Ove godine, na Novom festivalu autorskog filma u Beogradu glavnu nagradu žirija dobio je, očekivano, rumunski film California Dreamin’/Beskrajno režisera Kristijana Nemeskua. To je bilo očekivano najpre zbog toga što pomenuti film nesumnjivo spada u grupu filmova koja se izdvaja po svom kvalitetu, a potom i zbog nekih dodatnih okolnosti. Nemesku je, u svojoj dvadesetpetoj godini života tragično preminuo i to pre nego što je završio rad na montaži. Zbog toga bi se moglo pretpostaviti da bi konačna verzija, ona sa njegovim potpisom, bila nešto kraća (od sadašnje u nestandardnom trajanju od dva i po sata), te da bi se možda jasnije u prvi plan došli glavni narativni tokovi. S druge strane, upravo u ovom obliku, sa mnogo likova i različitih priča koje su, začudo, gotovo sve uspešno izvedene do logičnog kraja, California Dreamin’ je pravi rudnik za one koji tragaju za mogućim porukama i mogućim tumačenjima tih poruka. Teme tih poruka su aktuelne i političke, dotiču se, sasvim direktno, i naše lokalne muke – u čemu leži još jedna dodatna okolnost koja je, moguće, imala svoju ulogu u odabiru ovog filma za glavnog laureata. I uza sve to, film potpuno obezoružava svojom duhovitošću i prijemčivim stilom: realističnim, uz mali satirički odmak koji istovremeno otvara prostor kako za saosećajno-prekoran pogled na predmet te satire, tako i za odvijanje nekih „podzemnih“ drama nabijenih značenjem – upravo onaj stil kakav pamtimo iz istočnoevropskih filmova koji su pre nekih tridesetak godina nekažnjeno pričali o „socijalističkoj stvarnosti“.
Širi okvir Nemeskuovog filma je istorija „čekanja na Amerikance“. Oni su Rumuniju bombardovali 1944. godine, da bi je po odlasku Nemaca prepustili Rusima. Njihov dolazak, koji je trebalo da označi dolazak slobode i demokratije, tako se sveo na padanje bombi made in Califiornia. Više od pola veka kasnije, upravo u vreme bombardovanja Srbije, oni se pojavljuju kao deo NATO snaga, u vidu jedinice koja treba samo da prođe kroz Rumuniju. Film govori o stvarnom događaju – o pet dana koliko se ta jedinica zadržala u nekom zabačenom selu. Posmatrano u tom širem kontekstu, film želi da ponudi svoju, po Amerikance svakako ne laskavu interpretaciju „kolonijalnog“ i arogantnog stava velikih sila prema malima. Odjek toga je i u liku američkog komandanta, u njegovom cinizmu i pokušajima manipulacije kojima pribegava kada mu autoritet i moć koja stoji iza njega više nisu dovoljni. Međutim, Nemesku ne štedi ni ostale – on postsocijalističku situaciju predstavlja, kroz mnogo detalja i rustičnih prizora, kao stanje bezakonja i haosa u kome vladaju samo oni najbeskrupulozniji. A to je nešto što bi se tek sa mnogo natezanja i mašte moglo pripisati u krivicu Amerikancima. Tako smo dobili čitavu jednu panoramsku egzegezu političkog stanja koje je još uvek aktuelno.
