Festival je ugostio oko 150 gostiju iz zemlje i inostranstva i prikazao ukupno 82 kratkometražna, animirana, dokumentarna i igrana filma, uključujući i retrospektive ovogodišnjih laureata -Selektor Nikitin je za jubilarno izdanje Festivala izabrao jedan lajtmotiv koji povezuje sve takmičarske filmove: motiv „pronalaženja pravih i lažnih prijatelja, ljubavi i porodičnih veza“
Posmatrajući u celosti programe Palića 2008., mogu se dosta jasno izdvojiti tri sadržajno-kreativna opredeljenja: otvoreno politički angažovani filmovi, društveno angažovani i konačno, prevashodno estetički angažovana dela. Ovo naravno ne znači da se navedene kategorije uzajamno isključuju, one se, naprotiv, prepliću; ipak, ovakva kategorizacija može se uslovno napraviti s obzirom na primarno opredeljenje. Novi izraelski i novi mađarski film ponudili su tako pre svega političke ili političko-socijalne filmove, koji se naravno ističu i kvalitetom režije, glume i slično, dok se u programu Mladi autori Evrope, u kome su dominirali kratki eksperimentalni, animirani, i kratki igrani filmovi, iako je bilo i poetskih dugometražnih, angažman autora ogledao pre svega u traganju za alternativnim jezikom filma, izboru više hermetičnih tema i izrazitoj stilizaciji. Ovo je možda bio i umetnički najizazovniji program, i šteta je što ga nije bilo lako pratiti zbog izvesnih preklapanja projekcija i činjenice da se ove godine glavni program, zbog kišnog vremena, odvijao u Subotici.
Ratni film na animirani način: Valcer sa Baširom
Pobedničko ostvarenje, Valcer sa Baširom, jedan od ovogodišnjih kanskih favorita, govori o ratnom masakru u Sabri i Šatili 1982. tokom prvog rata u Libanu, koji su izvršili Falangisti, hrišćanska milicija, uz podršku tadašnjeg ministra odbrane Ariela Šarona. Za samo tri dana ubijeno je i masakrirano oko tri hiljade civila, žena i dece, kao odgovor na ubistvo predsednika Bašira Džemaila. Ovaj događaj ostao je jedna od potisnutih nacionalnih trauma Izraelaca, ali i samog reditelja, koji je odavno planirao da ga obradi u formi animiranog filma.
Valcer sa Baširom pripada izuzetno retkom žanru animiranog dokumentarnog filma, koji se prvi put javlja 1918. godine, kada jedan od prvih filmskih animatora, Vindzor Mekej, snima 12-minutni crtani film Potapanje Luzitanije. Ova podvrsta žanra korišćena je za edukaciju i kao ilustrovani radio-dokumentarac, dok je složeniji i ličniji oblik dobila u delu svog glavnog predstavnika danas, Pola Firlingera. Kao i u Firlingerovoj autobiografiji Prema sećanju i još nekim filmovima, i u Valceru sa Baširom korišćena je tehnika animiranih intervjua, ovog puta kombinovana sa serijom nadrealnih slika nasilja. Na samom kraju Valcera vidi se, međutim, originalni arhivski materijal sa prizorima oplakivanja mrtvih tokom masakra, u kome uplakane žene prosto nasrću na kameru. Po rečima glavnih animatora Tala Gadona i Gali Edelbaum, koji su posetili Palić, reditelj je ovu sliku dodao kako bi gledaoca vratio u realnost zločina, jer bi inače čitav film delovao suviše nadrealno, kao mračna fantazija. Motivacija za ovakav film ne dolazi, po našem mišljenju, samo iz razloga umetničkog eksperimenta ili ličnog traganja. Ona svedoči o zasićenju slikama nasilja i prizorima patnji drugih, kako kod gledalaca tako i kod stvaralaca. Užasi se lakše podnose ukoliko se prikažu crtežom, stilizovanom slikom, a ovakav pristup nudi i veću slobodu u kritici ratnog nasilja. Primeri pobune protiv ratnih zločina ili, pak, terora totalitarnih režima, ostvareni u umetničkoj formi animacije, uključuju i japanski animirani dokumentarac Pika Don iz 1978. o posledicama bacanja atomske bombe na Hirošimu 6. avgusta 1945, kao i crtanu odiseju iranske tinejdžerke, od detinjstva tokom islamske revolucije do bekstva na Zapad, zasnovanu na stripu o životu rediteljke Marjan Satrapi, francuski Persepolis iz 2007, koji je imao ogroman međunarodni uspeh.
