Nesmotrenosti i diletantizma je bilo toliko da se prosto nameće potreba da sve zajedno bude zaboravljeno. Novosadski festival je naša kolektivna trauma.
Nikada ni nad jednom festivalskom manifestacijom u našoj zemlji nije bilo više zbunjenosti, mučnine i raznih kontroverznih mišljenja kao o filmskim priredbama u Novom Sadu, koje su zlonamerno i pretenciozno nazvane nacionalnim festivalom srpskog filma. Jednostavno – zloupotrebljena je jedna plemenita ideja i načinjeno vašarište po ugledu na lokalne rok priredbe sa drskom laži da upravo od ovog konfuznog i besmislenog spektakla počinje novo doba za naše filmsko stvaralaštvo.
Zašto se to dogodilo?
Odbacivanje svih vrednosti
Grupa ljudi, nažalost sasvim mladih, koja ne zna šta se suštinski događa u svetu kulture, a još manje u filmskoj umetnosti, isprovocirala je javnost svojim bahatim floskulama o potrebi distanciranja od svega što je bilo stvoreno tokom minulih decenija. Odbačeni su svi sistemi vrednosti, čak i oni na kojima se zasniva savremeni autorski film. Nagrade u zemlji i svetu za njih ne znače ništa, ko će da pamti stare filmove, šta vrede imena i opusi značajnih stvaralaca i umetnika, pogotovu tradicija i istorija!
Primitivno i provincijsko tumačenje nekih već prevaziđenih postmodernističkih shvatanja da sadašnjost nikog ne obavezuje, da ne postoje pravila koja bi trebalo poštovati, posebno onih da originalnost ne znači ništa, da su plagijati poželjni i vredni, da je značajno samo ono što se stvara danas. Ako treba isticati nekakve uzore, onda su to jedino izvesne sumnjive ideje sa margina američkog filma. Jasno je da se time negira postojanje nacionalnih kinematografija, a sve u ime nekakvih slobodnih kretanja i rušenja kulturnog identiteta pojedinih sredina. Obmana je i to da ovakve pojave prožimaju sve evropske kinematografije i zaboravlja da upravo zemlje sa najdužom i istorijski respektabilnom filmskom produkcijom danas više nego ikada vode brigu o svome duhovnom identitetu i svim domenima umetničkog stvaralaštva.
Ni jedna od međunarodnih konvencija, koje se ovde tako olako ironiziraju i odbacuju, nije poništena pa čak ni modifikovana. Ono što je stvoreno i predstavlja trajno kulturno dobro svakog naroda smatra se polazištem, čak danas više nego i ranije, za nova preobražavanja i traganja za drugačijim formama i smislom stvaralaštva.
To je umetnost slobode bez ograničenja u kojoj se sve potvrđuje kroz opšta stremljenja i nacionalne vrednosti. Zašto se onda javlja u našoj sredini onakav primitivizam?
Predistorija jedne obmane
Krajem devedesetih godina, više naših mladih reditelja, pisaca, kamermana, scenografa i kostimografa otišlo je put američkih filmskih ateljea i producentskih kuća. Na žalost, većina tih nabeđenih desperadosa naišla je na zatvorena vrata. To je bilo i za očekivati, jer se u američku produkciju ne ulazi samo sa subjektivnim željama, nego i delima koja su se prethodno potvrdila u svojoj zemlji i širim prostorima kao nešto novo i značajno. Nije stoga slučajno što je mimo svih tih ambicioznih autora bio prihvaćen i na sasvim drugi način, a posle najviših evropskih priznanja, jedino Emir Kusturica. Ostali su životarili sami sa sobom, čeznuli za ponekom reklamom, a pogotovo zelenom kartom, koja bi im omogućila boravak i rad u toj velikoj zemlji. Ti neuspesi su ih združili u nameri da se vrate u zemlju i da sa neprimerenom agresivnošću započnu akcije koje će ih približiti državnim ili budžetskim sredstvima.