Drugi značajan film s ovog Festivala (takođe s dva priznanja, onim zvaničnog žirija za „autorski doprinos“ i nagrade Srpskog ogranka FIPRESCI), potpuno je drugačije prirode. Koncentrisan je na jednog lika i, praktično, na jednu njegovu ključnu dilemu. Turski film Takva – strah pred bogom, debitanta Ozera Kiziltana, prati putanju duhovnog sloma jednog vernika. Erkan Can, besprekoran u toj ulozi, tumači jednostavnog, čak ispodprosečnog čoveka koji živi život zatvoren u šegrtski posao i stroga islamska pravila. Privučeni upravo tom jednostavnošću i iskrenošću vere, sveštenici njegove islamske sekte ga postavljaju na mesto inkasanta, i tako dovode u stvarni i opasni kontakt sa „stvarnim svetom“, sa svetovnim iskušenjima, pa onda čak i sa šejtanovim otelotvorenjem. Nesrećni Muharem, kome jedini životni smisao i oslonac čine vera i socijalni kontekst koji ona stvara, po svojoj prirodi je i prostodušno dete i rigidan, iracionalni sledbenik svoje veroispovesti; on je paradigma onoga što bi svaka vera volela da vidi u svom stadu. Međutim, kao takav, on ne može da preživi u spoljašnjem svetu. Čista vera koju Muharem simbolizuje, opstaje jedino u bezvazdušnom prostoru rituala, potiskivanja elementarnih nagona i lišenosti bilo kakve provokacije; stvarna vera, pokazuje Kiziltan, prebiva u kompromisima koje treba inteligentno praviti. Otelovljenje tih kompromisa su sveštenici. Poseban kvalitet filma je u tome što Kiziltan i njegov scenarista Onder Cakar, ni u jednom trenutku nisu skliznuli u otvorenu i jasnu kritiku verskih institucija. To bi bio previše trivijalan poduhvat. Oni su se zadržali na nagoveštajima, na slikama i rečima koje svedoče o (nužnim) kompromisima sa svetom i ljudskom prirodom. I tako su i sam Muharemov slom, njegovu nemoć da se izbori, učinili dvosmislenom: ako ima svevišnjeg, onda bi Muharemov iskušenički put zaista mogao biti put ka svetosti. Ili je reč, kao što bi se reklo na prvi pogled, ipak samo o fanatičnom samozavaravanju i zlokobnom, čovekomrzačkom prisiljavanju na telesnu i mentalnu bedu.
Još jedan zanimljiv film je bio posvećen temi religioznosti. Prigušena svetlost Meksičkog režisera Karlosa Rejgadasa, smeštena u obzor protestantskog doživljaja sveta, po svom filmskom stilu značajno se razlikuje od Takve. Dok ovaj drugi film krasi jasna, dramaturški zaokružena priča koja je preneta precizno i realistično, autori Prigušene svetlosti su eksplicitnije koristili sredstva same filmske tehnike da bi preneli poruku. Specifičan doživljaj prirode, oslikan u dve dugačke sekvence koje u nekoliko kadrova prikazuje predeo tokom noći i buđenja, odnosno smiraja dana; zatim, dugački i statični kadrovi, simetrični, i u svom miru nekako svečani prizori – ispunjeni ljudima takođe mirnim, sporim i svečanim u predavanju božanskim silama u koje potpuno veruju – prenose priču u jednu sasvim novu dimenziju. Priča je trivijalna, o mužu koji se zaljubljuje u drugu ženu i s tim u vezi se nalazi u dilemi – ali pomenuta nova dimenzija otvara mogućnost da se čak i u takvom kontekstu dogodi pravo (versko) čudo.
Na drugačiji način, ali isto tako upadljivo vizuelno poetizovan film na ovom Festivalu bio je i Na kraju mora rediteljke Nore Hope. Tu Miki Manojlović tumači lik sitnog srpskog švercera u Trstu koji se slučajno upliće u mrežu trgovine ljudima, i upravo zahvaljujući tome, želeći da pomogne žrtvi, nalazi nadu i smisao. No, naravno, doživljava i tragičan kraj. Dugački, likovno promišljeni i uobličeni kadrovi, propraćeni sugestivnom i upečatljivom muzikom, potiskuju svaku naraciju i „akciju“ – pa čak i poneku koja bi dobro došla za praćenje toka priče – pa tako čine film donekle nekomunikativnim. Sličan slučaj je i sa turskim filmom Podneblja Nuri Bilge Cejlana u kome prizori predela, sugestivne i iznijansirane slike, prenose atmosferu, ali i unutrašnji doživljaj likova, muža i žene koji su izgubili moć da međusobno komuniciraju.