Reditelj Ari Folman je, dakle, glavni pokretač i producent ovog projekta, koji je zahtevao komplikovanu animacionu tehniku i susrete sa brojnim svedocima, njegovim ratnim drugovima. Film počinje ispovešću jednog veterana, Arijevog druga, koji mu u kafiću saopštava svoj košmar, u kome ga juri 26 pobesnelih pasa koje su morali da ubiju prilikom jedne vojne akcije za vreme prvog libanskog rata. Ari sa užasom otkriva da se ne seća ničega iz tog perioda svog života, i kreće u potragu za delovima svog sećanja kontaktirajući stare drugove širom sveta. Osnovni kvalitet filma jeste njegova duboka psihološka introspekcija i njoj prilagođen ritam, koja postiže hipnotički kvalitet u divno-jezivim scenama noćnog kupanja koje se ponavljaju, u kojima Ari i njegovi saborci nagi izlaze iz vode na plaži Bejruta, dok se nad gradom rasprskava vatromet. Ari, čije je potpunije sećanje na događaj zamrlo u svojevrsnoj emotivnoj amneziji, opsednut je moralnom dilemom: da li je moguće da je i sam učestvovao u tom krvavom masakru? Sada sredovečni svedoci, među njima i komandant njegove jedinice, nude različite verzije događaja. Ari na kraju dolazi do zaključka da je u tome bio samo pasivni posmatrač, ali ne i učesnik. Izuzetan crtež art direktora Davida Polonskog, pažljivo vođen ritam, snolika atmosfera filma, kombinovana sa prizorima obesnosti i zabave mladih vojnika, kao i kreativna i raznovrsna upotreba muzike, čine ovaj anti-ratni film i vrhunskim umetničkim ostvarenjem.
Još jedan politički film iz Izraela, direktnije polemičan nego što je to prethodni slučaj jeste Limunovo drvo (Izrael/Nemačka/Francuska, 2008. ), prikazano na otvaranju Festivala. Reditelj i ko-scenarista Eran Riklis odlučuje se za isprva komičnu situaciju, koja poprima ozbiljne tonove: kuća izraelskog ministra odbrane izgrađena je na samoj granici sa Palestinom, i gleda u voćnjak sa limunovim drvećem koji je od oca nasledila Salma Zidan. Služba obezbeđenja zahteva da se drveće poseče, jer predstavlja bezbednosni rizik. Ministar to odobrava, ali Salma, uz podršku mladog advokata Zijada kreće u pravnu borbu za svoja stabla i stiže do Vrhovnog suda. Ceo slučaj dospeva u medije, nanoseći štetu ugledu ministra, a sud presuđuje da se stabla skrate na 30cm, ali da se ne iščupaju iz korena. Salma ostaje sama na svojoj zemlji. Pored toga što kritički govori o represiji izraelskog političkog sistema nad palestinskim narodom – radnja filma odvija se tokom izgradnje separacionog zida ka Palestini – film je i uspela metafora globalizacije, a bavi se i ženskim pitanjem. Tehnokratska ekipa Ministarstva odbrane gradi osmatračnice, stavlja čelične ograde, instalira kamere, snajperiste i sva raspoloživa sredstva kontrole i nadziranja. Naspram nje nalazi se skromna junakinja sa svojom porodičnom istorijom, tradicionalnim načinom života u skladu sa prirodom („drveću je potrebna ljubav i posebna nega’’, objašnjava stari radnik, Selmin jedini pomoćnik, na sudu), ličnim osećanjima prema preminulom ocu koji joj je ostavio u amanet limunova stabla stara preko 50 godina, i konačno sopstvenim ponosom. Njena stara kuća i zemlja sušta je suprotnost modernoj, luksuznoj i tehnički opremljenoj kući ministra. Ekonomska i tehnološka globalizacija, dakle, ruši pred sobom sve što je intimno i lično, tradiciju, starinu, običaje, prirodu, u svrhe bezličnog „napretka“, postajući time i proces uništenja postojeće kulture. Materijalistički svet efektno je predstavljen prizorima opremanja ministarske kuće, u koju radnici sve vreme donose novi nameštaj i skupe stvari. Sukob oko drveća, koji postaje pravni i medijski rat, ogleda se kroz nerealizovani odnos dve žene, Salme i ministrove supruge, koja sa ovom očajnički želi da uspostavi komunikaciju ulazeći na kraju uz pratnju obezbeđenja u njen posed.
