U uspelom igranom i dokumentarnom političkom filmu autor na sebe preuzima veliku moralnu odgovornost, koja je po pravilu izostala od strane društva i njegovih institucija, a u svrhe istine i čovečnosti. Umetnički kvalitet filma tada će samo podržati poruku autora.
Akvarijum Andree Arnold (VB 2009), koji u izvornom naslovu (Fish Tank) još više podvlači zidove zarobljeništva o koje se udara, u najboljoj tradiciji britanskog socijalnog filma preispituje pitanje vaspitavanja ženske dece u situaciji odsutnih očeva. I u svom drugom po redu igranom filmu (prvi je Crveni put, kod nas preveden kao Ulica crveni put – VB/Danska 2006. – prikazan i na Festivalu autorskog filma u Beogradu), Arnold ostaje verna prikazu teškog života radničke klase koja živi u oronulim višespratnicama i kućama u predgrađima velikih gradova. U oba filma rodna problematika, to jest muško-ženske društvene uloge i njihovi odnosi, nalazi se u prvom planu, ističući vezu između ustrojstva rođačkih i međupolnih odnosa i ekonomske i društvene nejednakosti. U ideološkom smislu, radi se levo pozicioniranoj društvenoj kritici, prema kojoj uslovi klasne nepravde za posledicu imaju emotivnu uskraćenost i otuđenje, seksualne patologije, nefunkcionalnost porodice i nesreću pojedinca u modernom društvu. Tezu o povezanosti psiho-emotivnog statusa čoveka i klasnog i autoritarnog društva zastupali su mislioci frankfurtske škole, psihoanalitičar Vilhelm Rajh, feminizam sa svojim isticanjem rodne nejednakosti u patrijarhalnom sistemu i idejom: lično je političko, kao i savremene kulturne i postkolonijalne studije. U istoriji filma dobar primer ovakvog stava jesu filmovi domaćih svetski poznatih autora Dušana Makavejeva i Želimira Žilnika, od kojih se potonji posebno bavio problemima seksualnog proletarijata u savremenoj Evropi, uključujući Balkan.
Zbog čega je Akvarijum prvorazredni politički film? Najpre, on nudi šokantno ubedljivu dramu sa margina društva. Protagonistkinja Mija (izvanredna Keti Džarvis), petnaestogodišnja ljutita tinejdžerka, koja živi sa emocionalno hladnom majkom i neposlušnom polu-sestrom, izražava svoj gnev i ratoborno buntovničko raspoloženje kroz čitav film. Njena jedina investicija jeste u telo, kao poslednji resurs preostao siromašnima za simboličnu ili direktnu emotivnu razmenu. Bez obrazovanja i tzv. kućnog vaspitanja, sa lošom kontrolom besa tipičnom za obespravljene radničke slojeve, Mija je genijalna samo u jednoj stvari: u reperskom plesu koji strpljivo vežba i uzbudljivo i u isto vreme savršeno precizno izvodi uz muziku. Ples koji vežba na tavanu kuće je jedini izvor njenog samopouzdanja. Miina majka (Rebeka Grifits), kao i junaci Crvenog puta, u povremenom opijanju na seksualno razularenim žurkama krade jedine povremene trenutke slobode i radosti, dok sa kćerkama od različitih očeva nastoji da izgura prilično bednu egzistenciju. Tu ona upoznaje Konora (Majkl Fasbender), nešto mlađeg od sebe, koji će joj postati ljubavnik i sprijateljiti se s njenim kćerkama, pokazujući naročito empatiju prema Miji, koju roditeljski mudro podržava u vežbanju plesa. On će, međutim, popustiti svom, kako je prikazano, jednodimenzionalnom muškom viđenju sveta, proizašlom iz muških privilegija. Naime, ambivalentni ,,očuh’’, to jest ljubavnik njene majke, pri kraju filma će seksualno iskoristiti Miju, sa pomešanim osećanjima iskrenog prijateljstva i nekontrolisane, sebične seksualne želje.
