Šta je te beskrajne redove posetilaca privuklo izložbi nazvanoj “Poseta studiju filmskog reditelja”? Zašto je mnoge nešto vuklo da ponovo vide izložbu? Zašto bi mnogi od njih doživeli nešto novo? Šta ih je toliko privlačilo u taj svet koji nikako nije mogao da im utoli radoznalost?
Oni koji su imali sreće da prisustvuju otvaranju izložbe doživeli su je još dublje. Ali kako je Muzej skromnih dimenzija, malo je posetilaca koji su mogli videti izložbu na dan otvaranja. Rukovodioci Muzeja, nadahnuti prazničnom atmosferom samih eksponata, pozvali su svakog ko želi da prisustvuje otvaranju. Začudo ni neodgovarajući prostor ni velika gužva nisu pokvarili praznični doživljaj. Karnevalske odore donete sa snimanja filma Ašik-Kerib, rediteljev crveni plašt i raznobojni kostimi hora Avetis koji je nadahnuto pevao toga dana, doprineli su atmosferi pravog rituala. Taj ritual bio je zasićen glasovima i mirisom koji je poticao iz kerozinske lampe i peći na ulje. Ali i sama publika je uzela učešće na originalan način; polagala je cveće na “Zid 26 komesara”. Nije to bila samo puka ceremonija koja je jedan od uobičajenih rituala čvrsto uvreženih u naš svakodnevni život. Posetioci su se uključivali u aranžiranje izložbenih eksponata. Cveće rasprostrto po podu kod “Zida” i izvođači rituala, ogledajući se u 26 malih ogledala, bili su sastavni deo izložbe, i nisu se osećali samo kao posmatrači. Postajali su deo izložbe jer su pronalazili sebe u radovima. Pored “Zida”, bili su deo najmanje sedam eksponata, zahvaljujući ogledalima.
To su bili i radovi “Noćna ptica Tarkovskog”, “Irisi”, “Čarobna riba”, “Buket cveća posle kiše”, “Bela kuca”, “Šaran od ogledala” i “Buket cveća za nestalog brata”. Jedan zapis u knjizi utisaka “Vaša umetnost je ogledalo očišćenja” nije zato samo priznanje lepoti njegovog stila, već korak ka otkrivanju tajanstvenog uticaja umetnosti Paradžanova.
Već sam pomenuo miris koji se širi iz eksponata. Drugi jedan posetilac je svoja osećanja izrazio u knjizi utisaka: “Hvala vam za te predmete, za boje i mirise našeg detinjstva i rodnog doma”. Vasilij Katanijan je pisao o izložbi Paradžanova, održanoj u Tbilisiju 1985. godine u časopisu Aganjok: “On sipa kerozin u gasnu peć, zatim je pali i, odjednom, evo mirisa koji vas odmah prenose u dubine istorije, u Rat… Svakoga jutra on bi dolazio na izložbu, palio šibicu i vraćao nas u našu mladost i detinjstvo.” U Jerevanu, Paradžanov se lično starao o lampi i gasnoj peći i održavao vatru. “Da li redovno punite lampu kerozinom?” bilo je njegovo prvo pitanje, kada smo ga direktor Muzeja i ja posetili na snimanju, u blizini palate Šekin, dve nedelje pre svečanog otvaranja izložbe.
Miris ima čudesnu sposobnost da povrati sve zaboravljeno. Tim se fenomenom uspešno koriste i psihoanalitičari. U jednoj od svojih zamršenih priča, Agata Kristi pomaže svedoku da se seti beznadežno zaboravljenog, pomoću mirisa. U mitu o Postanju žitelji ostrva Samoe govore da se iz Ništavila prvo pojavio miris. U drevnoj Indiji smatralo se da je čulo mirisa nastalo pre čula vida i sluha. Setimo se da i novorođeno dete doživljava svoje prvo čulno iskustvo preko mirisa svoje majke. Kako bilo, miris je opet bio inspiracija i za ovaj zapis u knjizi utisaka: “Probudili ste u meni nostalgiju za detinjstvom u Tbilisiju, iako je tada bio rat.” I još jedan zapis: “Najdublja zahvalnost onome koji mi je oživeo sva zrnca detinjstva u duši. Najdublja zahvalnost što mi je vratio detinjstvo.”