Komunikacija, međutim, izostaje. Kroz portret supruge film daje levičarsko-feminističku kritiku buržoaskog braka, u kome žena pristaje na društveni poredak moći podržavajući muža i držeći se sopstvenog komoditeta, čak i kada ima dobre namere. Autor, međutim, pristupa poziciji obe žene sa razumevanjem, pokazujući cenu koju bogata bela žena u takvom odnosu mora da plati, ostajući i sama podređena. Odvratna scena zabave na svečanom otvaranju kuće, u koje je supruga uložila svu svoju energiju, kulminira vulgarnim muzičkim nastupom mlade sekretarice iz ministrovog kabineta, koji implicira tajnu vezu. Celo društvo posle zvaničnog tona na početku prepušta se ovom raspusnom zvuku (poput našeg pop-folka), ali zabavu prekida odjek granatiranja sa granice. I položaj žene u. tradicionalnom društvu izložen je kritici, Salmu posećuje starešina, prijatelj njenog pokojnog muža, i nalaže joj da raskine svaku vezu sa mladim advokatom, te da doživotno ostane udovica (u tom trenutku Salma je to već deset godina). Rigidnost palestinske zajednice pokazuje i njegova napomena da, iako su Salmi za drveće ponudili kompenzaciju, ona istu ne sme da primi, jer „mi njihov novac ne primamo“. Tako su obe žene zarobljene političkim odlukama svojih muških sunarodnika. One ipak nalaze izlaz, supruga ministra u smeloj izjavi za štampu u kojoj se solidariše sa Salmom, koja je istovremeno osveta za muževljevo neverstvo, ali i njeno iskreno mišljenje, a Salma u delimičnoj pobedi na sudu. Ona se rastaje od Zijada, koji se ženi kćerkom palestinskog ministra. Tako se i politička igra i individualni otpor nastavljaju. U susretu sa ovakvim filmom možemo se samo zapitati koliko će vremena proći dok sadašnja srpska kinematografija ne progovori studioznije i kritičnije o sličnim problemima našeg društva, koji ostaju tabu-tema.
Politički i društveno svestan bio je i Novi mađarski film, koji je, prema rečima selektora Šifliša, ponudio filmsko lice mađarske stvarnosti, odgovorna i umetnička merila datog vremena, mesta i društvene situacije. Žanrovski raznovrstan, pokrivajući dijapazon od groteske (Tablon), trilera (Overnajt), akcije i kriminalističkog filma (Šmrkanje, Osmi dan u nedelji) do romanse (Lora) i komedije (Avanturisti), povezujući pritom reditelje različitih generacija, aktuelni mađarski film u ovom izboru ostaje nepokolebljivo utemeljen u realnosti pričom i stilom i izuzetno socijalno odgovoran. Osmi dan u nedelji iskusne rediteljke Judit Elek prikazuje stambenu mafiju koja putem prevare pljačka plemenitu i naivnu profesorku baleta, nekadašnju primadonu Hanu Sendroj, koja u svemu tome ostaje ličnost od integriteta, u izuzetnom izvođenju glumice Maje Komorovske. Šmrkanje, mladog reditelja Erika Novaka, interesantan je primer evropskog žanr-filma ispričanog realističnim jezikom, u kome i u najjezivijim scenama ranjavanja i ubistva film ostaje čvrsto vezan za realnost i tok priče i ne podleže fetišizmu slike i usporavanju radnje radi vizuelnih efekata, dominantnom postupku u savremenom holivudskom filmu. Prikazujući zavodljivosti života u kriminalu, kojima podleže glavni junak, kao što su površni i lako dostupni seksualni odnosi, luksuz i konzumiranje droge i skupih pića, film zadržava izuzetno oštar kritički stav prema ovom, uvek u krajnjem ishodu nepravednom i tragičnom, stilu života. Zgusnuto i temeljno režiran, u kombinaciji klasične krimi-priče i emotivno intenzivnih scena bliskih savremenoj umetničkoj introspekciji, Šmrkanje je zrelo i impresivno ostvarenje. U drugim programima prikazano je još tri mađarska filma: zapaženo Iskino putovanje Čabe Boloka, dokumentaristička drama o užasnom stradanju siromašne dece zasnovana na istinitom slučaju devojčice koju su autori usvojili posle snimanja filma, dečiji animirani naučno-fantastični film Egon i Denci Adama Mađara i Sporo ogledalo Igora i Ivana Buharova u programu Mladi autori Evrope. Van konkurencije prikazana je i srpsko-mađarska koprodukcija Peščanik Sabolča Tolnaja iz 2007.
