Usamljeni orah – to je oltar. Zaprepastila me ne njegova boja. Koliko je duše, koliko emocija, koliko istine i koliko odvažnosti u tom filmu!
Pre mnogo godina Frunze Dovlatjan najavio je svoj dolazak filmom Zdravo, to sam ja!. Ljubav i smrt, rat i stvaralaštvo, problem pamćenja – kako je samo neočekivano živo i sa kojom svežinom on osvetlio te večne teme. Sve je u tome ovde bilo novo, i sam filmski prostor i lica junaka… Bio je to veliki film. Bilo je uzbudljivo. Sa nestrpljenjem sam očekivao svako novo rediteljevo delo, upijao sam ih. Sva ona – Hronika jerevanskih dana, Braća Sarojan, Rođenje – sva su na svoj način bila zanimljiva i nesvakidašnja. Ali pojavio se Orah.
Orah u meni budi asocijaciju na najveličanstveniji hram sa Pergamskim oltarom. U njemu vidim i osećam idealnu leguru sižea i kompozicije. U Orahu kao i u Pergamskom hramu dominira kamen – gracioznost i plastičnost kamena.
Kakva snaga rađa tu neobičnu leguru emocionalnog, estetskog i fiziološkog uticaja? Šta to primorava celuloidnu traku da se zgusne u hram? I šta nas primorava da se poklonimo njegovom tvorcu? Ako umetnik ume i ne usteže se da bude ono što jeste – on stvara hram.
Usamljeni orah je armenski oltar.
Smelo i iskreno, bez retuširanja i falsifikata, Frunze Dovlatjan niže na nisku sižea sve oblike ispoljavanja našeg nacionalnog karaktera. Ovde su i poroci i nežnost i mudrost i drhtaj duše i poštenje i plemenitost i strah i netrpeljivost mog naroda. Na kraju se pojavio taj oltar neobične snage.
Koliko je samo života u tom filmu! Koliko je u njemu živih ljudi! Oni vole i svete se, pravdaju se i pate, bore se i sažaljevaju… Ali ono najvažnije je da svi oni razgovaraju jedni sa drugima.
I neobična je i vredna divljenja ta šetnja kroz 86. godinu u ulozi umetnika i kardiologa, hirurga i filosofa ali tako da u nama nađu odjek sve narodne nevolje i radosti. Sa svojih 60 godina Frunze Dovlatjan postavlja svoju dijagnozu bez straha i žalopojki, muški gledajući bolesnika u oči. Već je sama ta činjenica garancija pobede zdravlja i života.
Naučili smo da lažemo, naučili smo da svoju patologiju predstavljamo vrlinom, zavoleli smo svoje bolesti i postali njiho¬vi robovi. I nije čudno, što smo i u umetnosti suštinu zamenili za formu dok smo temu prodavali kao sadržaj. Stvaralaštvo Dovlatjana je usmereno ka istini. On se ne kiti uobičajenim stereotipovima “umetnosti”. Najvažnije je dokučiti istinu, a isti¬na je prekrasna sama po sebi. Sve dramaturške niti Oraha vode tim socijalnim preobražajima koji se danas odvijaju u našoj zemlji, toj velikoj reci perestrojka, koja možda još i nije u potpunosti doprla do naše svesti.
Dovlatjan je umetnik velikog formata. Njega ne zadovoljava kamerni klavir. Uzima koncertni. Ali tesna mu je i koncertna sala. On izvlači svoj klavir u prirodu. Ispod njega se pružaju brda i doline, a njegova muzika upija svu prošlost i budućnost naroda. On slika portret naroda koji se sa pijetetom odnosi prema svojoj istoriji i gradi budućnost. Orah je dijalog između režisera i vremena. I zar je mogao Dovlatjan da poveri bilo kome ulogu Kamsarjana? Režiser i kamerman. Dovlatjan i Javurjan. Koliko je samo harmonije u tom spoju, kako su samo jedinstveni oni u svojim razmišljanjima, u svom zanosu i svom bolu. U svakoj sitnici i svakom potezu kičicom oni ponovo oživljavaju duh epohe. To svoje umeće oni dovode do istinskog savršenstva u liku Razmika.
Junak Džigarhanjana predstavlja uopštavanje ogromne snage. Tu je i Sicilija, tu su i Venecija i Divlji Zapad i Španija. Ali, koliko je tek neponovljivo on konkretan u svojim ispoljavanjima, koliko je neodvojiv od današnjeg armenskog sela. To je primer hiperrealizma na filmu.
Džigaranjana opija njegova žeđ, iskonska paganska žeđ za zemljom. U tom liku ima i starozavetne mudrosti. I uz njega je Kamsarjan – mudrost drukčijeg kulturnog preseka. Orah je za Armaniju neobična filmska traka. Na fonu čitave savremene sovjetske kinematografije ona se izdvaja monumentalnošću i epikom. Toliko snažan film o narodu i vremenu još nismo imali. I ovo govorim u vreme, kada u svom aktivu imamo i dela kao što je Pokajanje.
U Dovlatjanovom filmu nema efekata, nema filmskih postupaka koji bude emocije. Njegova emocionalnost se postiže otvorenošću muške reči, uzdržanošću muškog bola i muškim ignorisanjem spoljne forme. Film je mogao da bude svakako i pitoreskniji i suptilniji i savršeniji po svojoj formi. I to bi mnoge oduševilo. Ali bi on u tom slučaju izgubio ono što ja zovem oltar.
Dovlatjanovljev film je duboko intelektualan. Međutim, njegova intelektualnost je u emocionalno percipiranom liku, ona ne postoji sama za sebe. I deklaracije junaka treba poimati kao neodvojivi deo njihove fakture, kao skicu za portret, lik i ništa više. Ideja filma je u pozadini reči. Ona je intonacija u boji glasa, u bojama, gestovima, pogledima. Ona se krije u audiovizuelnom liku filma. Ovaj film treba prihvatiti srcem i tek kasnije osmisliti umom. Zadatak nije najlakši. I nije slučajno što njegova vrednost nije dobila odgovarajuću ocenu na poslednjem svesaveznom filmskom festivalu.
Hteo bih gledaocima da dam jedan savet – idite da gledate taj film sa treptajem duše i tada će da vas poseti najveća radost spoznaje. Usamljeni orah je kardiogram našeg života, naših srdaca, naših planina i naše zemlje. To je trag našeg bola i radosno predosećanje promena.
1986.
Follow
