Devojke iz snova (r: Bil Kondon, SAD, 2006), ovenčan brojnim „Zlatnim globusima“ i nominacijama za Oskara, zapravo je efektna ekranizacija brodvejskog mjuzikla, nastala na tradiciji najboljih i najzabavnijih holivudskih mjuzikla četrdesetih i pedesetih godina prošlog veka. Inspirisan uspehom i usponom legendarnog Motauna šezdesetih i sedamdesetih godina, film se bavi dramatičnom sudbinom i uspehom crnačke ženske vokalne grupe koja je inovativnim načinom interpretiranja unela svežu krv i novu snažnu energiju u tradicionalni rokenrol, čime je udahnula nove tendencije i osvežila idiom tog muzičkog žanra. Osim izvrsnih pesama iz pera Stivena Traska, najjaču stranu filma čine, kao prvo, nezaboravna scenografija koja je izmešala nostalgičnu parodiju i razigrani raskoš do neslućenih mogućnosti, istovremeno upotpunjujući sveukupan utisak o pesmama uz koje „ide“ i, kao drugo, ekstravaganca glamura i kostima . Muzika, u rasponu od gospela i soula do bluza i fanka na originalan način govori o kulturnim promenama u američkoj pop kulturi burnih šezdesetih godina prošlog veka. Pored Traskovih kompozicija u filmu se čuju i dve tradicionalne pop pesme „Beli Božić“ i „Tiha noć“ koje su vrlo vešto utkane u priču. Ne bi trebalo zaobići ni odličnu koreografiju Fatme Robinson kojom su pesme dostigle idealan spoj plesa, pokreta i zvuka. Najefektniji su trenuci ostvareni u operetskom stilu tokom kojih likovi pevaju pesme i serenade kao što se to činilo u najboljoj tradiciji klasičnih ostvarenja žanra mjuzikla. Odličan film koji od prvih kadrova „okupira“ pažnju i koji se gleda sa velikim zanimanjem, radošću i oduševljenjem do samog kraja. A pri tom nema ni jednu akcionu scenu!
Najoriginalniji pristup muzici ostvario je malijski film Bamako Abderahmana Sisakoa, koji je brehtovskom dramaturgijom i korišćenjem pet specijalno napisanih pesama (autori su Žorž Tofohosu, Umuru Sangare i Kristi Azuma), na poetski snažan način u obliku političke parabole progovorio o nevoljama Afrikanaca sa Međunarodnim monetarnim fondom i Svetskom bankom za razvoj. MMF i SB našli su se na procesu, organizovanom od strane Afrikanaca u improvizovanoj sudnici u dvorištu jedne prenaseljene stambene četvrti, sa ciljem da se utvrdi istina o zloupotrebi finansija namenjenih afričkim nacijama. Pored predstavnika Afričkog građanskog saveza, u krcatom dvorištu uz sudije, optužene, tužioce, svedoke i zainteresovane pojedince, prisutna je i barska pevačica Mele (fascinantna lepotica Aisa Maiga), koja sa nezaposlenim i ogorčenim mužem stanuje baš u tom dvorištu. Mešanje pesama (u tesnoj vezi sa radnjom), dramatike i neizvesnosti suđenja ostvareni su u originalnom spoju estetika melodrame, satire, komedije, drame, političkih ideologija i najpoznatijih angažovanih ostvarenja italijanske i francuske kinematografije šezdesetih i sedamdesetih godina. Istinsko remek-delo svetskog filma, ne samo žanra političke drame, umnogome je dobilo muzičkim etno motivima ali i uspelom parafrazom na džez idiom Kita Džereta.
Džeza je najviše bilo u nepotrebno potcenjenom debitantskom filmu Alena Kultera Holivudlend, svojevrsnoj triler priči o pozadini uspeha u Holivudu. Mnogi filmu zameraju što isuviše podseća na Bulevar sumraka Bilija Vajldera i Grad iluzija Vinsenta Minelija, pri tom, zaboravljajući da je reč o istinitom događaju u kome je glavnu ulogu imao osrednji glumac Džordž Rivz koji je glumio epizode u klasičnim delima poput filmova Prohujalo sa vihorom i Krv i pesak, a koji se proslavio rolom „Čoveka od čelika“ u serijalu Supermenove avanture. Originalnu muziku za film Holivudlend napisao je Markos Zavros u tradicionalnom maniru, ali je zato režiser obilato koristio pop muziku u izvođenju najboljih pevača tog vremena (Frenki Lejn, Pol Enka, Bo Didli, Litl Ričard, Konvej Tviti, Džeri Batler, Pletersi) i izvrsno odabrani džez u interpretaciji velikana poput Lajonela Hemptona, King Pležera, Džona Koltrejna, orkestra Arturo O’Farila i Čiko O’Farila i njegovog Afro-kubanskog orkestra.