Deca i roditelji: Evropska porodična melodrama
Selektor Nikitin je, prema sopstvenim rečima, odlučio da za jubilarno izdanje Festivala izabere jedan lajtmotiv koji bi povezao sve takmičarske filmove: odlučio se za motiv „pronalaženja pravih i lažnih prijatelja, ljubavi i porodičnih veza“. Većinu filmova u takmičarskoj selekciji stoga obeležava izrazito melodramski okvir, u koji se ne uklapaju jedino direktno politički angažovani izraelski filmovi Limunovo drvo i Valcer sa Baširom. Dominacija porodične melodrame dovela je do izvesne jednostranosti i monotonosti glavne selekcije, čini se da je ranijih godina ovaj izbor bio razuđeniji te je bilo i više umetnički zanimljivijih filmova. Ali ona nam je zato pružila duboki uvid u jednu značajnu temu i njen aktuelni tretman u evropskom filmu. Kao i prethodnih godina, filmovi u takmičarskom programu nisu uvek bili izabrani prema kriterijumu umetničke inovacije, već je u njihovom izboru važno mesto u vrednovanju zauzela socijalna komponenta. Ova odlika takmičarske selekcije nalazi se u funkciji opredeljenja Festivala ka isključivo evropskoj kinematografiji, što podrazumeva i političke i kulturne imperative EU i zemalja kandidatkinja. Među njima su tolerancija, socijalna politika, kulturni identitet, porodica, ali i problemi otuđenja, frustracija i konflikata, od međudržavnih do privatnih, skrivenih.
U takmičarskoj selekciji izdvojilo se nekoliko formalno-stilski veoma inovativnih ostvarenja, kao što su Sedmo nebo, drama o erotskoj ljubavi dvoje starijih ljudi snimljena naturalistički, slobodnim potezima kamere i bez klasičnog scenarija, bajkovita Rusalka i animirani film dokumentarno-ratnog žanra (!) Valcer sa Baširom. Crni led, koprodukcija Finske i Nemačke i švedski Kralj ping-ponga postigli su, pak, intenzivni melodramski patos, dok je bugarsko ostvarenje Svet je veliki i spasenje je iza ugla Stefana Komandareva, sa Mikijem Manojlovićem u jednoj od glavnih uloga, uspešno reaktuelizovalo formulu „balkanskog filma“ kombinacijom porodičnog sentimentalizma, finog humora, tragičnih istorijskih okolnosti i aktuelne društvene kritike.
Najupečatljivije porodične melodrame ovogodišnjeg programa razmatraju aktuelne probleme evropskog individualizma i stanja porodice, pogođene pre svega disfunkcijom muškarca koji ne uspeva da odgovori na zadate uloge oca porodice i poslovno uspešnog čoveka (Kralj ping-ponga, Bugi, Crni led), a odmah zatim i disfunkcijom žene koja na to reaguje pasivnošću, samozavaravanjem i emotivnom zavisnošću, te oni zajedno proizvode psihološki nestabilno potomstvo (Kralj ping-ponga, Rusalka). Reči junakinje filma Crni led (Finska/Nemačka 2007. ), Sare, upućene samoj sebi: „Ti si patetična buržujka, srednje klase, opsednuta sobom i seksualno frustrirana“, kao da opisuju većinu junaka ovih filmova. Sa izuzetkom Bugija i još par filmova moderne forme, pomenuti filmovi uglavnom koriste razrađeni jezik filmskog realizma, idući u izrazu sve do groteskne „mitelklas“ melodrame (Crni led).
