Naime, budući da je reč o animiranom ostvarenju, autorska ekipa filma (Srđan Penezić kao scenarista i ko-reditelj, Risto Topaloski kao ko-reditelj i direktor animacije, Miodrag Ćertić kao glavni producent i američki partner iz kuće „Easy E Films“ i Dušan Mrđenović kao predstavnik beogradske kuće „Dosije“) odlučila je da Film Noir ipak ne bude prikazan u glavnom programu prestižnog Kana, jer je u međuvremenu stigao poziv na učešće u takmičarskom programu na Festivalu animiranog filma u Anesiju. Zašto je Anesi prestižniji od samog Kana? U pitanju je, kako autori navode, san svakog animatora i vrhunsko stručno priznanje, selekcija od 9 svetskih dugometražnih animiranih ostvarenja. Dakle, trka za nagradu u Kanu bi bila trka sa igranim filmovima, a u Anesiju, nastupajućeg juna, konkurencija će biti najjača. Film Noir ipak je, posredstvom svetskog zastupnika, čuvene kuće „Wild Bunch“, na filmskoj traci od 35 mm bio predstavljen na specijalnoj projekciji na kanskom „maršeu“.
Svega dvadesetak meseci rada zaista male ekipe animatora (Jelena Jovanović, Ivan Pejkić, Verica Pajkovski, Uroš Simić, Nemanja Gavrilović, Ivan Arsić, Nebojša Jeremić, i Petar Nedeljković), crtanje likova najpre na papiru a potom 3D modelovanje, i budžet od oko milion dolara, iznedrili su za naš kulturni milje i senzibilitet nesvakidašnje ostvarenje.
Film noir kao izrazito urbani žanr (a preciznije bi trebalo reći ‚stil‘ jer on to zaista jeste) predstavlja, zajedno sa vesternom, ekskluzivitet američke kulture i amerikane uopšte. Vitalnost Film noir-a dokazuju neprestani pokušaji postmodernog iščitavanja žanra decenijama nakon njegovog zvaničnog ugasnuća (teoretičari obično navode kraj pedesetih godina 20. veka i Dodir zla Orsona Velsa). Tako zapaženi ostaju Telesna strast Lorensa Kazdana iz osamdesetih, a u novije vreme i Poslednje zavođenje Džona Dala, Brajan de Palma sa Fatalnom ženom i Crnom Dalijom ili pak brutalno poigravanje sa percepcijom gledaoca kod Dejvida Linča u Hotelu izgubljenih duša ili Bulevaru zvezda.
Ipak, pravi presedan predstavlja noarovska priča ispričana izražajnim sredstvima animiranog filma. I to dugometražnog. I to domaćeg. Film Noir reditelja (i scenariste) Srđana Penezića (potpisanog kao Džad Džouns) i Riste Topaloskog, prvi je srpski dugometražni animirani film.
Šta to rođene Beograđane (od kojih su neki u ‚rasejanju‘, s one strane Atlantika, u mitskom i mističnom Los Anđelesu) vezuje za film noir sem puke filmofilije? Čini se da su najpre u pitanju izmaštavanje i mitologizacija ‚svetih mesta‘ savremene pop-kulture – ikonični natpis ‚Holivud‘ u uvodnim kadrovima Film Noir-a nepogrešivo uvodi u seting koji je po svojoj suštini snoviđajan i halucinantan. Holivud nije lokalitet filmskih studija ili institucija, on je mitologema. Holivud je i slika o Holivudu koju umetnici tvore kroz percepciju filmskih dela nastalih u samom Holivudu. Topose Amerike najčešće bliže poznaju oni koji su je konzumirali izvana, kroz refleksiju holivudske produkcije ili palp-literature.
