od stvarnih ljudi, sa imenom i identitetom (uključujući i sam «Mobtel»).
Milena živi svoje poslednje zemaljske dane. Ostavljena je sama sebi, ali je ne napušta borbeni duh; ona se ne predaje i ne gubi nadu. Malim zadovoljna, jednostavna, čiste savesti i otvorenih očiju, ona traje , bolje ne traži; svoje voli iznad svega, njena sinergija afirmiše njenu ličnu slobodu. Ovo bestrašće kao da regeneriše moć njenog duha, ali je još daleko od smirenja . Ono što Bog da prima bez roptanja, ali se sa nepravdom ne miri. Milena je paradigma cele moderne Srbije. Ona prolazi kroz teška iskušenja, okružena nedaćama, narušenog zdravlja, pokradene ili urušene imovine, zatamnjene perspektive, ali još žive vere. Zato njena faktička smrt deluje nestvarno i sasvim nemoguće: u filmu vaskrsava, kao što Pravednik smrću popravlja smrt. Nema straha od smrti u ovom filmu. Ništa ne umire. Kroz veru i nadu ukrepljena je Milenina životna sila.
Uz nju se predstavlja galerija verovatnih i verodostojnih likova. Oni nam saopštavaju svoja mišljenja, nedoumice i predviđanja, malo vode kafansku politiku, malo se vesele, dovijaju se, izlaze nekako na kraj sa životom. Ne kukaju i ne prenemažu se, ne optužuju. Neki su i samokritični: «Ubi nas nerad i besposlica. Niko neće da radi. Ranije je bilo drugačije. Radilo se. Sad loto, kladionice, igre na sreću, samo da se nešto zbrzi, da se uzmu lake pare». Uz zastrašujuću stihiju tranzicije, ekonomske krize, bele kuge, kriminala, rasapa porodice, srozavanja doma i morala – koja se valja u pozadini – film deluje kao autentična slika Srbije našeg doba, studija, ozbiljan presek kroz «stanje duha»; na momente i kao bolno svedočanstvo.
U tkivo filma upisan je, međutim, blagotvorni humor. Svaki segment fragmentarne, ali suptilno razvijene dramaturgije filma začinjen je dosetkom, humornom poentom, zdravim smehom. Blaga ironija spada u vidokrug ovog posmatrača i potiče iz njegove dobre ćudi. Radovanović često poseže za finom šalom ili u tekstu ili u iskošenom gegu; poigrava se umereno i mudro i sa apsurdom, inače svojstvenim našoj narodnoj duši.
Radovanovića posebno zanimaju još dve kritične tačke. Prva je razorno dejstvo medija, naročito elektronskih, na duševno zdravlje naroda. To zdravlje se nikada u svojoj istoriji nije nalazilo u većoj opasnosti. Svemoćna kutija razara poslednje ostatke svih postojećih sistema vrednosti, komanduje potpunom nivelacijom ličnih i etičkih principa, opštim očajem i beznađem. Masovna hipnoza, opsednutost lažnim idolima, zaglupljivanje bez kraja i konca, prepoznatljive su i sramotne činjenice naše društvene drame, kroz koju se sablasno provlači podobije Lukavog. Zapitan o glavnoj blagodeti progresa, srpski seljak ponavlja kao omađijan: «televizija, televizija»…
Drugi je kužna zaraza politikom i političarima, jedna, na žalost, nasleđena srpska crta, koja je dugo bila potisnuta, zatomljena. Danas je ponovo na sceni i kraja joj nema. Radovanović se sjajno poigrava njenim uzrocima i posledicama, jeftinom demagogijom, opsesijama blagostanjem, nuđenjem blistave budućnosti, Evropom sad il’ odma’, zemljom dembelijom, u koju se veruje kao u dobitnu kombinaciju masovne tombole, kojoj se još ne vidi kraj. Dovoljno o tome govori sam naslov filma.