Filmom Bugi reditelj Radu Muntean (Bes, Hartija će biti plava) nastavlja aktuelnu školu post-socijalističkog rumunskog filma, čiji važan deo predstavlja i njegov opus, koga karakterišu socijalno-realistička vizura i precizna režija. Bugi započinje režijski inovativno, neobično dugim kadrom u srednjem planu na obali mora, u kome figurira otac, buduća centralna figura filma, koji se obraća sinčiću. Nakon toga vidimo i majku, rumunsku glumicu u usponu Anamariju Marinku (glavna uloga u 4 meseca, 3 nedelje i 2 dana), a time i porodicu na okupu. Bogdan na terasi odmarališta sreće svoje drugove iz srednje škole i sa njima odlazi u noćni život, na ogromno nezadovoljstvo supruge, koja bi volela da se na tako kratkom odmoru Bogdan posveti njoj i sinu. Provod završava opijanjem i naizmeničnim seksom sa istom prostitutkom u spavaćoj sobi hotela u kome su drugari odseli. Veoma istančano autor dočarava stanja junaka, njegovu pocepanost između porodične uloge, za koju nikako ne može da zaradi dovoljno para, implicitno rečeno, u novim kapitalističkim uslovima (i stari su bili daleko od dobrih), koji kao da stalno iz te uloge isklizne, jer se u njoj ne oseća najbolje, i ispraznog „momačkog“ života. Spoljni uspeh Bogdana kao muškarca, koji ima posao, ženu i dete, i drugo na putu, kontrastiran je depresiji i prigušenom očaju njegovih drugova, tipičnih „gubitnika“ koji nemaju snage da stupe na životnu scenu i preuzmu uloge koje samog Bogdana stežu kao tesna kravata. Pozadinska poruka filma jeste da socijalni uslovi kreiraju ovakve „neuspele’’ muškarce, a jedva dostignutu modernu „idealnu“ porodicu guraju ka raspadu. Režija i kamera pokazuju duboko saosećanje sa junacima, ali imaju razumevanja i za žensku poziciju, jer džangrizavost supruge objašnjavaju neopredeljenim, brljivim ponašanjem njenog muža, dok situaciju mladih prostitutki iz bivšeg SSSR-a vide kao kontinuiranu nepravednu sudbinu. Dirljiva scena u hotelskoj sobi ističe se posebnom atmosferom i surovim prikazom seksualne bede prosečnih muškaraca. Problem filma u kreativnom smislu je, međutim, u tome što izbor reditelja da izraz gradi ne samo na dramskoj priči, već i na specifičnom kadriranju i uokviravanju scena, u jednom trenutku presahnjuje i ostavlja nas bez započetog formalnog okvira, što umanjuje snagu priče i ostavlja je nedorečenom.