Još u prvoj sali, nazvanoj “Moja sudbina”, uranjamo u detinjstvo Paradžanova. Ovde su fotografije njegovih roditelja i predaka, lepo uramljeni stari dokumenti, vinska boca s početka veka i sa etiketom porodične firme, zatim izvanredna kompozicija nazvana “Čudan i smešan život mog oca” i mnogo toga. To je navelo jednog ogorčenog posetioca da zapiše u knjigu utisaka da se nikada nije sreo sa takvom sebičnošću i narcisoidnošću. Ali druga osoba je zapisala da je reč o jedinom opravdanom slučaju kulta ličnosti. Očigledno je prvi posetilac bio ogorčen indiskrecijom Paradžanova ne shvatajući da tu nije reč samo o predmetima koji obeležavaju autorovu taštinu, već da su oni i osnova i izvorište njegovih đela izloženih u drugim salama; jer sva su ona tako snažno povezana sa istorijom porodice Paradžanov. Ruža na šeširu njegove majke, na primer, sa fotografije “Feton 1917”, odjednom se pojavljuje na jednom od šešira posvećenih sećanju na neodigranu ulogu Nate Vachadze. A možda neka tajna staza vodi od platna nazvanog “Moja škrinja iz detinjstva u koju se moglo skrivati” do poslednje izložbene sale? Tamo smo pronašli grafičko svedočanstvo o onim sumornim mestima, gde je, ne tako davno, Sergej Paradžanov bio primoran da boravi. Nisam siguran da li, namerno ili ne, Paradžanov postavlja fotokolaž “Portret oca satrtog ljubomorom” iznad kolaža “Moja škrinja iz detinjstva”. Bio sam primoran da mislim na neke nevidljive sile koje su ga naterale da kombinuje ove svoje radove. Kasnije ću detaljnije govoriti o načinu na koji je aranžirao svoju izložbu, a sada samo nekoliko opaski. Pre svega, Paradžanov je hteo da “Majčinu kućnu haljinu” postavi pored fotoportreta “Imam 28. godina”, kao otelotvorenje nečeg što ga podseća na majku. Ali, ti radovi se nisu kompoziciono slagali i nije bilo drugog do da ih rastave. Ipak, ta ideja sa “Škrinjom” u kojoj se Paradžanov skrivao u detinjstvu i iznad koje je visio tužni portret njegove majke, zajedno sa portretom oca satrvenog ljubomorom, igraće važnu ulogu u njegovom narednom filmu Ispovest. U trećoj sali bilo je nekoliko neiskorišćenih pokusnih fotografija iz tog projekta. Ti eksponati nas uveravaju da će ovaj film biti mnogo više od puke ispovesti. Biće to univerzalno priznanje-ispovest. Ne samo da autor ponire u svoje korene, već čini da se i svako od nas vraća u svoje detinjstvo. Evo kako je ovu misao iskazao nepoznati posetilac: “Kada sam stigao do “Škrinje” i pročitao objašnjenje, pomislio sam kako bi sjajno bilo kada biste vi iskočili iz škrinje u času kada se ona otvori.” Četvrta sala posvećena je deci. “Tu su lutke, biće im zanimljivo.” To i jeste prava galerija lutaka, bliskih ne samo deci. Ovde ne samo da nalazimo svoje detinjstvo, već vidimo i detinjstvo sveta. Tu je “Detinjstvo najezde” (u Tbilisiju se ono naziva “Detinjstvom Džingis Kana”); tu je i “Danaja” sa dirljivom nagošću dečje lutke; “Oda Gagarinu” prikazuje neustrašivu lutku kako lebdi u prostoru nošena svim našim snovima iz detinjstva; a “Lilja Brik” svojom naivnošću i strogošću u isti mah, bije moćnim impulsima našeg detinjstva. Taj impuls je pomogao umetniku da izvaja lutku od grube sargije. “Lilja Brik” kao da posetioca vraća u prvu salu, do fotografije koju je Paradžanov napravio zajedno sa samom legendarnom Liljom Brik, elegantnom staricom prodornog pogleda. Ona se potrudila da Paradžanova privuče uz nju tokom poslednjih godina svoga života. I tako, kao da nemi razgovor lebdi ponad samih dela, preleće iz jedne sale u drugu, a posetilac se vraća, pokušavajući da oseti tu nevidljivu sponu između izloženih radova. To je nesvestan čin, pod uticajem neke tajne sile. Jer ovde, u “Sali za decu” nalazimo već spomenutu ružu sa majčinog šešira. Tu je i gasna peć iz “Odjeka rata” kao i delo nazvano “Moj kofer iz detinjstva koji se pretvorio u slona”.