Među mnoštvom debitanata i još mladih režisera, našao se i Aleksandar Sokurov sa svojim najnovijim ostvarenjem Aleksandra, kojim je Festival i otvoren. To je jedan iz njegovog niza filmova o srodnicima, ali zapravo na specifičan način govori o savremenoj situaciji u Čečeniji. Baka Aleksandra (u tumačenju Galine Višnjevske) provodi dva dana u vojnom logoru u Čečeniji, u poseti svom unuku. Na jari, u obliku žute, zaglušujuće svetlosti koja rastače oblike na bioskopskom platnu, ona luta među vojnicima i po obližnjem čečenskom selu. Sam dodir ta dva, najudaljenija moguća bića – nemoćne, umorne starice i vojne mašinerije – stvara prostor posebnog naboja, posebnog smisla. Pod pogledom starice rastače se i obesmišljava vojnička snaga i odlučnost, ona slika koju vojnici pokušavaju da održe o samima sebi; posredstvom pogleda starice oni vide, i mi zajedno sa njima, kako je čitav taj kamp – inače metafora ruskog prisustva u tom području – besmislena mašinerija, koja se besciljno trudi da makar samu sebe nekako održi, okružena morem mržnje, prezira i jada. I usred svega toga, baka Aleksandra, spontano i instinktivno, uspostavlja kontakt sa Čečenkom sa pijace. Njih dve mogu da razgovaraju, da se razumeju, da se zbliže. Uprkos svemu, vojskama, ratovima, pa čak i predrasudama koje imaju jedna o drugoj, one žele kontakt, razmenu. To je mesto slabašne nade koju Sokurov želi da nam prenese u ovoj neobičnoj filmskoj metafori.
Potpuno drugačije raspoloženje emituju dva veoma uspela filma koja bismo možda mogli svrstati u komedije. Najpre Dva dana u Parizu u režiji Žili Delpi, u kome ona igra i glavnu ulogu, poverivši čak sopstvenim roditeljima da glume sami sebe. Adam Goldberg tumači ulogu njenog dečka sa kojim Žili, provodi dva dana u rodnom Parizu. Ta dva dana su prilika za niz zapleta proisteklih pre svega iz susreta dva različita (nacionalna) mentaliteta. U razbrbljanom, vudialenovskom pokušaju da protumače i predstave jedno drugome oni su uverljivi i zabavni, i čitav film, zasnovan na glumačkoj veštini, inteligentnom variranju prepoznatljivih predrasuda i ponešto improvizacije, odličan je „mali“ film. Nalik njemu je i danski Kao kod kuće, izašao iz radionice danskog studija Centropa, i ruku rediteljke proslavljene filmom Italijanski za početnike. To je složeni kolaž živopisnih, malo iščašenih, ali u stilu već raspoznatljivog „skandinavskog optimizma“ neodoljivo šarmantnih likova kojima sudbina pomaže da nađu svoje mesto pod suncem, i daje im ono malo što im je potrebno da bi bili srećni. S mnogo humora, toplote, dobrodušnosti, ovaj film slobodno prepliće više niti, ne vodeći računa o zatvorenosti konstrukcije i dorečenosti.
Najveća razočarenja ovaj put su stigla iz Francuske. Olivje Asaja, važan kritičar, ali i veoma aktivan režiser, snimio je ove godine kriminalistički film Boarding Gate za koji je veoma teško reći šta ga čini „autorskim“, osim možda prejake želje da krimi zaplet – inače i sam po sebi vrlo problematičan u pogledu logike i motivacije likova – učini atraktivnim tako što će do maksimalnih granica „seksualizovati“ svoju glavnu junakinju insistirajući na opscenostima u rečima, aluzijama, prizorima. Međutim, nije to bilo dovoljno da bi se od narkomanke, lopova, prostitutke i plaćenog ubice, sve u liku oskudno obučene glumice Asije Arđento, napravio seks simbol. Naročito ako zaplet, takav kakav je, to uopšte ne zahteva. Drugi veliki Francuz čiji smo film imali prilike da vidimo bio je Alan Rob-Grije. On se u Gradivi prepustio već pomalo zaboravljenoj maštariji o svetu – najbolje negde na istoku – u kome su žene otelovljenje sado-mazohističkih erotskih fantazija, tela koja se dobrovoljno predaju za uživanje ili sakaćenje, sve do smrti, nakon koje, u vidu duhova obučenih u bele providne čaršave, zavodljivo i neuhvatljivo zamiču ulicama severnoafričkih gradova. Da se Grije još malo više prepustio toj fantaziji, da je bio manje stilizovan u kič-maniru za koji se opredelio, a više eksplicitan u prikazivanju svih elemenata tog sveta snova, ovaj film bi se mogao preciznije žanrovski odrediti – kao specifična vrsta „filmova za odrasle“ – te bi na projekciju došla samo zainteresovana publika, dok bi ostali deo prosečne festivalske publike bio pošteđen suvišnog maltretiranja.
Follow