Sve ono što su ranije govorili o svojoj zemlji i filmu palo je u vodu i hteli su da se nametnu društvu kao jedine snage koje mogu da stvore film za dvadeset i prvi vek. Grupaški su se infiltrirali u mnoge komisije i forume gde se odlučivalo o novim projektima, a od svega je bilo najzanimljivije da su formirali svoj Filmski centar kao nevladinu organizaciju, koja se finansirala budžetskim sredstvima namenjenim kulturi i ko zna iz kojih još sve donacija. Tako se, zapravo, ostvarilo udruživanje iz materijalnih interesa sa vrlo jasnim znacima da je reč o mafijaškoj solidarnosti.
Istina, bilo je u javnosti, pa i među filmskim umetnicima, dosta naivnosti u verovanju njihovim lepim rečima, kada je odlučeno da se ukine postojeći Institut za film i potpuno učine nevažnim sve druge filmske institucije poput Akademije za filmsku umetnost i sama umetnička udruženja. Privatni filmski centar je promovisan u državni Filmski centar Srbije pod pokroviteljstvom i uz sredstva Ministarstva kulture. Iz današnje perspektive deluje tužno i samo sećanje na onaj čuveni obmanjivački sastanak filmskih umetnika kojima su obećavana bolja vremena, pravedniji sistemi vrednovanja i veća budžetska sredstva za oživljavanje i preporod domaće kinematografije. Mnogi su poverovali i u te lažne nade i zato su se brzo razočarali kada je počela da deluje ta famozna nova institucija. Istini za volju, nešto slično je već dosta dugo očekivano i pripremano, ali na sasvim drugim vizijama. Prevedeni su bili zakoni više evropskih zemalja, koji imaju veoma dobro uređene odnose između društva i filma, a u kojima je bilo izvanrednih ideja na osnovu kojih je moglo da se stvori i naše filmsko zakonodavstvo. Čak su pravljene razne ankete i prikupljane sugestije od uglednih stvaralaca. Međutim, sve je to bilo bačeno u stranu i novi akteri u ovoj igri sada su lansirali ideje kako će država izdvojiti velika sredstva, koja će biti na raspolaganju za realizaciju novih projekata iz čijih prihoda bi se kasnije uveličavalo ovo inicijalno bogatstvo i tako obezbedilo dugoročno i stabilno samofinansiranje srpskog filma. Naizgled sve je bilo lepo zamišljeno ali je tog entuzijazma nestalo kada je trebalo deliti pozamašne sume pojedinim projektima. To je bio i razlog za raskol u upravnom odboru Filmskog centra Srbije čijim pojedinim članovima je postalo jasno da tu nema nikakvog sistema, ozbiljnih kriterijuma i vrednovanja projekata za koja se traže obećana sredstva.
Komisije koje su se tim bavile otvoreno su se zalagale samo za određene grupe ili reditelje i to nisu ni javno krile. Samo su odabrani mogli da uđu u taj krug povlašćenih. Tek jedan producent je pokušao da vrati pozajmljena sredstva, a ispostavilo se da nema kome da to učini, jer jednostavno, na to se uopšte nije računalo. Trošena su, uz to, enormna sredstva za razne prezentacije novog srpskog filma na Kanskom filmskom festivalu gde se ti obećani filmovi nisu ni prikazivali.
Kusturica je bio i ostao izuzetak više kao evropski nego srpski reditelj. Filmovi koji su nuđeni iz te nove serije nastojali su da se kako-tako probiju uz veliki angažman njihovih autora na manje važne ili potpuno nevažne međunarodne priredbe, retko su bili zapaženi, a još ređe isticani kao značajna ostvarenja. Bilo je i toga ali daleko od najavljivanog i očekivanog. O konfuziji u tom sistemu govori i podatak da su pozamašna sredstva dodeljivana i pojedincima u inostranstvu koji nisu imali nikakve veze sa srpskim filmom, a pravljene su i najrazličitije kombinacije. Javnost je bila zaprepašćena na kakve su projekte trošene pare a niz mutnih kombinacija niko nije mogao da razjasni. Mnoge od tih filmova nije uopšte ni registrovala, a kamoli da se bavila njihovim dejstvom ili prepoznavala nešto novo i značajno.
