U potragu za majkom, izgubljenom negde u brdovitom i šumovitom pejzažu, kreću ćerke Nesrin i Guzin. Saznajemo ubrzo da u ovoj razbijenoj porodici postoji i Nusretin sin, Mehmet, kao i unuk Murat. I svako od njih je, u stvari, osamljen i izgubljen na svoj način. Sestre žive u svojim porodicama, Mehmet se u svom stanu drogira, dok mali Murat, napušten od svih, besciljno i usamljenički luta po dokovima obližnjeg prekomorskog pristaništa. . .
O rođacima iz Nusretinog najužeg porodičnog okruženja, dakle, može da se govori kao o psihološki, karakterološki i dramski potentnim i relevantnim likovima, dok sama Nusret, iako nosilac glavne radnje, gubitkom zdravog razuma, voljom sudbine, odnosno delovanjem jedne od kobnih sila prirode, starosti i starenja, prelazi u stanje u kome ljudska volja prestaje da postoji a sa tim zajedno iščezavaju i psihologija i karakter i sve što jednu ličnost čini posebnom, osobenom i dramski potentnom.
Po istaknutom teoretičaru dramaturgije, Vladimiru Volkenštajnu, drama predstavlja vid umetničke književnosti, prikazivanje radnje, odnosno konflikata, to jest radnji koje nailaze na otpor, na protivradnju. Autor, kaže Volkenštajn, izražava svoju punu emocija ideju posredstvom lica radnje, u vidu dijaloga i kroz instrukcije autora.
U filmu Pandoprina kutija, međutim, postoji radnja koja je lišena klasičnog dramskog konflikta, jer je glavno lice drame, starica Nusret, ostalo bez osnovnog dramskog potencijala, bez psihologije i bez karaktera. To je lik koji nikom i ničemu više ne pruža otpor niti ima ideju za koju bi se borio ili nešto zbog čega bi sa nekim ili sa nečim uopšte i dolazio u konflikt. Problem ovako postavljene drame ne može, prema tome, da bude razrešen po Volkenštajnovoj klasičnoj pozorišnoj formuli. Njega je moguće objasniti i razrešiti jedino ako se držimo one vizije pozorišta i one poetike koju je u svojoj knjizi Pozorište i njegov dvojnik, nadahnuto opisao i obrazložio Antonen Arto koji kaže: „Na pozorištu je da stvori neku vrstu metafizike reči, pokreta, izraza, kako bi se otrglo od svog psihološkog i ljudskog tapkanja u jednom mestu. Ali, dodaje Arto, sve to neće ničemu služiti ako iza sveg tog napora ne postoji neka vrsta istinskog metafizičkog iskušenja, pozivanje na neke neuobičajene ideje čija je sudbina da nikad ne mogu da budu ograničene, pa čak ni označene. Te ideje koje se dotiču Stvaranja, Postojanja, Haosa, a sve su od reda kosmičke prirode, pružaju nam osnovni pojam o onom području kojeg se pozorište u potpunosti odreklo. One mogu da stvore neku vrstu strasne jednačine između Čoveka, Društva, Prirode i Predmeta“.
Primećujemo da od onog čega se pozorište, po Artou, u potpunosti odreklo, filmska umetnost, po svojoj suštini i po suštini svog kosmocentričnog opredeljenja, nikako ne može da se odrekne. To je zato što Čovečanstvo, kao svoju prethodnicu i izvidnicu, u Kosmos nije poslalo ni knjigu ni pozorište, ali filmsku kameru jeste. Prvi put u istoriji sveta ljudsko oko je, zahvaljujući oku filmske kamere, ugledalo i jednim pogledom obuhvatilo celu Zemljinu kuglu. Tačka iz koje je Zemljina kugla snimljena, ni prostorno ni vremenski ne odgovara ni jednoj tački na samoj Zemljinoj kugli. To znači da je kamera transcendirala u neki drugi prostor i u neko drugo vreme, a to znači da u bioskop ne idemo zato da bismo tamo gledali samo žive slike, psihologiju ili nečije karaktere, nego zato da bismo videli svet iz transcendencije, iz onostranog, iz pozicije anđela, da bismo, kao što kaže Arto, zaista mogli da vidimo Čoveka, Društvo, Prirodu, Predmet, Stvaranje, Postojanje, Haos, sve ono što su, zahvaljujući baki Nusret i njenom iskoraku u nepoznato, zahvaljujući poništavanju celog jednog ovozemaljskog života zasnovanog upravo na iskustvu, sećanjima, psihologiji i karakteru, mogli da, svako na svoj način, vide i da na svojoj koži osete svi članovi njene najuže, u nepovrat rastočene i razbijene porodice.
Ali, ni tu nije kraj istraživanjima, osnovnom paradoksu i nadrealnim dimenzijama ove izuzetne drame. Najuzbudljiviji, najapsurdniji i najlucidniji dramski dijalog u filmu Pandorina kutija vodi se, u stvari, između majke, starice Nusret koju su i muž i zdrav razum zauvek napustili i njenog sina Mehmeta, koji se drogira.
– Ja, kaže Mehmet vatreno, ja te nisam ostavio!
– Da li si ti ostavio mene, odgovara Nusret mirno, ili si napustio sebe, meni je svejedno.
Follow
