Aleksandar Rajković
Hamlet postaje celuloidni heroj od kanonskog Hamleta Lorensa Olivijea (kao reditelja i nosioca glavne uloge) iz 1948, preko impresivnog ruskog (sovjetskog) čitanja reditelja Grigorija Kozinjceva iz 1964, potom pomalo romantizovane Zefirelijeve verzije i verzije Keneta Brane devedesetih, do loše i neslavne postmoderne provokacije reditelja Majkla Almerejde iz 2000. sa Itanom Houkom, u kome Menhetn igra Dansku a megakorporacija – Elsinor. Lorens Olivije slika svog junaka u teskobnom enterijeru; Kozinjcev vizuelnom dinamikom naglašava kontraste litica, mora i divlje prirode sa unutrašnjom pustošću nesretnog princa; Franko Zefireli, opčinjen liticama i maglama Škotske, insistira na incestuoznom odnosu Hamleta (Mel Gibson) i majke Gertrude (Glen Klouz); Kenet Brana akcentuje militaristički pravac, ratovanja i osvajanja, kojima danski kraljević nije dorastao. Finski sineast, Aki Kaurismaki, 1987. donosi svoje čitanje Hamleta u savremenom kontekstu, ironizujući svet biznismena i dvadesetovekovnog kapitalizma – bratoubistvo ima jasan finansijski motiv a sam Hamlet ostaje ogoljen od svih elizabetanskih a kasnije i romantičarskih i Weltschmertz simbolika, bez oreola.
No, ako ostavimo finskog proletera i poetu niže srednje klase, Kaurismakija, po strani, gotovo nijedna filmska verzija „Hamleta“ nije toliko dramatično pomerena od klasičnog čitanja šekspirovog teksta kao što je to slučaj sa Hamletom Aleksandra Rajkovića, prikazanom na proteklim festivalima u Novom Sadu i Sopotu, nagrađenim za najbolju fotografiju, montažu, kostim i sporednu mušku ulogu.
Aleksandar Rajković smešta Šekspirove junake na deponiju, na đubrište nadomak Beograda na kome živi grupa Roma. U sumornoj atmosferi, odvija se šekspirovska priča. Hamletov stric, Jova, nije dvorski spletkar i ambiciozni vladar Klaudije, već prevarant i gazda lokalne grupe Roma, preprodavac papira i kartona, žargonski – muvaroš, koji je ubio brata ne bi li se oženio njegovom ženom Jelenom. Elsinor je deponija sa trošnim kućercima i prikolicama. I brojnim, zloslutnim pticama. Toliko ptica, a nigde mora. Taj teskobni eksterijer evocira upravo rusku verziju, a morske litice na koje je Kozinjcev smestio zamak ovde su brda plastične ambalaže. Fotografija neretko postaje preplavljena pticama u letu i plastičnim otpadom, onim koji se beskrajno reciklira, a koji ostaje neuništiv. To vekovno smeće, taj otpad, ostaje neumoljiv trag civilizacije u raspadu. Reditelj Rajković insistira na fotografiji koja sukobljava ptice i otpad. Velikim delom, što na prvi pogled može biti apsurdno budući da je u pitanju duboka psihološka drama, film Hamlet slikan je u totalima, ljudska figura gotovo je beznačajno mala u odnosu na prostor. Krupnih planova ima malo. Total kao plan donosi informaciju. Krupni plan – emociju. No, u Hamletu, emocija se iščitava kroz post-apokaliptični pejsaž – to je beketovska, godoovska emocija ispražnjenosti, istrošenosti, besciljnosti, apsurda egzistencije. Hamletov najbolji prijatelj je jedan beli zec. Hamlet nije Alisa u Zemlji čuda, njegov prostorno-vremenski kontinuum je zauvek nepromenljiv i taj zec je potreba za nečin toplim i živim, nečim što je nemušto, što ne može povrediti. Hamletov otac prikazuje se takođe kao prilika u belom – tako je jezivije. Čuveni igrokaz, koji Hamlet naručuje da bi isprovocirao majku i strica, izvode putujući glumci –mečkari. Mizanscen u ovim scenama je majstrojski. Rajković kao reditelj neretko insistira na udvojenosti planova, na paralelnosti, dvostrukoj strukturi – Jova kao Hamletov stric, kroz prozor svoje prilkolice kao da kroz otvor kadra zaviruje u spoljni svet – i on je zatočenik svoje kobi i lažne slike moći koju nosi. Rajković pomera Šekspirovu priču u još jednom pravcu – Jova ima bolni trenutak uvida i kajanja zbog bratoubistva i na trenutak Petar Božović donosi i ljudski lik Hamletovog strica. Jova i Jelena kao ovaploćenje para Klaudije – Gertruda bogatiji su za jednu karakterniju dimenziju, dok su kod Šekspira oni pre tipovi nego likovi. Ovde, njihovo ubistvo ima koren ne u gladi za moći već u ljubavi. Odnos Hamleta i Zorice (Ofelije) čedan je i čist. Ludilo Šekspirove Ofelije je u monologu o cveću, a Zoričino – u tupom, katatoničnom posmatranju svinjokolja. Naturalizam kojim reditelj slika ovaj porodični raspad efektan je u potpunosti. Estetika Aleksandra Rajkovića u Hamletu zajmi i nešto od dokumentarističkog tona italijanskog neorealizma. Dijalog je oskudan, većina scena su neme. Glumački, maestralni Petar Božović svojom orsonvelsovskom pojavom pomalo je „progutao“ Igora Đorđevića kao Hamleta ali ovaj mladi glumac je prilično odmereno izneo svoj zahtevan lik.
Konačno, u teatru, ukoliko reditelj izostavi norveškog kraljevića Fortinbrasa na koncu komada, jasan je autorski credo – nada je mrtva. Fortinbras, čiji je otac ratovao sa Hamletovim ocem, predstavlja lakmus socio-političkih i kulturoloških konteksta, mogućnost povratka u red. Njegovo prisustvo/odustvo na izvestan način boji duh vremena u kome se Šekspir iznova čita. Na filmu, Lorens Olivije ga potpuno izostavlja, kao i Zefireli. Kozinjcev takođe ostavlja otvoren kraj. Treba li naglasiti da u Rajkovićevom Hamletu Fortinbras, koji treba da oda počasti Hamletu, kao ni Godo, nikada neće doći?
Follow