U prvih pet šest godina prve decenije ovog veka produkcija je, gledajući generalno, bila srozana ispod svakog nivoa i udaljena daleko od onih velikih filmova koji su, iz vremena koje se potpuno zaboravilo, činile trajne umetničke vrednosti srpskog stvaralaštva.
Samo nekoliko dela je moglo da izdrži ozbiljnije vrednovanje, ali to nije moglo da opovrgne činjenicu da su dobijala društvena sredstva i dela koja pripadaju kiču i zanatskom primitivizmu. Najgore je to da su finansirani i projekti koji nikada nisu realizovani. Za sve to objašnjenje je bilo – povećan broj filmova!
Bezobzirna manipulacija
Međutim, grupa glumaca i reditelja, koji su u međuvremenu organizovali svoje lične producentske kuće pod zvučnim naslovima, gotovo preko noći su postali veoma imućni, pa glasni i uticajni, da su radili samo sa odabranim grupama saradnika, čak bili i finansijeri projekata za koje umetnički nisu bili zainteresovani koliko za sredstva koja su se iz zajedničke blagajne mogla da isišu na volšeban način. Zar je onda čudno što gotovo niko nije u sve to ulagao svoja lična sredstva i da su svi magloviti putevi vodili Filmskom centru Srbije i Ministarstvu kulture. Kako je tu došlo do korupcije ili rasipništva, manipulacija i povezanosti grupa i pojedinaca i na koji način može se samo da nagađa, jer se u taj krug nije moglo ući sa strane i nepozvan. Jedino što se moglo sumnjati i videti jeste da se u tim filmskim poslovima susreću i ljudi koji se nikada nisu bavili filmom ili su to činili bez umetničkih rezultata i na sasvim neuobičajen način.
Činjenice stoje – da smo krajem dve hiljade šeste godine imali zvanično registrovanih gotovo sto pedeset producentskih firmi ili pretendenata na državna sredstva. Za proteklih deset godina ni jedan novi film, ako se izuzmu velika televizijska studija, nije realizovan sredstvima privatnih producenata. Uloženi su u ove često mutne poslove milioni evra iz državne kase, sistem je izvanredno razrađen, pojedinci su se zaista obogatili, ali umetničkih ostvarenja i značajnijih dometa je ponižavajuće malo.
Da bi se ova nemoć malih novokomponovanih mafijaških grupa prekrila pred javnošću došlo se na spasonosnu ideju da se osnuje nacionalni festival srpskog filma i na njemu stvori atmosfera u kojoj bi se ovakva produkcija promovisala kao kulturna vrednost našeg naroda. Odmah se od početka krenulo megalomanski sa demagoškim frazama, velikim zahtevima i neukusnim obećanjima jer – kako drugačije posle svih neuspeha u zemlji i inostranstvu odbraniti dosadašnju praksu, obezbediti da i dalje u državnom budžetu film ima privilegovano mesto.
Oduvek se verovalo da nema dovoljno para za kulturu, osuđivane su društvene i državne institucije za nerazumevanje, tako je i danas – samo što je film najgore vrste postao izuzetak. Pitamo se kako i zašto? Da bi se nastavilo sa obmanama, neprekidno se i pored očiglednih anomalija lansiraju ideje o procvatu srpske kinematografije, izgradnji novih ateljea, angažovanju najmodernije tehnike, uz koprodukcije velikih filmova sa čuvenim glumcima i rediteljima. Šta se od toga ostvarilo? Jesu li to puste želje ili bezobzirno bacanje prašine u oči našoj javnosti? Priča je stara, poznata, a sada i besmislena – jer, eto, sve se čini da veliki producenti, reditelji i glumci snimaju u našoj sredini.
