Uzbudljiva priča o Vladi Vasiljeviću – Fantomu, koja već tri decenije zauzima cenjenu poziciju gradske legende Beograda, zaintrigirala je i inspirisala scenariste Jovana Todorovića i Bogdana Petkovića da je pretoče u film i udahnu joj novi život. Čini se da su uspeli da izvrše nimalo lak zadatak – da iskreno i verodostojno ispričaju događaj koji je svojevremeno probudio grad iz dremeža i uzdrmao narodnu miliciju koja je bdela nad svojim građanima, čuvajući ih od štetnih uticaja svake vrste (pa i od samih sebe) i time brižno gajila i pazila provereno dobar i jedino ispravan socijalističko-samoupravni sistem. Snimanje filma bilo je završeno još 2006. godine, dok je usled duge post-produkcije premijera održana u martu 2009.
Početak filma je gotovo nostalgičan, a kao momenat podsećanja na ondašnja vremena, Todorović je utkao u film arhivske snimke Beograda s kraja sedamdesetih godina prošlog veka, Titove govorancije i vesti o važnim pripremama pred put predsednika Jugoslavije u Havanu na samit nesvrstanih, gde je bio počasni gost (kao da je Josip Broz Tito i mogao biti neki manje važan gost). Beogradski fantom stoga ima dokumentarno-igranu strukturu, u kojoj se igrani delovi smenjuju sa intervjuima sa Vasiljevićevim savremenicima, koji su bili svedoci, posmatrači ili direktni učesnici u dešavanjima koja je pokrenula ova intrigantna ličnost.
Vešto kombinujući dokumentarne i igrane delove, scenarista i režiser Todorović nas vodi kroz priču o mladiću koji je jedne noći 1979. godine ukrao „vozilo marke Porše 911S Targa“ tenisera Ivka Plećevića. Tih godina se automobili nisu krali da bi se zaradio neki dinar uz minimum truda (ili rada), već su se samo „pozajmljivali“ za vožnju, dok ima benzina. Posle toga bi policija „pozajmljena“ vozila nalazila negde parkirana i vraćala ih vlasnicima, što danas izgleda neverovatno i, naravno, apsolutno nemoguće.
Tako je i Vasiljević lepo i pošteno pozajmio Poršea na samostalnu ,,probnu vožnju’’ ulicama Beograda. „Proba“ je trajala desetak dana, i za to vreme je ovaj hrabri automobilista stekao pristojan broj obožavalaca koji su dolazili na Slaviju kako bi videli njegovu vratolomnu vožnju. Brza, opaka vožnja gradom, i to ni manje ni više nego skupocenog Poršea, definitivno nije bila uobičajeno dešavanje za ondašnji Beograd. Otuda i veliko interesovanje građana, ali i predstavnika zakona, za izvršioca ove radnje. Policija se svojski trudila da ga uhvati, postavljala je zasede, jurila za njim, ali, za razliku od Poršea, „kečevi“ i „tristaći“ (koji su činili tadašnji policijski vozni park) nisu mogli da razviju brzinu od 200 km/čas, tako da im je Vasiljević uvek izmicao. Kako je bio neuhvatljiv, nevidljiv, i nije se znao njegov identitet, dobio je nadimak Fantom. Cela ujdurma se dodatno komplikovala činjenicom da je drug Tito, koji je tada bio na Kubi, trebalo uskoro da se vrati u zemlju i stoga je bilo apsolutno nedopustivo da Fantom nastavi da se šepuri Beogradom i tera šegu sa ozbiljnim i odgovornim čuvarima javnog reda, mira i poretka.
Veče pred povratak doživotnog Predsednika, Fantom je po poslednji put provozao Poršea gradom i slupao ga na Slaviji udarivši u parkirane trolejbuse (što je bila kao neka policijska zamka). Ali, Fantom je uspeo da izađe iz automobila, pomeša se sa okupljenim građanima i ponovo umakne policiji ispred nosa. Totalno fantomski. Međutim, domaća policija je uvek imala dobre saradnike, odnosno doušnike i tako je konačno otkriven identitet misterioznog vozača.
Sa skromnim bužetom Beogradski fantom je uspeo nemoguće: da nam da scene jurnjave, potere, sudaranja i okretanja-prevrtanja automobila kakve odavno nismo, ako smo ikad, videli u srpskoj kinematografiji. Gotovo je za neverovati da su jedan Porše i nekoliko rashodovanih ,,kečeva’’ i ,,tristaća’’ tako uspešno dočarali jurnjavu gradom i „lov na beli Porše“. U ovim scenama i čitavom filmu ističe se odlična fotografija mađarskog snimatelja Andraša Nađa. Epohu ,,veselih sedamdesetih’’ dočarali su nam verodostojan kostim Olge Marković i Biljane Grgur, kao i scenografija Maje Matić i Ivane Stefanović.
Mladi glumac Milutin Milošević pokazao se kao odličan izbor za glavnu ulogu Fantoma. U tom smislu, važno je istaći momenat da on nema niti jednu repliku, ne izgovara ni jednu reč u filmu, što doprinosi auri misterioznosti glavnog junaka. Ovaj glumac mimikom, pokretom i pogledom uspeo je da u potpunosti izgradi i iznese lik Fantoma. Marko Živić kao inspektor Fanđo, kao i Radoslav-Rale Milenković kao inspektor Maksić ostvarili su takođe odlične role. Nada Macanković kao Đina (koja takođe nema ni jednu repliku) sa samo nekoliko pojavljivanja dala je ženstveni i vragolasti pečat filmu.
Beogradski fantom je uzbudljiv i zanimljiv film, koga ne krase prazan hod niti usiljeni i besmisleni dijalozi, nažalost ne tako retki u domaćem filmu, već dinamična radnja i vešta režija. S obzirom na to da se radi o diplomskom filmu Jovana Todorovića, izgleda da postoji tračak nade da će i u srpskom filmu stvari krenuti nabolje.
Follow
