Miloš Radivojević
Da bi stvar zaoštrio do kraja, on svog glavnog junaka modeluje tako da on ima osobene moralne i životne stavove, koji se teško uklapaju u društvo i vreme, koje prevashodno odlikuje netolerancija. A da bi u čitavom tom poslu ostao bez ostatka iskren, Radivojević glavni lik, priču i pojedine situacije temelji na sopstvenom životnom iskustvu, sudeći po prepoznatljivim autobiografskim elementima. U pitanju je neka vrsta «totalnog autorskog filma», u kome je dominantno autorovo osećanje sveta i to na svim ravnima filma: od upotrebe scenarističke građe, preko postavke priče i likova u okviru sopstvenih moralnih, filosofskih i životnih načela, do stilskih odlika filma. Pre odjavne špice piše: «Posvećeno onima koji iz ličnih razloga odustaju i odlaze u prošlost i snove». Radivojević ne odustaje od potrebe da se obračuna – čak ni sa tim odustajanjem.
Ko je bezimeni «On», glavni lik u filmu, i zašto je odbačen? On je bivši novinar (urednik na televiziji) koji na početku filma dobija otkaz u domaćoj filijali multinacionalne banke, jer se njegov rad, način života i maniri ne uklapaju u novoustanovljeni sistem vrednosti. Razveden je, ima ćerkicu a majka mu je u staračkom domu. On ih voli i o njima, na svoj način, vodi računa, baš kao što prihvata i «razume» šeficu odeljenja banke čijom odlukom je izgubio posao. On čak ima razumevanja za, po njemu, čudne reakcije ili pak indolentnost okruženja. Njega , međutim, niko ne razume. 
„On“ je okružen svetom mediokriteta kojima je novac jedino merilo uspeha («novac je važan samo kada ga nemaš», kaže “On”), svetom koji ne poznaje toleranciju, koji je lišen duhovnosti i tananih osećanja. To je svet u kojem biti drugačiji i osoben ne predstavlja kvalitet, osobine koje današnje društvo uglavnom ne ceni i ne uvažava. “On” nema ni snage ni volje da se protiv takvog sveta bori; ironično ga registruje i pasivno sažaljeva; povlači se i ne vidi drugo rešenje osim da sebe dostojanstveno poništi (samouništi). Na kraju je sasvim nevažno to da li ga i u kojoj meri sredina odbacuje ili ne; on revnosno odbacuje samog sebe i prepušta se tihoj autodestrukciji.
Prvi deo filma je analitičan: definiše psihologiju glavnog lika, sredine i vremena. Poetika drugog dela je portret duhovnosti glavnog junaka. Radivojevićev rediteljski postupak u skladu je sa poetikom i načinom filmskog kazivanja čije osobenosti poznajemo iz njegovih prethodnih filmova. Na delu su Radivojevićeve uobičajene dužine kadrova, uglovi kamere, montažni ritam, kojim određuje i naglašava psihologije likova i atmosferu filma. A ta atmosfera, kako film odmiče, u sve većoj meri sugeriše klaustofobičnost glavnog junaka, njegovu nesposobnost da pronađe izlaz iz psihološkog i životnog ćorsokaka. Odbačen je, u tom smislu, stilski dosledno izveden film.
Glavnu ulogu igra Svetozar Cvetković. Određenje lika prema sebi i njegov odnos prema ostalim likovima, presudni su za sva značenja koja film sugeriše. Dakle, autentičnost lika i, posledično, uverljivost same priče, zavisili su, u dobroj meri, od postavke, razrade i glumačke kreacije. Cvetković je odabrao verovatno najbolje rešenje: lik je izgradio na svom «osnovnom glumačkom stavu», dakle na sopstvenom, bazičnom glumačkom habitusu. To je podrazumevalo minimalnu upotrebu izražajnih sredstava, dakle, svedenost u gestama i mimici.
Takva vrsta glumačke igre često nosi rizik zapadanja u manir, posebno ukoliko karakter tokom filmske priče ne doživljava velike promene. A to je upravo ovde slučaj. To se na momente osetilo u središnjem delu filma, ali promene unutar radnje filma i promena atmosfere u poslednjoj trećini filma otvorili su Cvetkoviću prostor za male pomake u bojenju lika i upotrebu novih elemenata iz sopstvenog registra, naravno, u skladu sa promenom psihološkog stanja glavnog lika.
Ostali likovi u filmu u velikoj meri su podređeni razvoju glavnog; u skladu sa glumačkim prostorom koji im je ponuđen, posebno korektne role ostvarile su Renata Ulmanski (majka) i Ljiljana Medješi (bivša žena).
Film Odbačen predstavlja neku vrstu katarzičnog komentara Radivojevića na «novo vreme» (i «nove ljude»). Taj film je dokaz da u Srbiji još uvek postoji nešto što bismo mogli nazvati moralnom odgovornošću autora i novom pokušaju da se uspostave porušene lestvice vrednosti. Autora koji se, pri tom, nikada ne odriče svog osećanja i poimanja sveta, nego ostaje dosledan i sebi i svom načinu filmskog mišljenja.
Follow