Kralj ping-ponga prikazuje još jednog oca porodice koji se pravi važan pred sinovima, izmišljajući da je kupio novu kuću i vozeći u pijanom stanju. Ovaj moderno režiran i odlično snimljen film kombinacija je dečijeg filma i porodične melodrame, u kojoj se otkriva mračna tajna: očev najljući neprijatelj zapravo je otac mlađeg sina, što majka poverava starijem dečaku Riletu, glavnom junaku filma, koji kao najstarije dete snosi svu odgovornost i težinu porodičnih odnosa koju ne mogu da ponesu odrasli. Kao takav, prezreo i usled nedostatka ljubavi, debeo (poput svoje majke), Rile je zlostavljan u školi od druge dece, ali je kralj stonog tenisa. Rile je glas razuma koji pokušava da pomogne svojim nezrelim roditeljima, a psihopatska bezobzirnost mlađeg brata, koju ni on ne može da pobedi, ostaje kao klica bezosećajnosti društva koja se, nažalost, stalno obnavlja. Crni led, drugi igrani film Petrija Kotvice, efektna je melodrama sa elementima trilera režirana i vizuelno oblikovana u retro-stilu sedamdesetih (od kostima i enterijera do temeljnog, statičnog kadriranja). Ovakav stil primeren je stoga što su junaci drame sredovečni ljudi, bračni par bez dece, visokog statusa ali neosvešćenih strasti. Supruga Sara, cenjeni ginekolog, saznaje da je muž Leo vara sa studentkinjom, te da mu to nije jedina preljuba tokom godina. Vođena ogromnom osvetoljubivošću, ona se upoznaje sa dotičnom devojkom, Tuli, inače instruktorkom džudoa, i postaje njena najbolja prijateljica, krijući svoj pravi identitet. U jezivom finalu Sara je čak drogira kako bi se uverila u njenu trudnoću sa Leom. Videvši u šta se uplela, povređena i izneverena od oboje supružnika, Tuli beži, ali na kraju filma rađa žensko dete u Sarinoj klinici. Pomalo konzervativan u pristupu, Crni led prikazuje iracionalnu borbu žena oko jednog muškarca u naizgled rodno ravnopravnom društvu; njegov puni kvalitet leži pak u dubljim slojevima značenja, u kritici individualizma koji vodi u otuđenu usamljenost materijalno zaštićenih slojeva, kao i u odličnoj glumi i impresivnom izgledu glumica Outi Maenpaae (Sara) i Rie Kataje (Tuli).
Debitantsko ostvarenje estonske rediteljke Kadri Kusar Magnus, dobitnik nagrade za toleranciju međunarodnog žirija kritike, prvi je film iz Estonije koji se našao u zvaničnoj selekciji Kanskog festivala. Magnus je empatična dokudrama, zasnovana na istinitom događaju o mladiću koji je sa 16 godina izvršio samoubistvo. Kada je upoznala dečakovog oca, koji danas ima novu porodicu, i čula priču o tome kako nije sprečio sina da se ubije, Kusar je osetila da o tome mora da snimi film. Film prikazuje milje u kome žive siromašniji stanovnici Evrope, ljudi osuđeni na bavljenje graničnim poslovima, kao što su pornografija, prostitucija i dilovanje droge usled svoje materijalne i, iz nje proizašle, emotivne bede. Izuzetno potresno film intimistički slika moralnu i osećajnu letargiju roditelja, koji navikli na grubosti ne umeju i ne mogu da pruže emotivno utočište svojoj deci. Dok majka organizuje porno-snimanja, a otac transportuje striptizete u Rusiju, bolesni dečak zamišlja sopstvenu smrt. Ova ideja umiruje ga i kada odraste, jer sve ostaje po starom. Mlađa sestra, svedok njegove apatije, ne uspeva da mu pomogne. On stoga dva puta pokuša da sebi oduzme život. Otac ga uzima kod sebe, samo da bi ga učinio svedokom sopstvenog drogiranja, gledanja televizije i seksa sa plaćenim maloletnicama. Lik oca koji je toliko apatičan da ne vidi šta radi sopstvenom detetu, gotovo je tragičan i dugo ostaje u sećanju. Njega igra sam otac dečaka čija je sudbina bila osnov priče. Kusar je istakla da je ocu rad na filmu bio neka vrsta terapije, i da njegov slučaj dokazuje da čovek može da se promeni. Treba istaći izvanrednu fotografiju Pavela Sobčika i glumu mladog Marta Laiska, koji je filmu dao lični pečat. Film uključuje i kritiku seksualnog ropstva žena u post-socijalističkim zemljama, sa kojima u jednoj poetičnoj sceni mladić doživljava prva erotska iskustva u čežnji za majčinskom ljubavlju. Interesantno je da je majka pokojnog dečaka tužila autorku filma, koji se sada nalazi pod sudskim postupkom.
Poruka Magnusa, po rečima autorke Kadri Kusar, glasi: Ko nije voljen, neće živeti. Ona je i zajednički imenitelj većine filmova na ovogodišnjem Paliću.
Follow