Toposi film noir-a (pozajmljeni iz ‚tvrdo-kuvane‘ proze Čendlera i Hameta) su detektiv kao glavni junak koji balansira između Dobra i Zla, fatalna žena, naracija u prvom licu. Klišei koje noir neštedimice eksploatiše (a koji su i deo njegove stilizacije) su visoke potpetice, ženske usne, senke i polusenke, noć, kiša i reflektori automobila kao urbani dekor, muški i ženski šeširi, trenčkoti, obavezna džez muzika koja potencira disharmoniju, neurotičnost i nefokusiranost junaka, jezgrovite, ledene replike. Film Noir se drži zadatih stilskih okvira – glavni junak jeste privatni detektiv, koji usled amnezije traga za sopstvenim identitetom (najpre u doslovnom, a potom i u onom važnijem, inicijacijskom smislu). Čak tri žene pretenduju da budu femme fatale vodeći ga kroz zamršene lavirinte informacija i dezinformacija. U begu je, jer neko iz neobjašnjivih razloga želi da ga ubije. Ne samo što sama dramska struktura upućuje na fluktuaciju identiteta (česti flešbekovi i halucinantne epizode), već i sam motiv promene identiteta zamenom lica putem plastične operacije upućuje na ovaj motiv. Junak uzima lice onoga koga treba da isporuči za veliki novac.
Moderna kreira identitet. Postmoderna ga reciklira.
Autori Film Noir-a vešto komponuju zaplet ne libeći se da citiraju klasike žanra kao što je Mračni prolaz Delmera Dejvisa u kome lik Hemfri Bogarta, takođe pogođen amnezijom, saznaje da je bio podvrgnut plastičnoj operaciji lica, a potom i postmodernu repliku Džona Vua i njegovog filma Face/OFF.
No, ipak najotvorenija je referenca na film Džoela Šumahera 8 mm, koji otkriva prljavo podzemlje holivudske ‚fabrike snova‘, najokoreliji oblik porno industrije, takozvane snaf (eng. snuff) filmove. Oni uživaocima sadomazohističkih prizora pružaju i dodatno zadovoljstvo snimljenih smrti devojaka-žrtava. Junak našeg Film Noir-a otkriva da je njegova glava na ceni upravo zbog jednog kompromitujućeg snaf filma.
Pored nespecifičnog raspleta (koji ruši obavezni mračni beznadežni završetak noir priča), i posve prirodnih dramaturških intervencija (junak potrebne informacije dobija putem interneta), ovo ostvarenje donosi i značajan pomak u poimanju jednog snažnog arhi-motiva, a to je Sudbina, fatum koji se nemilosrdno poigrava sa glavnim junakom klasičnog film noir-a. Ovoga puta, junaku je pružena mogućnost iskupljenja. Los Anđeles tvoraca Film Noir-a nije ni utopija ni distopija, on nije futuristički grad, on je grad današnjice kakva jeste – grad nasilja, droge, hipertrofije medija.
Iako su autori klasičnog noir-a rušili tabue u jednom smislu (mnogi od njih bili na čuvenoj ‚crnoj listi‘ Makartijeve ere kao defetisti ili potencijalni komunisti) nisu prelazili granice seksualnih tabua. U ovoj dugometražnoj animaciji, junakove frenetične scene traganja za identitetom presecaju interludiji – seksualne eskapade sa pomenutim (anti)heroinama. Bez cenzure.
Glavni junak noir filma neretko je autoironičan, čitava atmosfera puna je ironije. Film Noir kao dugometražna animacija, nosi i dodatnu ironiju. Najpre kroz naslov, koristeći sâm naziv žanra/stilske odrednice, a potom i kroz sam izbor animiranog filma kao medija. Animacija, dakle, dodatno prevrednuje stil. Budući po svojoj suštini anti-imitativan, animirani film se noir-u približava kroz inicijalno udaljavanje od bilo kakvog naturalizma. Film Noir je 3D animacija u crno-beloj tehnici (kao i svi klasici noir-a), a dramaturšku punktuaciju predstavlja provlačenje crvene boje (semafor, nokti, usne,krv, vatra) ili pak plavičaste (suze).
Follow