Ovaj poslednji rad veoma je značajan. Prilikom zatvaranja izložbe, skidao sam legende ispod eksponata, da bih ih poslagao po redu. Još uvek sam se sećao mnogih naslova sa prethodne izložbe u Tbilisiju. Bilo je zanimljivo kako su se neki od njih menjali. “Moj kofer iz detinjstva” u Tbilisiju je bio nazvan “Indija želi dobrodošlicu Kori Cereteli”. Tada je lutka stajala na slonu, sada sedi. Lutka je predstavljala devojku, prijateljicu Pardžanova, koja se tek bila vratila iz Indije. Kada sam ispisivao novi naslov, pomislio sam da bi “Moj kofer iz detinjstva koji je postao slon” bio bolji naslov, ali je Paradžanov, posle kraćeg razmišljanja insistirao da ga naslovim “Moj kofer iz detinjstva koji se pretvorio u slona”. Shvatio sam značenje ove umetnikove ispravke tek pošto sam, posle nekoliko dana, na jerevanskoj televiziji video njegov intervju. Tom prilikom je rekao: “Koferi se pretvaraju u slonove i slonovi se pretvaraju u kofere… “. Time je naglasio princip transformacije i beskrajne konverzije koja je kredo njegove kreativnosti. Istina, mnogi njegovi eksponati su transformovani. Kada sam zapisivao ime “Charens” na mozaičkom portretu, rekao je: “Baš liči na njega, zar ne?” Portret možemo smatrati jednim od najuspešnijih kada je reč o sličnosti sa pesnikom. Ali naslov na poleđini portreta otkriva njegovo pređašnje ime, “Skovorodee” (tiganj). Primer takvih metamorfoza je i kompozicija “Noćna ptica Tarkovskog”. U prednjem planu nalazi se nepoznata drvena ptica koja ‘uzleće’ ka upaljenoj lampi, a u pozadini, dve tajanstvene ptice posećuju Paradžanova i Tarkovskog. Na spoljašnjem okviru, sve to blagosilja Mikelanđelov Bogotvorac. Sećam se tog fotokolaža još od pre tri godine. Tada mu je tumačenje bilo drugačije. Tajanstvene ptice doletale su do naših junaka, jedna je sletela na glavu Tarkovskog, a druga na ruke, lancima okovane, Paradžanova. Drugi zlatni lanac sa velikom zlatnom medaljom nalazio se na grudima njegovog prijatelja. Jasno je, dakle, da su te tajanstvene ptice vesnici sudbine. U bajkama one uvek pronađu junaka rođenog pod srećnom zvezdom. Ovoga puta, velika noćna ptica pretvarala se u vesnika slutnje, odletevši sa glave nekada uspešnog junaka. Transformišući jedno u drugo, Paradžanov je sačinio dve različite kompozicije od tih ptica u drhtavom letu. Zlatni lanac koji mu je nekada okivao ruke, i “Ptica sudbine” koja mu je donela tako gorku budućnost, jedino je što je Pardžanov zadržao od stare kompozicije.
Ponekad jedan sićušni detalj stvara osećanje dramatičnog na jednoj inače raspevanoj kompoziciji. Ovde je u pitanju lanac na kome visi smešna lutka. I ovoga puta lutka predstavlja Paradžanova, koji sada u rukama drži metlu. Deci se ova lutka veoma dopada, a naročito naziv platna “Lopov nikada neće postati pralja”. Čini mi se da je naslov preuzet iz jedne jeftine pesmice. Tema kompozicije je epizoda sa logorovanja. Jednom je Paradžanov dobio u ruke metlu da počisti dvorište, ali, pošto je bio filmski reditelj, nije bio u stanju da to uradi. Nadzornik je to uočio i opomenuo ga je da ne radi posao sa dovoljno žara. Paradžanov je odmah zapalio metlu da bi dokazao da može da radi i sa žarom. Tako je ova tragična farsa našla svoje mesto kao mali detalj na slici.
Kreativna energija koja vrca iz Paradžanova, oduševljava svakoga u njegovoj blizini. Ona i najdosadniju i najneprijatniju temu pretvara u živahni razgovor. Otuda čak i tragični detalji ostanu neprimećeni u kompozicijama Paradžanova. On vešto kombinuje dva neuskladiva predmeta. To je zabeleženo i u knjizi utisaka. Autor ove primedbe, uzbuđen takvom bujicom imaginacije u serijama kolaža “Lista zabranjene imovine” nije ni primetio da je tema slike policijski pretres i da su sve stvari jednostavno konfiskovane. Ali ovo tragično raspoloženje verovatno shvataju samo oni koji su i sami doživeli i preživeli sudbinu Paradžanova. I sam stvaralac je možda kombinacijom predmeta, želeo da izbriše nanesenu mu uvredu.
Još jedan utisak u knjizi: “Stavite na vašu listu izgubljene imovine i naše duše, jer su one postale vaše od Boje nara. Grupa posetilaca zatim traži da njihove duše budu na toj listi. Posle tako izražene masovne želje od posetilaca da duše svoje povere Paradžanovu, nije šala sresti se sa izdajničkom optužbom “Đavolov advokat!”.