Briljantno organizujući filmsko vreme i prostor, Arnold najviše putem Mijine energije gneva i kretanja koja ostaje identična kroz ceo film postiže da održi stabilan ritam i razvoj naracije, sa iznenadnim neočekivanim preokretima koji pljuju u lice licemernog društva. Autorka filma nam uspešno drži svojevrsno političko predavanje o neodgovornosti odraslih, o kratkoročnim strategijama dokolice radničke klase, koja koristi seks i alkohol kao ventil, umesto da brine o svom podmlatku, ali i o moralno nezadovoljavajućoj patrijarhalnoj očinskoj figuri, koju vidi kao nosioca svih društvenih nepravdi i nejednakosti. Jedna scena za to je paradigmatična. Nakon Konorovog iznenadnog odlaska koji je usledio posle njihovog tajnog seksualnog odnosa, Mija prati Konora u potpuno drugi deo grada u očajničkoj potrebi za odgovorima i emotivnom brigom, da bi saznala da je on oženjen i živi u porodičnoj kući. Mija otkriva njegovu ,,srećnu porodicu’’ i malu kćerku odevenu kao princeza, koja će večito biti superiorna u odnosu na Miju zahvaljujući prostoj činjenici da ima oca u kući, čak iako on vara njenu majku i spava sa maloletnim tinejdžerkama, to jest iako se taj brak zasniva na očevom dvostrukom moralu i submisivnosti supruge. Na to Mija brutalno kidnapuje devojčicu i skoro je ubija, da bi je na kraju ipak vratila kući. Poruka Andree Arnold ovde je više nego jasna: ono što radite tuđoj ženskoj deci realno se može dogoditi i vašem detetu. Po svojoj brizi za dobrobit dece i porodice ovo je u najboljem smislu reči i ženski film, koji političko delovanje i angažman pre svega vidi u domenu socijalnog staranja, čiji je nužan uslov promena mentaliteta ali i ekonomskog položaja podređenih slojeva. Ova talentovana umetnica dobitnica je Oskara za kratki igrani film, nagrade kanskog žirija 2006. za Crveni put, kao i nagrade žirija i nagrade žirija kritike Fipresci u Kanu 2009. za Akvarijum, koji je proglašen i za najbolji britanski film u 2009. (BAFTA nagrada).
Veliko osveženje u domenu kritičkog autorskog filma, prikazano na FEST-u 2010., predstavlja iznenađujuće dobar francuski kriminalistički film Prorok, čija se gotovo čitava radnja odvija u zatvoru. Koscenarista i reditelj ovog dela, Žak Odijar, našoj publici najpoznatiji je po filmu Diskretni heroj. Iako zbog temeljne priče i karaktera deluje kao da počiva na književnom delu, Prorok je zasnovan na originalnom scenariju. Čvrste i detaljno razrađene dramaturgije, majstorski režiran sa podjednakom ozbiljnošću od početka do kraja, on ne podleže spektakularnosti na uštrb realizma, već naturalistički dočarava priču. Snaga filma dobrim delom počiva i na fenomenalno uverljivoj glumi protagoniste Malik El Džebene (Tahar Rahim), kao i drugih značajnih likova, od kojih se ističe Niels Arestrup u ulozi korzikanskog mafijaša Lučijanija, čije moćne pozicije ostaju na snazi i u uslovima njegovog robijanja. Prorok je izvanredan primer kako se u igranom filmu ozbiljne političke poruke mogu uspešno iskazati kada se obezbedi čvrsto uporište u realističnoj naraciji. Odijar u ovom filmu suprotstavlja solidarnost i obrazovanje, kao više političke i društvene forme, nižim i nazadnijim formama kao što su tribalno mafijaško organizovanje i opstanak i ekonomija bazirani na nasilju. To se odnosi i na državu, koja pod plaštom ,,staranja o drugima’’ i navodnog ulaganja u spomenute naprednije forme društvenog organizovanja, zapravo vidi hijerarhijsko upravljanje, nasilje i klasno tlačenje kao osnovne izvore svoga vladanja.