Poslednji film Roberta Altmana Radijski šou svojevrstan je omaž sedmičnim radio programima Garisona Kejlora pred publikom u studiju, inače jednoj od najstarijih institucija u američkoj popularnoj zabavi. Ono što varijete znači Nemcima, mjuzikl Britancima, a kabare Francuzima, to je radijski šou uživo za Amerikance još od sredine tridesetih godina 20. veka. Setimo se samo pomame i panike zbog prenosa „uživo“ Rata svetova Džordža Herberta Velsa u nadahnutoj dramatizaciji i interpretaciji Orsona Velsa i Teatra Merkjuri 1938. godine. Garison Kejlor, koji ima svoj muzičko-kritički šou punih 30 godina (emituje se iz Teatra „Ficdžerald“ u Sent Polu u Minesoti, mestu rođenja F. Skota Ficdžeralda), učestvovao je na filmu kao koscenarista i glavni glumac igrajući sebe. Izmišljena priča o okončanju emitovanja radijskog šoa Garisona Gejlora, zapravo je nostalgična priča o jednom dinamičnom i zabavnom periodu američke istorije radija. Pored poznatih glumaca, učestvovanje muzičkih legendi kao što su Džerlin Stil, Robin i Linda Vilijams, Prudens Džonson, Ričard Dvorski (koji je uradio aranžmane i napisao dodatne numere na liriku Kejlora), Endi Stajn, Gari Rejnor, Pet Donohju, Piter Ostruško i Buč Tompson na najbolji način pokazalo je domete kantri i vestern muzike, popa i novokomponovanih šlagera koji „srca slamaju“. Mozaičko-satirična priča o brojnim učesnicima radijskog šoa, sa obe strane rampe, tipično je altmanovska slagalica u maniru Nešvila, Igrača, Kratkih rezova i Kanzas Sitija, tokom koje izukrštane sudbine tvore čvrsto narativno tkivo sa snažnom kritičkom notom usmerenom protiv establišmenta. Izvrsno testamentalno delo jednog od najznačajnijih američkih sineasta, autora koji je itekako zadužio sedmu umetnost tokom karijere duže od pola veka.
Izuzetno funkcionalna muzika čula se u psihološkoj drami Hansa Štajnbihlera Zimsko putovanje, inspirisanim nemačkim romantičnim platnima i Šubertovim spletom pesama istog imena. Osim depresivne Šubertove muzike u izvođenju poljskih muzičara (istakao se Jacek Urbaniak kao solista na flauti) i autorske muzike Antonija Lazarkijeviča, čuju se brojne poznate operske arije, pop muzika i, stidljivo, afrički ritmovi u kenijskim sekvencama snimljenim u Najrobiju i okolini. Ovogodišnji dobitnik „Oskara“ za najbolji inostrani film Život drugih, debitanta Florijana Henkela fon Donersmarka je izvrsna studija života pod stalnom prismotrom Štazi sistema u DR Nemačkoj, lišena nostalgije i ironije. Efektan epitaf totalitarizmu i komunističkoj utopiji, ostvaren u okviru političkog trilera visokog emotivnog naboja, začinjen je odličnom muzikom Gabrijela Jareda i Stefana Muše, takođe i domaćim džezom u izvođenju Seksteta Manfreda Ludviga sa solistom Ernst-Ludvigom Petrovskim, ali i pop pesmama u interpretaciji Angelike Man, Franka Šebela i grupe 4PS.
Inteligentan triler u formi snažne političke drame, Uhvati vatru Filipa Nojsa na pošten i prihvatljiv način ispričao je istinitu potresnu i bolnu priču o zločinu i kazni, izdaji, oproštaju i iskupljenju. Film je posvećen Džou Slovu (1926–1995), borcu za crnačka prava, inače jevrejskom levičaru, koji je kao Titov prijatelj, živeo šezdesetih godina duže vremena u Beogradu. Uz originalnu muziku Filipa Milera, Nojs je briljantno koristio 30 pesama najrazličitijih žanrova: 14 tradicionalnih numera (glumac Tim Robins peva jednu bursku pesmu, njegov kolega Derek Luk jednu crnačku), tri protesne pesme, crnačka pevačica Zamajode Sitoli odlično je pevala dve pesme (na pogrebu i na venčanju), dok je Bob Marli pevao dve sopstvene kompozicije („Could You Be Loved“ i „Exodus / Dreams of Freedom“). Snimljen na izvrsno odabranim lokacijama u Mozambiku, Južnoj Africi i Svazilendu, Uhvati vatru je, definitivno, najbolji film o aparthejdu viđen u našoj sredini. Debitantski film Poslednji kralj Škotske Kevina MekDonalda o prijateljstvu škotskog lekara Nikolasa Garigana i Idi Amina, diktatora Ugande, bleda je i neubedljiva istorijsko-biografska priča u kojoj dominira izvanredni Forest Vitaker kao omraženi vlastodržac. Osim odlične muzike Aleksa Hefesa, u zanimljivoj karakternoj studiji faustovskih nagoveštaja, petnaest pesama našlo je opravdanja da uđe u film. Korišćeni su etno zvuci Afrike, škotske pesme u afričkom ritmu, numere u izvođenju Beti Akidi, Anđele Kalule, Momo Vandela, Toni Alena i perkusionih ansambala Afrike, a jednu pesmu uspešno peva Forest Vitaker. Posebno je impresivna montaža u ritmu odlične afričke muzike kojom je postignut visok nivo dinamike filma.
