piše: Nikola Lorencin
Nema više onoga – prema zasluzi i značaju, niti nesigurnog kantara ‘na ravne časti’, niti Milutinu – polutinu… Ovogodišnje takmičenje svih fela od kulture i kulturnih delatnosti za komad(ić) nade i očekivanja da u konkursnom takmičenju pobede i da sa ministarskog astala zakače predlagana ‘sredstva’ (u vidu novčanog iznosa), pokazalo je tek jedno: kasa Ministarstva (ali i – Države) ispraznilaa se dobrano i sada tek kroz sito i rešeto dospevaju do ruku po-tražilaca, do njihovih predloga i nameravanih poduhvata. Stoga, kratkih rukava ostadoše i oni što su očekivali ‘sredstva’ za pokretanje i pokriće književnih delatnosti (od štampanja novih ili već pokrenutih edicija, pa do časopisa i književnih nagrada), oni što hoće teatarske manifestacije i kalendarski već ubeležene festivale (i Nušićijada iz Ivanjice uklonjena), filmski delatnici i njihov – uvek skroman i na crti nestajanja – vapaj kako bi se održali em produkcija, em festivalske priredbe, dakako i prateće nagrade. Kako sada stvari stoje il’ klimaju, možda uz nastalu nevolju da dodamo i jedno pitanje:
Poznajete li Jovana Aćina?
Poznajete! E, to je dobro; imate i rašta da se dičite. Ali šta ćemo kad već čujem: Ne poznajem. Ili: Ček’ da se prisetim…Je l’ to onaj..?
Jeste, to je onaj – Jovan Joca Aćin, reditelj, filmski i tv delatnik, od davnima, još iz vremena Akademije za pozorište, film, radio i tv, valjan i uspešan student (njegovi istraživački – u smislu filmskog izraza – zapaženi filmovi Uskr, Jaje), dokumentarista i tv poslenik (Seks, Mao, LSD ili – život je taki), najzad i autor igranih filmova (Poznajete li Pavla Pleša? I Bal na vodi – njegovo prvo i – drugo ostvarenje: u naponu snage, Jovan Aćin poginuo je u saobraćajnoj nesreći ne dočekavši svoj nasledni film…).
Bal na vodi
Posle iznenadnog rastanka Jocinog sa filmom i stvarnošću koju je svojim delima istraživao, ostala su sećanja i slike iz života, pored filma: ispred Takovske (TV Beograd) razgovaramo, nekada, o radu sa Mama Zorom (urednik i pokretač mnogih uspešnih tv zamisli), a Joca odeven u – doslovno: ‘nošnju’, onu narodnu, bridž pantalone, prsluk, čak i opanci. Šta je to, Joco?
Ljut, nisu mu sve na broju, niti mu je – od dedovine – sve na broju. Traži da mu vrate dedovinu…Onda Joca ode u Pariz, onako, u bridž pantalonama. Tamo počeo da radi i da film protura kroz pariske bulevare i bistroe; Bal na vodi oberučke primljen kod gledalaca i tzv. kritike, a Joca – ode sa filmskog poprišta. Bio se uputio na neko drugo bojište kada je u pomenutoj saobraćajki, negde na banatskim drumovima, nastradao. Bilo je to početkom 90-ih.
