Dobre knjige o filmu su u nas još stvar slučajnosti ili srećnog trenutka, o čemu svedoče čak i neke etablirane edicije filmske literature. I tamo caruje nepouzdan ukus i odsustvo stručnog, sistematičnog pristupa filmskom izdavaštvu, a o prevodima i stručnoj redakciji da ne govorimo. O tome drugom prilikom.
Sada o jednom srećnom trenutku: pred nama je izvanredno stručan i precizan vodič kroz razuđeno filmsko delo Andreja Tarkovskog, prevod izdanja Indiana Univesity Press iz Blumingtona, SAD. I opet o slučajnosti: samo činjenici da je prvi autor ovog dela negdašnja Beograđanka, kćerka čuvenog slaviste, profesora Beogradskog univerziteta Kirila Taranovskog, sada profesor ruske književnosti na Tafts univerzitetu u Americi, možemo da zahvalimo pojavu ove knjige na našem jeziku. Vida Taranovski Džonson htela je da svoju studiju o Tarkovskom učini dostupnom i na srpskom jeziku, koji joj dođe i maternji. I ova činjenica je od naročitog značaja. Nasledivši od oca crtu književnog prevodilaštva, kaže da je uporno proveravala adekvatnost svake reči, što se zapaža već pri prvom čitanju. Iz ove složene knjige teče lepi i tačni srpski, prava lekcija iz izvanrednog prevođenja u duhu književnog jezika, koja nam -gle čuda -dolazi sa one strane Okeana! Ovaj prevod je primer za ugled onim ovdašnjim prevodiocima, koji možda znaju engleski, ali ne i srpski.
Zašto je ova knjiga bila potrebna i Americi i Evropi? Autorka odgovara na ovo pitanje bez gorčine: zato što je na obema stranama Tarkovski još najčešće neshvaćen ili pogrešno shvaćen. U Americi, „njegovi filmovi, po pravilu, smatrani su ’opskurnim’, ’zbunjujućim’ i ’nezarumljivim’, naročito od strane američkih kritičara, koji su često vrlo realne teškoće kombinovali sa nedovoljnim poznavanjem istorijskog i kulturnog konteksta koji su oblikovali te filmove“. Za „Njujork Tajms“, recimo, filmovi Tarkovskog su još uvek „predugi i dosadni, bez narativnog smisla“.
Posle svoje smrti Tarkovski je postao evropsko božanstvo, kvaziikona uobražene i pomodne kritike, koja ne čita niti razumeva njegove filmove. Kod francuskih kritičara „drastično pogrešan opis onog što se na platnu odigrava često služi kao osnova za komplikovane interpretivne konstrukcije koje potpuno izvrću značenje određenih scena a ponekad i celog filma“. U nas je problem još složeniji. Sa izutetkom nekih kritičara (recimo Vučinić), svi bi hteli da su poklonici Tarkovskog na osnovu jednog ili nijednog gledanja ili maglovitog sećanja na njegove filmove, slučajno uhvaćene na televiziji ili na seansi kod prijatelja. Filmovi Tarkovskog ne mogu se razumeti na osnovu jednog gledanja. Vajano vreme Tarkovskog može se otkrivati samo u višekratnom gledanju njegovih filmova, a ne obogaljenih surogata na MP3 – koji se mogu kupiti na piratskim tezgama.
„Stoga, važan element naše knjige predstavlja i poduži Dodatak sa detaljnim sinopsisima svih filmova“ kažu autori. „Ono su zasnovani na više puta ponovljenim gledanjima filmova, najkvalitetnijih mogućih kopija od 35 mm i 16 mm i na videu. Dužina, složenost i višeslojnost filmova čine da se mnogi detalji pogrešno tumače ili zapamte; zato smatramo da je obezbeđivanje tačnog opisa onog što se u njima vidi i čuje bitan preduslov za dalju analizu; čak i čitaoca kome je delo Tarkovskog dobro poznato, pozivamo da konsultuje sinopsise uporedo sa čitanjem poglavlja o određenom filmu“. Ovaj stav je naročito važan i zato smo ga u celini citirali. Još je Sosir govorio: gde nema tačne morfologije, ne može biti analize. Ova vrsta akribije doista cveta u američkom akademskom životu, bez obzira što smo mi Evropljani, često poneseni intuicijom i zavođenjem niščih duhom, spremni da ga bagatelišemo. Evo sada morfologije, evo tačnog materijala, rečju spremnog putovođe kroz lavirint bez središta takve gromade kao što je Tarkovski. Bez ovog dodatka naše umovanje i razlog nemaju pouzdanog osnova. Drugim rečima, svako istraživanje Tarkovskog, ako pretenduje ne samo na naučnost nego i na bilo kakvu analizu, ne može bez ovakvog priručnika i zato je korist od ove knjige velika. To je tipična američka univerzitetska basic book, zbog čega treba reći da je opremljena još i detaljnom filmografijom, primarnom bibliografijom (dela i intervjui samog Tarkovskog), sekundarnom bibliografijom (dela o Tarkovskom i opšta kritička literatura) kao i spiskom od 45 intervjua koje su autori obavili sa gotovo svim prijateljima i saradnicima reditelja.