Zaista, ponižavajuće. Bezobzirna manipulacija.
Trebaju li nam mentori?
Zar je onda čudno da su Filmski centar Srbije i Ministarstvo kulture obezbedili malim mafijašima enormno velika sredstva za pripremanje prvog nacionalnog festivala srpskog filma, veća nego što je ikada dobio Fest, Bemus, Bitef ili neki drugi međunarodni festival ili kulturna manifestacija u našoj zemlji. Sve je trebalo da bude veličanstveno i neviđeno.
Da bi sve bilo drugačije, organizatori ove prevare su zaboravili da uopšte definišu šta su to ciljevi ovakvog festivala, koje su to vrednosti za koje se zalažemo i kako manipulacije dovesti do savršenstva. Sve što je ranije bilo poznato – oni su odbacili.
Nisu hteli da se podsete kako su stručnjaci iz Beograda u svoje vreme, a to je bilo sredinom pedesetih godina prošlog veka, oformili organizaciju Festivala jugoslovenskog filma i u nekoliko generacija vodili ovu manifestaciju veoma uspešno dok nije došlo do raspada državne zajednice. Oni su stvorili Pulski festival igranog filma, Fest, Beogradski festival dokumentarnog filma, a dopunjavali su se sa organizatorima Bitefa ili Bemusa tako da danas postoji apsolutno i proverljivo iskustvo i sposobnosti velikog broja obrazovanih filmskih organizatora, koji bi služili na čast i mnogo većim zemljama nego što je naša.
Momci koji su o tome odlučivali činili su sve kao da su došli iz svemira pa su lansirali laž kako ovde nema nikoga ko bi mogao da organizuje festival po njihovim veličanstvenim zamislima. Da bruka bude veća, želeli su da dovedu mentore čak iz Holandije.
Imali su profesionalno organizovanu direkciju Festa i nekoliko marketinških organizacija međunarodnog renomea, ali nisu hteli da neko nepozvan uđe u ovaj primitivni mafijaški krug. Na opšte iznenađenje sve je to povereno privatnicima iz rok manifestacije Exit da oni po svome ukusu naprave veliku filmsku feštu. To je trebalo da bude zabava a ispala je loša kopija rok događanja u Novom Sadu, na raznim mestima, u lošim tehničkim uslovima, a jedina tehnički opremljena dvorana u gradu ostala je izvan ovog kruga.
Do koje su mere u svemu tome diletanti vršljali najrečitiji primer je bila svečana projekcija na otvaranju festivala u velikoj dvorani Srpskog narodnog pozorišta, za koju nisu obezbeđeni ni najminimalniji tehnički uslovi. Da bi se zasenila javnost – lansirano je više raznih programa, od kojih su neki bar po najavama trebalo da budu zanimljivi, ali je na nekim improvizovanim prostorima bilo svega nekoliko gledalaca ili su predstave prosto otkazivane. To je bruka i sramota! Festivalom su rukovodili ljudi koji nemaju pojma o filmu, a kamoli o nekakvim ozbiljnim festivalskim propozicijama. Sve se to moglo naslutiti već po protokolarnim pozivima i događanjima u kojima nije bilo mesta za mnoge istaknute filmske scenariste, reditelje, glumce, kritičare i uopšte sineaste od znanja i stručnog ili umetničkog integriteta. Zato ne iznenađuje što su mnogi stvaraoci prepoznali sve ove manipulacije i jednostavno se nisu ni pojavili na festivalu.
U ovoj tragikomičnoj farsi ima toliko gluposti da se to kosi sa elementarnim odnosima u društvenim komunikacijama, a pogotovu u oblasti kulture. Zar je to manifestacija koja bi trebalo da ukažu na filmove koji predstavljaju istinske vrednosti i simbole identiteta novog srpskog filma.
Zašto je do toga došlo?