U suštini, ima nečeg dijaboličnog u tom čarobnom prizoru, u takvoj neverovatnoj metamorfozi!
A sada nekoliko reči o umeću Paradžanova da stvara kolaže koji sačinjavaju suštinu i srž njegovih dela. Po principu neobičnog, on se upušta u sve moguće i nemoguće transfiguracije. Žovijalni kolaž “Dodo krade cigarete” živ je primer takve transfiguracije. Tu je prikazan Dodo Abashidze, poznati gruzijski glumac i bliski prijatelj Paradžanova. Cigarete se pretvaraju u stubove kuće, a kupola, isečena na jednake delove, u krila za Dodoa koji krade ogromne cigarete. Usput pominjem jednu od njemu najdražih slika: makaze koje presecaju bodljikavu žicu, put ka slobodi. Te makaze zauzimaju izuzetno mesto u njegovoj paleti.
Setimo se članka koji je Katanijan napisao o svom prijatelju: “Šetajući ulicom, on odjednom zastaje pred izlogom, razgleda izložene predmete, a zatim ulazi i počinje da daje savete kako robu drugačije aranžirati. Za stolom, u kući svojih prijatelja, on sve na stolu preuređuje. Treba mu zahvaliti što vam ne porazmešta i nameštaj!” Svako ko je prisustvovao čak i nekoj najbeznačajnijoj epizodi iz života Paradžanova može svedočiti o njegovoj neprekidnoj želji za promenom. U jednom trenutku on spomenik Vartanu Mamikonijanu sagledava zbijenog između dve visoke zgrade, a odmah, u sledećem trenutku, predlaže da se sve zgrade u Jerevanu okrenu kako bi gledale u Ararat.
Vrativši se iz Roterdama, Paradžanov je, jarkim bojama, opisao supermoderna zdanja koja nisu sačinjavala novi grad, već su se harmonično uklapala u stari deo grada sa gradskom većnicom i katedralom. “Čovek kao da se zatekao u kolažu”, zaključio je Paradžanov.
Vredno je pomenuti da su i filmovi Paradžanova uglavnom zasnovani na tom principu stvaranja kolaža. Na primar, Boja nara ima potpuno statičnu kameru te publika gleda seriju posebnih slika. Svaka od tih slika mogla bi predstavljati završeno umetničko delo, uramljeno. To ponekad i sam filmski reditelj čini – neke od tih kadrova delimično ili u celini uramljuje. Osim želje da saopšte autorov estetski postulat, ovi kadrovi sadrže u sebi i znak celog snimanja, i individualni umetnički pristup svakom kadru.
Izložba, u celini, predstavlja jedan majstorski, ogromni kolaž. Pošto je razmestio izložbene eksponate, Paradžanov je primetio: “Svaki put kada pokušam da se strogo držim kompozicije, dobijam otpad.” A taj otpad je jedna kolažna kreacija bez premca koja privlači nepregledne reke posetilaca. Neki stručnjaci i estete dive se nekim radovima, druge kritikuju. Ali, po mom mišljenju, istina je na strani onih koji shvataju izložbu kao jednu jedinstvenu celinu. U tom slučaju, kao i u stvarnom kolažu, potpuno različite stvari mogu se zajedno postaviti. A u toj kombinaciji različitosti, opšte ocene “dobar” ili “loš”, “visok” ili “nizak” dobijaju potpuno novi kvalitet. To svakako ne znači da među radovima Paradžanova nema i remek dela. Ja samo želim da istaknem da eksponati, sačinjeni od manjih kolaža, sami po sebi su kolaž najvišeg ranga.
Beskrajne promene i transformacije, bez kojih Paradžanov ne može da živi, mogu se porediti sa dejstvom magičnog kaleidoskopa. On nam pruža kaleidoskop, stvarajući sve sažetije slike pri svakom novom pokretu i krugu. Prema tome, druga sala nazvana “Blistanje”, sadrži radove koji u sebi nose, baš kao i kaleidoskop, deliće stakla i ogledala.
Te kaleidoskopske promene i transformacije otkrivaju nam još jednu odliku Paradžanova – vrlinu davanja i primanja poklona. On može i običnom prolazniku pokloniti jedinstvenu stvar koja se može uvrstiti u najdragoceniju zbirku. Ili će primiti poklone koji nisu ni približno tako jedinstveni kao njegovi. Njegovo učešće u sistemu davanja i primanja vodi umetnika ka prolasku kroz materijalni svet kojim on manipuliše i u svom životu i u kreativnom radu. U stvari, taj večno promenljiv tok razmene stvari i ogromnog broja predmeta i jeste uslov kolažu. Materijalni svet snabdeva ga večitim.
piše Levon Avrahamjan
1989.
Follow