Pa šta će Milena na kraju svog veka, u svetu sa kojim ne može da se sporazume ni mobilnim? Šta će njen apatični i inertni Zoran, čuvar zakona koji ne donose blagodet? Šta će učiteljica, koja se muči sa Svetosavskom himnom, kao novom metodskom jedinicom u hladnoj i desetkovanoj školi, u kojoj još nema žive vere? Kojim će putem ili stranuticom veseli poštar, sa svojim glasačkim tiketima za novi krug društvene igre, u kojoj niko ne dobija?
Seoskog sveštenika ispočetka ne vidimo jasno. On je, doduše, tu, njegovo dejstvo je deo opšteg miljea, ali on se ne gura u prvi plan. Umesto toga, on tiho žuri samo njemu znanom stazom i neumorno obilazi parohiju. Sa ljudima je u dobru i zlu, rado je viđen, čak i u gostionici, koju ne izbegava. Kad se auto zaglavi u sneg, stiže prtinom kuda je namerio. Blato, kiša ili žaropek ne predstavljaju za njega prepreke. Uska je ali ispravna staza kojom ide. Ona mu je odavno poznata, mada zavojita i ne bez opasnosti. Pop je jedina Milenina uteha i ohrabrenje: «Preguraćemo i ovo, samo nek nas ima». I on sam je otvorena paradigma svog vremena. U njegovoj skromnoj figuri, na koncu, proplamsa gorostasni ipostas Pavla, utemeljitelja hrišćanskog umeća utehe. Bog koji teši ponižene, utvrdi nas dolaskom apostola (2 Kor 7,6). Na kraju, on sedi sa Zoranom na majčinom grobu, nudeći utehu i smirenje.
Ali gle, istom uskom stazom zaputio se i film, koji govori svojim jezikom. Daleko od svake teze, bez želje da propoveda, Radovanović režira vidljivu i nevidljivu dramu života, upravo kako je predviđao Raspor, a na osnovu jednog evropskog osećanja, predstavljenog u delu oca moderne filmske kritike, Andrea Bazena. Koreni bazenovskog poludokumentarizma su prilično duboki i sežu do Flaertija, ali i samog Limijera. Renesansa ovog stila u našem dobu potiče od požude za stvarnošću u trenutku u kome se mainstream filma beznadežno gubi u virtuelnom svetu. To je prvi u nas osetio Paskaljević sa Zemaljskim danima (1979), koji i danas ostaju etalon, za razliku od Žilnikovih konstrukcija sa tezom, koje su samo po izgledu dokumentarističke. Zato je Radovanović bliži Paskaljeviću nego Žilniku, a podjednako udaljen od Dogme, koja se krajem devedesetih pojavila kao eufemizam za isti, stari bazenovski kompleks.
Iako ga sa duhom Dogme spajaju sklonosti prema autentičnom ambijentu, uzdržavanju od spoljne dramaturgije, režiji na licu mesta i izbegavanju veštačkih istočnika svetla i tona, Radovanovićeva mera naknadnog, umetničkog i poetskog odvaja ga od ovog trenda. Sklonosti prema metafori i paradigmi izdižu njegov svet nad realnim i uvode kokošku u mikrokozam; opet jedna mera irealnog, u kojoj se čitaju osnovi njegove poetike. Krajnja svedenost tzv. sinematičkih sredstava stoji na liniji jasnoće priče i želje Radovanovića da osnaži svoje paradigme, sa smirenjem kao konačnim, hrišćanskim ciljem. Sjajna, pastelna fotografija Radoslava Vladića igra ovde važnu ulogu: ona gradi na čulnosti prizora i na osećanju za teksturu slike, sasvim u duhu Bazena, ali i prepodobnog oca Justina Popovića, koji na jednom mestu kaže: «Hteo ili ne, čovek je kao neki živi fotografski aparat koji snimajući svet i čulima i srcem i dušom, svim bićem oseća da je taj svet ne samo neprekidan nego i beskrajan film dramatičnih iznenađenja».
Follow