Neki drugi film iz neke druge zemlje
Svako ko se do sada bavio srpskim filmom zna da ideja o nacionalnom festivalu nije nova. On je još sredinom prošlog veka žrtvovan u ime favorizovanog jugoslovenskog filma i politike ravnomernog razvoja svih regionalnih produkcija. Morali smo da se podređujemo takvoj politici kada drugi nisu ni imali filmove. Koliko su puta upravo predstavnici tih nepostojećih produkcija sudili o našim filmovima? Dok su drugi sledili svoja prikrivena ili javna nacionalna i lokalna stremljenja mi smo morali da ćutimo. Zar najjači pritisak da prihvatimo uticaj socijalističkog realizma nije vršen upravo na beogradske filmske autore? Nisu li ideolozi iz drugih sredina godinama opstruirali novi srpski film? Ko nam je nametnuo krivicu i etiketiranje o subverzivnom delovanju kroz savremeni film kojim smo branili uverenje da je film – simbol slobodnog stvaranja, a ne primenjene ideologije? Šta su nam radili zbog onih nekoliko filmova koje su proglasili crnim talasom? Gde je savezna cenzura najviše ometala razvoj produkcije i šta je sve pokušavala da zabrani? Ko je sve umanjivao značaj srpskog filma u svetu i kako su sastavljani programi za inostrane umetničke promocije? Treba li da podsećamo kako su birani filmovi za nominacije Oskara ili programe najznačajnijih svetskih festivala? Kako su hapšeni i proterivani naši najugledniji autori?
Sve se to zaboravilo, kao da ništa nije bilo, nema više sećanja, a ni potrebe za istorijom i trajnim vrednostima. Počinje se od danas, a zvaničnici tog famoznog filmskog centra, preko kojeg su počinjale sve ove manipulacije, obezvredili su stvaralaštvo do te mere da su tvrdili da svako sa ulice može da pravi film i da ne treba ni podsećati na ono što je ranije stvoreno. Za njih i njihove trabante to je neki drugi film i iz neke druge zemlje pa pozivanje na prošlost može samo poremetiti poslove koji su u toku.
To su samo neki od razloga zbog kojih do sada nije definisan nacionalni interes u filmskoj produkciji.
Sistem vrednosti je uništen i odbačen kao recidiv prošlosti. Poznati reditelji i filmovi su prosto marginalizovani ili zaboravljeni. Kako objasniti da značajan stvaralac kakav je Puriša Đorđević ne može u ovom novokomponovanom krugu ili prstenu, koji je načinjen oko državne kase, dobije subvenciju za svoj film i mora da ga snima sa ono nešto malo ponižavajućih maraka što je dobio kao obeštećenje za muke koje je pretrpeo u logoru? Za to vreme se bacaju milioni na anonimuse i potpuno beznačajne projekte! Zar se nismo naslušali članova nekih važnih komisija koje su krojile sudbinu domaćeg filma kada u svojim objašnjenjima zašto su nekom dali sredstva otvoreno i hvalisavo tvrde da su novac dali svojim prijateljima? Sve su uništili i ponizili što su mogli samo su zadržali neke ideološke floskule kako bi prekrili svoje nepodnošljive prostakluke.