Glavni deo knjige je presek kroz stvaralaštvo autora. U prvom delu se daje prikaz radnih metoda reditelja sa scenaristima, glumcima, direktorima fotografije, scenografima i kostimografima, montažerima, kompozitorima i producentima, što odmah baca jarko svetlo na ono što su Ejzenštejn i Pudovkin nazivali pitanjima metoda i čemu se, hvala Bogu, u Rusiji još posvećuje dužna pažnja. Jer ako je verovati Milošu Formanu, „režirati može i vežban majmun“, što potvrđuje savremena praksa.
U drugom delu daje se depth analysis filmova Tarkovskog po hronološkom redu. To su eseji o osam filmskih dela, u kojima se razotkriva unutrašnja harmonija karakterističnih elemenata jedne celine sveta. Ponavljanje i prožimanje ograničenog broja ovih stalnih komponenata govori da je reč o jednoj velikoj, otsutnoj strukturi koja leži u pozadini svih filmova. Prava poslastica za vrednog strukturalistu, koji zna da su principi kompozicije konstantni, a svakog ponaosob sižea varijabilni, te da sama ta otsustna struktura nije drugo do jedinstvo kompozicije i umetničkog sižea, što važi i za druge sinematičke komponente: na primer, odnos Tarkovskog prema dugom kadru, dubinskoj oštrini, redukciji boje i irealnom zvuku. Možda se čitalac neće uvek složiti sa svim zaključiima izvedenim iz ovih analiza, možda će mu izvesne postavke delovati „školski“, a neke odveć literarno, ali to je stvar različitih tačaka gledišta. Uostalom, treba podozrevati od analiza koje pretenduju na univerzalnost i dugovečnost. Kao „nestalna“ struktura, kao „jezik koji se u sebi prevazilazi“ i ne-logijski nego tek „logomorfni simbol“ (Dušan Stojanović), film sam izmiče definitivnim zaključcima i protivi se svemu što je rigidno, ozakonjeno, stalno.
Najzanimljiviji je treći deo knjige, originalan pokušaj da se otkrije razvoj stila i da se pronikne u njegove izvore. U tom smislu najveću vrednost predstavlja dvanaesto poglavlje: posmatranje osnovnih elemenata prirode u delu Tarkovskog. Autori primećuju da se izvesni elementi prirode neprestano ponavljaju unutar jedne nevidljive, odsutne strukture, što ih navodi na pomisao da jedna zamišljena mitologija prirode stoji u osnovi ove celine. Sledeći ovaj neobično zanimljiv i tajnovit trag autori anaiziraju pojavu vode, vatre, vazduha i zemlje u šifri filmova, što odvodi u pitanja pejsaža (godišnja doba, drveće, ptice, lavež, veliki vučjak, konji, paukova mreža, leptir) ili proizvoda prirode (mleko, hleb, jabuke, vino). To, dakle, pripada nekoj naročitoj mitologiji prirode, koja je inherentna Tarkovskom, možda i ruskom čoveku uopšte. Ruski pejzaž liči na rusku dušu, pisao je, s pravom, Berđajev. Ovaj pejsaž je srž antropologije Tarkovskog. U središtu je čovek, koji je za Tarkovskog odraz lika Božjeg („Možda je naša sposobnost da stvaramo dokaz da smo i mi sami stvoreni po zamisli i u liku Božjem“). Na kraju, analizira se udeo ljudske figure okružene ovim mikrokozmom (muško i žensko telo, duga i mokra kosa, predmeti odeće, nameštaja i enterijera, u kome ćemo uvek naći ogledalo kao glavni arhetip). Sve to, dalje, stoji u vezi sa hrišćanskom, pravoslavnom antropologijom, kao i glavnim obrisima ikone Tarkovskog, složene u liku ruskog strastoterpca, mučenika, žertvoprinositelja, otšelnika i konačno svetitelja (poput njegovog Rubljova), što se podvizuje kroz umetnost. Ne znam koliko sam daleko otišao u ovoj metaanalizi, ali je mit o Tarkovskom uveliko osnovan na ruskim žitijama svjatih i sve što se danas tamo čini, stotine ponovljenih detalja i harizmatsko prisutvo čuda u životu ovog umetnika – mučenika, naglašavanje njegove vere i žrtvovanja za čoveka u predvečerje Apokalipse, vodi ka nekoj vrsti kanonizacije. U izvesnom smislu, Tarkovski je i bio anahoreta i sveti čovek. Možda odveć čovek da bi postao svetac.
Eto pred kakva nas razmišljanja vodi ova vredna i neobična knjiga. Prostor kojim ovde raspolažemo nije nam dozvolio da se osvrnemo čak ni na sva najvažnija mesta u njoj, ali je sasvim sigurno da će nam u bogatstvu svojih značenja i tumačenja ona koristiti sada i ubuduće: pred nama se nalazi pouzdan i ozbiljan vodič kroz tvoraštvo jednog od najvećih umetnika XX veka.
Follow
