Film Princ od papira predstavlja razvijenu verziju kratkog igranog ostvarenja nagrađenog na Beogradskom festivalu kratkometražnog i dokumentarnog filma 2005. (Princ od papira, 16’, 2004. ), istog autorskog tima koji potpisuje ovaj dugometražni film za decu. Celovečernji Princ od papira-Paper Prince ostvario je ogroman festivalski uspeh, osvojivši tokom 2008. veći broj srpskih i međunarodnih nagrada: nagradu za debitantsku režiju na Festivalu nezavisnog filma u Rimu; Zlatnu diplomu na festivalu Zlatni vitez u Moskvi; drugu nagradu za scenario u Vrnjačkoj Banji; nagradu za dečiju ulogu na festivalu U krugu porodice u Novosibirsku; na festivalu u Jerevanu, Jermenija, nagradu za najbolju dečiju žensku ulogu; u Madridu, nagradu za glumačko nadahnuće, jedinu glumačku nagradu Festivala; i na festivalu u Teheranu, nagradu za najbolje glumačko ostvarenje celog Festivala, kao i specijalnu nagradu žirija za režiju. Film je do sada prikazan na 35 domaćih i stranih filmskih smotri, a tokom novogodišnjih praznika biće prikazan i kao serija od četiri epizode na RTS-u.
Interesantno je da Princ od papira gradi intertekstualnost sa filmom Agi i Ema Igora Kolarova i Milutina Petrovića (2006), prvim srpskim filmom za decu snimljenim posle dvadesetogoišnje pauze i svakako sa kratkim filmom Princ od papira, koji im oboma prethodi. Ovo je ostvareno kroz ulogu malog Stefana Lazarevića, koji tumači glavni lik, Agija, u Agiju i Emi, i lik Pegija, najboljeg druga devojčice Julije (Milica Spasojević), u Princu od papira. Štaviše, Pegi govori Juliji o svojoj prijateljici Emi, navodeći njene savete, koju sada tumači druga glumica (Tatjana Beljakova). Ema iz Princa od papira odlikuje se, međutim, trezvenošću i sportskim duhom, uz pomoć kojih će smiriti decu i pomoći im da reše nastale probleme. Intertekstualnost je prisutna i u epizodnom liku tatinog prijatelja, inače okorelog policajca-obaveštajca, koji kao da je došao iz filma Četvrti čovek Dejana Zečevića, u kome isti glumac, Dragan Petrović, tumači srodnu ulogu. Veza sa filmom Agi i Ema pojačava začudnost Princa od papira.
Potreba za intertekstualnošću u Princu od papira očigledno potiče od složenosti radnje i ambicije filma da svoju poruku izrazi kroz više slojeva značenja. Citat iz filma Agi i Ema u njemu nije presudan, ali sama ta činjenica prosto sugeriše izvesno poređenje. Međutim, treba naglasiti da su, uprkos nekim sličnostima, i neospornom kvalitetu oba dela, ovo među sobom veoma različiti filmovi. Drugačijeg senzibiliteta i zapleta, oni su uzajamno autorski i umetnički nezavisni. Oba filma započinju selidbom porodice u veću kuću/stan, što kod dece izaziva otpor i uznemirenost. Motiv selidbe ukazuje na nestabilnost savremenog života. Ali dok u Agiju mali Agi selidbom postaje učesnik u bajkovitom svetu luckaste Eme (Milena Dravić), koji je kontrapunkt sterilnom i mračnom svetu odraslih, junakinja Princa, osmogodišnja Julija, upletena je u komplikovani narativ sa brojnim naznakama društvene pokvarenosti, sa tek povremenim momentima nevinih situacija i utešiteljskih rešenja. Stoga se čini da je Princ od papira manje priča za decu a više opomena za odrasle.
Zaplet Princa od papira daleko manje nalikuje na bajku od uobičajenih drugih filmova za decu. Ovaj film razrađuje odnose roditelja i dece, pojačane u situaciji jedinog deteta, kakva je Julija, karakteristične za našu kulturu: u gotovo autističnom odnosu prema spoljnom svetu, roditelji i dete/deca iscrpljuju se uzajamnom optuživanju i vreme provode u naizmeničnom pravdanju sebe i drugih. Otac i majka opsednuti su materijalnim dobrima, poslom i društvenim obavezama, zapostavljaju dete. Upravo zato, oni sve vreme pokajnički insistiraju na svojoj velikoj brizi, obilaze devojčicu više puta u sobi, odlaze u školu na roditeljske sastanke ali odbijaju da vide u čemu je stvarni problem. Osim toga, oni imaju svoje lične „slabosti’’: otac, koji radi za policiju te stoga ima desetak pasoša, predstavlja se kao novinar; majka se tajno sastaje sa ljubavnikom. Dete je, pak, moreno sopstvenom preuveličanom krivicom oko davanja stvari lopovu, koga je, dok se dosađivala, jer su roditelji ponovo bili otsutni, pustila u svoj stari stan. Za nagradu što se sa njom igrao, na šta ga je devojcica prinudila jer je sakrila ključ od stana, ona Nikoli daje jedan od tatinih pasoša i mamine minđuše. Ova epizoda činila je sadržaj kratkog filma Princ od papira. Mladić Nikola, inače siromašni slikar koji je dete bogatih roditelja (kao i Julija), koji će se pokajati zbog pokušaja „krađe’’, predstavlja osnovnu vezu deteta sa čudima i nevinošću detinjstva. U izvanrednom tumačenju Andreja Šepetkovskog, ovaj lik pojavljuje se na početku i na kraju priče, i šteta je što ga nema više u filmu, jer upravo situacije vezane za ovaj dramski lik sadrže neophodnu naivnost i jednostavnost razrešenja, kakvu traži film za decu. U međuvremenu, devojčica prolazi kroz niz teških situacija. Ona se povezuje sa Pegijem, koji je ovde pasivniji dečak od onog u Agiju i Emi, ali je zato druželjubiviji i racionalniji, te pomaže Juliji da uđe u trag Nikoli i vrati pasoš. Stefan Lazarević prirodnošću i inteligentnim tumačenjem još jednom dokazuje da je rođeni glumac. Devojčici Milici Spasojević poverena je zahtevna uloga Julije, koja je prinuđena da sve vreme ima racionalni uvid u ponašanje starijih i govori „odrasle’’ replike, što je i suviše veliki teret za godine junakinje, ali ga ona sa samouverenošću nosi. Na kraju filma, u kome Nikola drži svoj deci zajedno časove slikanja, Julija konačno može da odahne i vrati se detinjstvu. Njen završni crtež povezaće junakinje TV-crtaća i stil pravoslavnih ikona, kakvu je skrivala od roditelja(!), što je više duhoviti komentar na materijalizam današnjeg srpskog društva nego promocija veronauke (u jednom trenutku, majka preti devojčici da će je ispisati sa veronauke, ako bude suviše „popovala“). Princ od papira je ozbiljno napisan, duhovit, predano i tačno režiran, lepo snimljen, odlično odglumljen, a u krajnjem ishodu veoma opominjući i uznemirujući film.
Follow