Kako ne znaju i ne žele da formulišu šta je nacionalni interes u produkciji, kako ga vrednovati i šta se želi sa njima da obezbedi u domenu stvaralaštva izmislili su najprimitivniju formulu po kojoj je nacionalni festival – producentski festival! Od tri stotine festivala u svetu gde smo pratili sudbinu našeg filma nigde nismo naišli na tako ponižavajuću formulu kojom se obezvređuje sve što je umetničko u srpskoj kinematografiji. Koje to producente mi veličamo i izražavamo im svoju zahvalnost? U Srbiji ogromna većina nazovi producenata samo čeka ili se nada da će se zakačiti za društvena sredstva. Tu se, naravno, ne računaju televizijske kuće, a posebno one dve koje imaju i filmsku produkciju. Kolika je to sve laž i svesna obmana ne treba ni komentarisati. U poslednjih nekoliko godina kod nas se stoga i uobličila praksa i sistem po kome prvo od države valja uzeti novac pa onda razmišljati o filmu. Gotovo ni jedan projekat pre realizacije nije bio osmišljen do kraja, nije posedovao stabilnu umetničku osnovu, precizan obračun, a kamoli da se po završetku posla neko zainteresovao kako su data sredstva potrošena. Stoga ne iznenađuje što je u više slučajeva to bila gola pljačka. Kada se videlo da ne postoji dovoljno argumenata da bi se tvrdilo kako je ovo najuspešnija godina u srpskog filmu, a trebalo je zaseniti prostotu, odlučeno je da se iz festivalskog budžeta finansira završetak više filmova. Jer, organizatorima – kao tvorcima Potemkinovih sela – trebalo je što više naslova. Šta se time dokazuje, kada u svet od trideset filmova možemo da pošaljemo tri ili četiri!
Njih, naravno, nije ni bilo među nagrađenima.
Rekvijem za diletantizam
Tih obmana i zabluda ima toliko da se čoveku prosto smuči da ih sve i komentariše. Ono što je stvaraoce možda najviše povredilo jeste bruka oko famoznog crvenog tepiha i uvođenje međunarodnog žirija.
Ko god je prisustvovao dodeli Oskara ili svečanim projekcijama u Kanu zna zašto služi crveni tepih pred ulazom. Ovde se tom ritualu htelo da dâ poseban značaj. Prvo se isticalo da je produkcija toliko moćna da na ovoj prezentaciji treba da bude sve glamurozno i na nivou spektakla. Protokol su stvarale neznalice i licemeri. Po pozivnicama se vidi da oni uopšte nisu znali ko je ko u srpskom filmu, pa veliki broj uglednih umetnika i nije dočekao njihov poziv. Od onih koji su došli sa svojim filmovima pravljena je selekcija pa se stekao utisak da dva mlada voditelja glumca, koji baš ne znaju mnogo o filmu, treba kao na nekoj estradnoj priredbi da promovišu filmske zvezde. To je zaista bilo mučno gledati jer je ličilo na sve drugo samo ne na ono što su neki od tih manipulanata sa parama očekivali.
Međunarodni žiri je posebna priča. To nije pravi žiri, a nije imao ni nikakvog umetničkog autoriteta niti su njegovi članovi poznavali šta se događa u našoj nacionalnoj kinematografiji i koje bi to nove vrednosti trebalo da prepoznaju i istaknu kao značenja ove manifestacije. Otud su neke njihove nagrade bile bizarne i besmislene.
Naturščik koji je bukvalno igrao sebe je pretpostavljen našim najtaletovanijim glumcima. Da li to znači da svoj duhovni smisao treba da tražimo negde izvan nas samih? Još gore je sa gomilom kritičara iz inostranstva, od kojih još nije viđen ni jedan ozbiljniji komentar.
Nesmotrenosti i diletantizma je bilo toliko da se prosto nameće potreba da sve zajedno bude zaboravljeno. Novosadski festival je naša kolektivna trauma. Zato se i treba nadati da je to rekvijem za završni mafijaški poduhvat kojim se pokazalo da se ovim manipulacijama i mućkama ne može nikuda ni otići ni stići.
Vrednosti pojedinih filmova su posebna priča. Iz te famozne kolekcije novih ostvarenja – svet je prihvatio samo Klopku koja nije dobila očekivana priznanja na ovoj priredbi, ali se nad tim niko nije zamislio. Logično, jer ovo delo nije stvorio reditelj koji pripada filmskoj mafiji. Zašto toliko puta spominjemo, a ne pružamo materijalne dokaze? To i nije posao filmskih kritičara i analitičara jer se kod nas teško može nešto dokazati i u malo većim poslovima nego što su ovi filmski. Ali nepobitno je da su se zainteresovani pojedinci infiltrirali u sve poslove od kojih zavisi filmska produkcija.
