Stvarati umetnost u Americi znači spasavati sopstvenu dušu. (Čarls Simić)
Čarls Simić (1938), naš zanačajni pesnik „u otkomandi“ u SAD, u svojoj knjizi Alhemija sitničarnice (prevod V. Roganović) o američkom umetniku asemblaža i avangardnom filmskom umetniku Džozefu Kornelu (1903–1972), i sam kaže kako je Kornel iz svojih kritičara i analitičara izvlačio najbolje tekstove. Ma dajte, kao da Čarliju Simiću treba Kornel, kako bi napisao dobru knjigu. Naravno da je Čarliju za to dovoljan i sam Čarli1. Kako god da bilo, zbog Simića, Kornela ili obojice, radi se o knjizi koja uspeva da nas zavrti u tarantelu pitanja i odgovora o suštini umetnosti, ali i o tome šta je ona svima nama ponaosob.
Filmski arhivisti, oni pravoverni, ne mogu sebi dopustiti da vole Kornela zato što je on sebi dopustio da otvoreno (po)kaže kako stare filmove (a svi oni brzometno postaju takvi) -ne treba čuvati. Ne samo zato što se oni po svojoj prirodi kvare i pale, već zato što su oni dobri (po takvima kao što je Kornel) samo kada se raskomadaju, pa se od njihovih parčića naprave „novi“. I zato što nije krio da je bioskop, čovek, pa i svet samo (po) jedna kutijica. Složene kao „babuške“, jedna u drugoj. Iako je jedan velikan tvrdio da se i iz kutije šibice može biti vladarem beskonačnosti, Kornel je verovao samo u beskonačno ovladavanje kutijicom.
Zbog te svoje skromnosti i „lišenosti bilo kakve estetičke teorije“, on je bio drag i avangardistima (kao i patrijarhu naše domaće sine-poetičke „predstraže“, Branku Vučićeviću1, ali i crnotalasastom Makavejevu, u svojoj Nevinosti bez zaštite) i kritičarima, a Simić je u njemu pokušao da iskopa (još jedan) šablon, matricu poetike.
Jedan američki student, na skupu posvećenom svojim uzorima, ističući dramatičara i scenaristu, oskarovca Stiva Tešića, kaže: „Gledajući kroz njega, osećam se kao zatvoren u kutiju. Ma dođavola, osećam se kao da JESAM ta kutija!“ I odjednom, veza između naša dva zemljaka, Tešića i Simića, s jedne, i njihovog američkog komšije, Kornela, s druge strane, otvara se pred nama. . . kao kutija. Sva trojica2 su u Americi dođoši, jer tu više nema starosedelaca: „Amerika još čeka da bude otkrivena. Njene skitnice i poete liče na rane moreplovce što su se zaputili u neizvesna istraživačka putovanja. I u njenim gradovima još postoje slepe mrlje koje su promakle tvorcima mapa. “-kaže, u njihovo ime, Simić. Svoj trojici je Amerika kutijica čuda, koju svako istražuje kako najbolje zna i ume.
Simić, kao čovek superiornog ukusa, kad već govori o umetnosti kutijica, ne može a da ne spomene Đakometijevu skulpturicu od žice, Palata u 4 ujutro (1933), naspram koje bledi čitava Kornelova art-prčvarnica. Čarli to čini svesno: on zna da je Kornel, „koji ne zna ni da slika, ni da vaja, ni da snima filmove“ (kako sam Simić kaže), pravi američki umetnik, nemoćan da napravi ono što, iz metafizičkog vica, napravi jedan Đakometi. Ali Čarli zna da ni američkoj publici taj žičani metafizički crtež (iako je iz Francuske, gde je stvoren, izmešten u moćnu njujoršku izložbenu fabričku pokretnu traku, zvanu MOMA) još ne znači ništa. Tek gledajući kroz prizmu Kornelovih kutijica (punih pabiraka krhotina njima bliske stvarnosti, iz izloga jednog sasvim američkog general store-a), kako američkom ljubitelju umetnosti, tako i umetniku, moguće je zaista videti ulaz u transcedentnu Palatu u 4 ujutro.
Jedan veliki slikar se svojevremeno ubijao da objasni kako slika ne treba da predstavi ono što ionako vidimo – to, uostalom, može bolje fotografija, već da nas nauči kako da zaista vidimo. Amerikanci su, mislim, drugačiji, pragmatičniji. Oni od umetnosti traže da im objasni stvarnost. Prvo, njihovu ličnu, pa ako se baš mora, i onu umetničku.
Čarls Simić je od drugačije fele. Njegova umetnička magnanimija je dovoljno grandiozna da u sebe obuhvati i male stvari, i male stvaraoce. Njegov talenat je toliki da i iz kutijica projektuje „film“ svemira smisla. Od ove Čarlijeve knjige, i Kornel, počinje da mi bude drag. A sitničavost američke umetničke alhemije – mnogo jasnija.
Follow