Kulturu i obrazovanje, kao neophodni uslov za izlazak iz začaranog kruga među-muškog nasilja u uslovima večitog siromaštva, simbolički zastupa muškarac muslimanskog porekla i homoseksualac – dakle po svemu ,,drugi’’ za francusko društvo, što govori o anti-kolonijalnoj poziciji autora filma – sredovečni Redžed (Adel Benšerif) koji se zainteresuje za mladog pridošlicu. Malik je, međutim, ucenjen od strane korzikanske grupe da ga mora ubiti ili će i sam biti ubijen. Markantni Redžed je prosvetiteljska figura koja neguje osećajnost i mudrost kao značajnu snagu ljudskosti u uslovima zatvora. On čita knjige i, tik pre nego što ga Malik ubije žiletom skrivenim u ustima, kako su ga obučavali, preporučuje ih prijateljski mladiću koga savetuje da nauči da čita i piše. U neverovatno uzbudljivoj sceni, koja započinje intimnošću a završava brutalnošću, Malik izvršava ovo gotovo ritualno ubistvo svega prosvećenog i naprednog u ime nižih instinkata, koji upravljaju kriminalnim životom u zatvoru i van njega. Ovo očigledno nepravedno ubistvo predstavlja njegovu inicijaciju u svet kriminalne i zatvorske muškosti. Lik Redžeda i njegov odnos sa Malikom predstavlja i omaž francuskom intelektualcu Žanu Ženeu i njegovom zatvorskom gej-klasiku ,,Ljubavna pesma’’ iz 1950. Malik će nakon toga proći niz situacija u kojima će obavljati opasne prljave zadatke za mafiju tokom dozvoljenih odsustvovanja iz zatvora, gradeći sebi sve bolju poziciju zahvaljujući svom kompromisu sa surovim pravilima igre, ali i sopstvenoj hrabrosti. Još jednom se znanje pokazuje kao strategija koja povećava šanse podređenog za bolji život: Malik je naučio da čita i piše i slušajući je naučio korzikanski, te ga Lučijani bira za najpoverljivije zadatke. Na kraju filma, Malik izlazi iz zatvora uspevajući da stekne poštovanje svih. Bez lažnog moralisanja, Prorok nam krajnje realno predočava uslove života nižih slojeva muškaraca u kriminalnoj mreži, čiju težinu do skora udobna Zapadna društva odbijaju da priznaju, održavajući suviše mnogo ljudi u uslovima društvene podređenosti. Međutim, film nam nijednog trenutka ne pravda ni najmanji zločin, predano i dosledno podvlačeći razliku između dobra i zla, kritikujući time i politički sistem koji tu razliku pravi samo formalno, ali odbija da to i suštinski učini. Francuski kandidat za Oskara 2009., osvojio je Gran Pri u Kanu i BAFTA nagradu za najbolji film van engleskog govornog područja 2009.
U selekciji dokumentarnih filmova Činjenice i slagalice, inače verovatno najelitnijem programu FEST-a s obzirom na visoke standarde filmske umetnosti i kulturne tematike koje ovaj program po pravilu karakterišu, prikazana su i dva srpska dokumentarna filma nešto skromnije produkcije, koja se s pravom mogu smatrati političkim filmom. Angažovano ostvarenje Centar za pranje filmova autora Srđana Kneževića primenjuje strategiju progovaranja o zloupotrebama položaja političke elite i kulturnih poslenika u slučajevima privatizacije bioskopa i dotiranja domaće kinematografije i koprodukcija iz državnih fondova. Mnogi od ovih skandala ostali su neobjašnjivo nerazjašnjeni, te film nastoji da radi dobrobiti građana, o čijoj se dojučerašnjoj imovini i poreskom novcu radi, i domaće filmske proizvodnje makar pokrene ova pitanja, ako ne i da ih razreši. U opštem medijskom kameleonstvu i poznatoj domaćoj kolaboraciji sa svim vlastima za malo hleba, ovo je redak primer hrabre građanske neposlušnosti pred krupnim finansijskim ,,omaškama’’ moćnika.
Na granici Žarka Dragojevića, je, pak, specifična vrsta političkog filma. Film beleži stanje teškog života na granici, i u tom smislu je politički u jednom opštem vidu, bez poziva na konkretnu političku akciju. Otuda i, po nekima predug, dugačak prolog koji prikazuje razrušene i napuštene zgrade nekada turistički uspešne Kuršumlijske banje. Tamo danas nekoliko izbeglih porodica radi sopstvene bezbednosti manje ili više uspešno čuva granicu sa južnom srpskom pokrajinom Kosovom, koja je jednostrano proglasila nezavisnost. Stanovništvo je nezadovoljno vlastima jer ga se sete samo kada se radi o mobilizaciji, ratu, plaćanju poreza i izborima. U ruševnoj zgradi opštine gde se čuvaju svi spiskovi stanovništva moraju se postaviti otrovi za pacove i miševe, a poslednje venčanje je obavljeno još 2006. Kombinujući politički sa svojevrsnim etnografskim pristupom, sa akcentom na karakterima inteligentnih i dostojanstvenih ljudi iz naroda i njihovom načinu života, koji je prikazan gotovo ikonografski, Dragojević nam sa empatičnim posmatranjem i nostalgijom prenosi sliku jednog naizgled beskonačnog društvenog i političkog stanja čekanja kao konstante ove oblasti, ali i Srbije kao celine. U pozadini filma, u kome akteri, duboko svesni istorije ali i sadašnjosti, objašnjavaju svoje aktuelne političke prilike, autor nastoji da izgradi lik našeg narodnog čoveka, tragajući za njegovim univerzalnim osobinama, dok porodicu vidi kao uzoran primer zajedništva, dobrote i civilizovanosti. Ova poslednja tendencija je ujedno i jedno od vodećih obeležja najvećeg dela savremenog srpskog dokumentarnog filma. Oba filma prikazana su nedavno i na Beldoksu 2010. u Beogradu.
Follow