Nastao na tragu Besmrtne Enki Bilala, animirani film Kristijana Folkmana Renesansa deluje kao hrabar promašaj na svim nivoima uključujući i muziku. Naime, Nikolas Dod je komponovao orkestarsku partituru uz pomoć Luisa Varbeka (u izvođenju Orkestra Filharmonije), da bi režiser pridodao malo elektronske muzike Šarla Olinsa, ni malo ne unapeđujući kvalitet stripovske dramaturgije ove naučno fantastične priče locirane u Pariz 2054. godine. Vrlo dobar provokativni dokumentarac Kirbi Dika Film još nije cenzurisan koristi postojeću baštinu pop muzike koju je odabrao Dondi Bastone. Numere u izvođenju Dejvida Stara, Krisa Balua, Tina Hjuia, Danijela Meja, Kimbre Vestervelt i drugih nama manje poznatih izvođača na lak i rutinski način zaokružuju satiričko-kritički napad na sistem holivudskog ocenjivanja filmova. Izvrsna subverzivna socijalna satira na američki način života Mala mis Sanšajn Džonatana Dejtona i Valeri Feris, pored specijalno komponovane funkcionalne muzike Majkla Dene, obilato koristi dobro odabrane šlagere u izvođenju, između ostalih, Sufjana Stivensa, DeVočKe, Konvej Tvitija, Dejvida Sparkmena, Džona Erliha, Kasandre Eš, Mata Vinstona, Džuli Grifin, Rika Džejmsa i Lindzi Džordan. Režiser Erik Stil u zapaženi dokumentarcu Most, priči o samoubicama sa mosta „Golden Gejt“ u San Francisku, inače inspirisanoj morbidnim detaljima članka „Skakači“ Teda Frenda objavljenog u „Njujorkeru“, uz muziku Aleksa Hefesa, uspešno ubacuje, četiri pesme u interpretaciji Nade Serf („Ni nebo ni kosmos“), Sona Volta („Svet čeka na tebe“), Džoni Mičel („Čovek sa Marsa“) i Haui Deja („Kraj naših dana“). Tako su jezivi i preteći snimci mosta iz raznih uglova korišćenjem funkcionalne muzike dobili potpuno novu i dramatičnu dimenziju koja kao da nagoveštava brojne pokušaje i nekoliko samoubistva.
Snažan indonežansko-australijski „rekvijem za žrtve nasilja i prirodnih katastrofa širom sveta, posebno u centralnoj Javi“, Opera Java Garina Nugrohoa, inovativan je i originalan način obnove ekranizacije mitova (u ovom slučaju epa o Ramajani) u spoju sa savremenom socijalnom slikom sveta. Muzika Rahaja Supanga, S. Kara, M. Huma i M. Sna deluje povremeno poput istočnjačkog bluza punog sete i bola, a efektni plesovi bez muzike ostaju u trajnom sećanju. Najjači utisak, ipak, ostavljaju česta solo a capella koja govore o univerzalnim istinama. Nikada, čini se, strastan ljubavni trougao nije imao lepšu muzičko-plesnu obradu, bilo u pozorištu ili na filmu.