Otada, o pomenu na Jovana Jocu Aćina brine njegov brat, Sava, scenograf koji je takođe hlebom s filmskog i televizijskog ambara hanjen. I brat Sava – sve uime sećanje i pažnje dostojne ostvarenog dela Joce Aćina – upriliči nagradu, nazove je prema bratovljevom imenu i prezimenu, te se već godinama statueta Jovan Aćin dodeljuje na beogradskom festivalu dokumentarnog (i onih inih kratkometražnih vrsta) filma. Poseban žiri obično svoju odluku obrazlaže ozbiljno: nagrada se dodeljuje za negovanje filmskog izraza, istraživačkog pristupa, nasuprot konvencijama…za dugoveki rad, i t.d. Vremenom, ta je nagrada postala značajna i stala među viđenijim, u festivalskom redosledu: evo, dobijali su je Puriša, Mak, Boro Drašković, Škanata, Vlatko Gilić, Zoran Simjanović…
Sada, kako stvari stoje, i kako komisije Ministarstva za kulturu odlučuju: novčani deo nagrade, ukida se i – odbacuje: dovoljna je plaketa i kaligrafski tekst na hartiji. Ali, ni za tu rabotu neće biti novaca: onaj koji o nagradi Jovan Aćin brine, Sava Aćin, ‘slobodan filmski i tv scenograf’, nema više para da pokrije i te troškove. Hoće da zaboravi ono što već godinama čuva…I sada, kad smo cara duvaru priveli, da l’ Ministarstvo svojom odlukom vrednuje kvalitet i značaj nagrada koje se polako gase i čiju luču sada hoće i nad Jocom utuliti? Čini mi se, da ću ostati onaj poslednji koji je prošle godine stekao nagradu Jovan Aćin, i uz nju skromno novčano pokriće iza koga je stalo Minstarstvo. O ‘slučaju’ čijie se povesti i hronike prisećam, najbolje će progovoriti sami filmski poslenici, oni iz Udruženja filmskih umetnika Srbije koji se oglašavaju ovim Pismom:
„Udruženje filmskih umetnika Srbije obaveštava filmsku i širu kulturnu javnost da je njegovom projektu – dodela godišnjih nagrade za filmsko stvaralaštvo, i nagrade za celokupni doprinos srpskom filmu (takozvane nagrade za životno delo), kao i nagrade “Jovan Aćin“ za dokumentarni film, koja se dodeljuje svake godine na Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkog filma – ove godine na konkursu Ministarstva kulture uskraćena finansijska podrška. To se dogodilo prvi put posle osam godina kontinuirane podrške prvoj i dvadeset tri, drugoj nagradi. Podsećamo kulturnu javnost da su nosioci Ufusovog priznanja samo za celokupno stvaralaštvo u proteklih osam godina bili živi klasici srpskog filma Puriša Đorđević, Dušan Makavejev, Boro Drašković, Gordan Mihić, Vlatko Gilić, Krsto Škanata, Đorđe Kadijević, Srđan Karanović, Zoran Simjanović… ; da je Ufus prošle godine objavio i publikaciju o njihovom delu, i da je cilj uspostavljanje ovih nagrada bio Ufusova briga o vrednosnom potvrđivanju srpskog filma i njegovom očuvanju na lestvici visoko postavljenih kulturnih ideala. Nekome je to zasmetalo i on je, eto, ove godine svojom odlukom o uskraćivanju finasijske podrške Ufusovim nagradama, tek za traženih četiri stotina hiljada dinara, pored podeljenih sedamdeset miliona za kinematografiju, nastojao da obezvredi kako nagrade tako i same njene nosioce. Smatramo da ovakvo skandalazno obezvređivanje, pre svega kulturne prošlosti srpskog filma, njegovih stvaralačkih rezultata i stvaralaca, posle čega neminovno sledi njihovo poricanje i odbacivanje, nije odraz samo evidentne krize naše savremene filmske kulture, nego i najuverljiviji dokaz odsustva bilo kakve brige za njenu budućnost. Jer u konačnom, ovakva kulturna politika imaće za ishod ono što je u nauci davno već dobro primećeno: ravnodušnost jedne kulture prema svojoj prošlosti najuverljiviji je dokaz propasti te kulture. Svojom kulturnom praksom u oblasti filma resorno Ministarstvo kulture, njegov sektor za savremeno stvaralaštvo sa svojim privilegovanim abonentima (članovima komisija), na najeklatantniji način potvrđuju ovu istinu. Može li tu čovek nešto?“
Može li tu čovek nešto? Mora da može!
Follow