Razrušili su postojeće norme, relativizirali sve zakone, založili se za praksu koja njima na kraju donosi određene koristi a i više od toga. Korupcija je i to kada se dogovori kojima će se rediteljima dati pozamaša sredstva a sve pod zaklonom raznih komisija koje su unapred odbijale sve druge autore. Gotovo svi konkursi za scenarije i nove projekte bili su delimično ili sasvim namešteni. U korupcionaškim poslovima i manipulacijama ne znače ništa ni poznata a tek nepoznata imena. Izvršena je, što je najstravičnije u tom sistemu odlučivanja, selekcija na podobne i nepodobne, na one koje bi trebalo forsirati ili potpuno ignorisati i zaboraviti.
Takvi postupci imali su svoju podršku u određenim krugovima, a sve pod parolom da treba favorizovati po svaku cenu nove autore, a posebno početnike (jer je sa njima najlakše manipulisati). Za sve to bila je obezbeđena podrška u ministarstvima koja su donosila odluke i distribuirala novac. Nikada nije pažljivo analiziran ni jedan scenario, a posebno projekat. Još manje se vodilo računa kako je utrošen državni novac. Kako je mogao da se izgubi svaki trag subvencijama za pojedine filmove, a prema svedočanstvima iz stručnih službi Ministarstva kulture?
Lični stav
Najlakše bi bilo da se i dalje kao kritičar, esejista ili istoričar bavim estetskim problemima aktuelnog srpskog filma. Ali to je zatvaranje očiju pred svim ovim anomalijama koje upravo onemogućuju dalji razvoj filma kao umetničkog stvaralaštva. Stvarnost je ta u kojoj produkcija i sve ono što se događa oko nje nameće ovakve očajničke reakcije. Za koga da analiziram filmove, kada publika nema prilike da ih vidi u bioskopima ili televizijskim ekranima? Nisam čuo ni jedan vapaj tih povlašćenih autora što smo se našli u ovakvoj situaciji, pogotovo kada se zna da to ni izdaleka nisu filmovi pravljeni isključivo za festivalsku publiku. Ministarstvo kulture trebalo bi da učini ono što se mora, a što su već učinile neke zemlje u tranziciji – da neutralizuje mafijaške uticaje i da obezbedi zakonitost, apsolutnu nepristrasnost i kvalifikovanu proceduru u sistemu stimulacije celokupnog stvaralaštva. Šta je gore nego ulagati u bezvrednu produkciju i pomagati one koji su u svojim poslovima potpuno izvan domena svesti o nacionalnim stremljenjima i potvrđivanju u domenu duhovnosti sopstvenog naroda. Bez mafije se može, samo ako se hoće. Preterani subjektivizam je obično poraz ili zabluda, možda i neznanje, ali to ne bi trebalo da bude problem za one koji u kulturi o svemu odlučuju.
Nada mora da postoji! Festival nacionalnog filma trebalo bi da bude njen pravi simbol.
Jer to ne može da se iscrpljuje samo u pregledu događaja, registraciji proizvodnih odnosa, ukazivanju na fenomene i promene koje su se dogodile u stvaralaštvu, jer je to oznaka za naše vreme i ove specifične prostore. Između onog što je stvoreno i onog što bi tek trebalo da se ostvari festival bi morao da se sve više poistovećuje sa vrednostima koje su u stanju da se preobraze u nove kvalitete. Ako već ne stvara filmove – festival bi svojom atmosferom i svim onim što može trebalo da doprinosi neprekidnom menjanju formi u izrazu i kreiranju dela koja će biti u stanju da postanu naše pravo filmsko postajanje. Samo tako nacionalni festival može celokupno stvaralaštvo da okreće ka budućnosti.
Zar to nije ono što svi priželjkujemo?
Follow