Izvanredno analitični i efektni dokumentarac Sofi Fajns Perverznjakov vodič kroz film u kome poznati teoretičar, mislilac i kritičar Slavoj Žižek na zabavan i originalan način „dešifruje“ neke od naboljih i najpoznatijih filmova u dosadašnjoj istoriji sedme umetnosti, koristi muziku Brajana Inoa na zaista upečatljiv način. Kratki igrani film Kristijana Nemeskua Merilena iz sedmog paviljona koristi pisanu muziku Andrei Toncua na krajnje neinventivan način, dok hrvatsko-bosansko-nemačkom filmu Ognjena Sviličića Armin ni četiri autora muzike (Zoran Kesić, Peter Holcafel, Georg Karger, Mihael Bauer) nisu pomogla da bude bolji. Rumunska socijalno orijentisana drama o savremenoj omladini Bolest ljubavi debitanta Tudora Điurđijua uz muziku Vlajku Golčee dosta dobro koristi deset pesama sa repertoara rumunske i američke rok scene. Zanimljiv nemački dokumentarni film Drugovi po snovima Ulija Gaulkea, o zaljubljenicima u film koji u četiri provincijske zabiti (Burkina Faso, Indija, Severna Koreja, Vajoming u SAD) vode računa o filmskim projekcijama, koristi muziku Marka Ortona, ali i meditativne indijske rage, gitarska bluz sola i korejske horske masovne pesme. Fabriovani pejsaži Dženifer Beikval je priča o kanadskom fotografu Edvardu Bertinskom kroz njegov impresivni rad koji ukazuje na moć globalizacije i dolazak kapitalizma u Kinu i Bangladeš. Pored prirodnih šumova, minimalistička muzika Dana Driskola i povremeno elektronski zvuci u mešavini sa etno melosom dočaravaju zastrašujuću globalnu dehumanizaciju. Izvanredan austrijski dokumentarni film Život u ponavljanjima Tima Novotnog na impresivan način je pomešao muziku grupe „Sofa Surfers“ (čine je Markus Kincl, Volfgang Friš i Volfgang Šlegl) i ulične pesme Bombaja, Meksiko Sitija, Njujorka, Tokija i Moskve koje su zaodenute u nezaboravnu montažu zvuka i slike. Čarobno! U dokumentarcu posvećenom životu i radu Roberta-Boba Vilsona Apsolutni Vilson Katarine Oto-Bernštajn pored muzike Mirijam Katler čuju se i zvuci iz pera slavnog Filipa Glasa, sa kojim je Vilson dugo sarađivao.
Film Miloša Formana Gojine utvare predstavljao je jedan od najvećih fijaska FEST-a 2007. godine, zbog dramaturške neodlučnosti u pogledu žanra (biografski film, istorijska freska, porodična drama, triler) i nejasnoće oko glavnog lika (Goja, opat Lorenco, Ines, glavni inkvizitor) koje su začinjene muzičkim galimatijasom.. Komponovana za film, muzika Varhana Bauera, delovala je rutinski i prikladno, dok su se „pozajmice“ iz „Pogrebnog marša“ Džoša Zenca, „Čuda svetog Antonija“ Roke Banjosa, dela Arvo Parta, Hoze Nieta i nekoliko španskih tradicionalnih numera, kao i jedna škotska (!) pokazale kao nepotreban „luksuz“. Slično je i sa južnoafričkim filmom Gangster Gavina Huda (po romanu Atola Fugarda) dobitnikom „Oskara“ za najbolji inostrani film 2006. godine. Pol Hepker je napisao letargičnu muziku za priču o maloletničkom kriminalu u udžericama na periferiji Johanesburga, koju nisu oživele ni pesme (ukupno osam) lokalnog kompozitora i pevača Zole, ni kolega Vusi Mahlasele, Mafikizoloa, Tuksa i Bravoa. Razočaranje je predstavljao i raskošni film Sofije Kopola Marija Antoaneta, koncipiran kao otvoreni feministički pogled na neshvaćenu kraljicu koju je prikazao kao prvu svetsku medijsku zvezdu! Muzika u izboru Brajana Rajcela od klasične baštine (Žan-Filip Ramo) do dela Dastina O‘Halorana i raznih pop grupa i solista govori dovoljno sama po sebi. Ostalo je nejasno kome je namenjen ovakav film.
Odsustvo muzike najočitije se videlo u filmovima Flandrija Bruna Dimona koji je koristio samo prirodne šumove, kao i Matijas Glasner u Slobodnoj volji, zatim, Šef nad šefovima društvena satira Larsa fon Trira snimljena automatskom kamerom (samo dve kratke scene imaju muzičku podršku, poseta disko klubu i vožnja na vrtešci); Slobodno lebdenje opora storija o beznađu mladih Borisa Hlebnjikova (samo muzika u sceni u disko klubu na početku filma i pesma Toto Kutunja na odjavnoj špici); Džeparoš Đa Džang Kea (samo jedna pesma tokom odjavne špice); Dan noć dan noć, debitantski film Julije Lokteve o etnički nedefinisanoj devojci koja je došla u Njujork u nameri da digne u vazduh Tajms skver, nema ni jednog muzičkog tona, ali ima impresivni dizajn zvuka koji je potpisala Lesli Šac. Argentinska psihološka drama Voda Veronike Čen, uz prirodne šumove, efektno koristi pojačane otkucaje srca tokom plivačkog maratona. U Sušnom dobu Mahamat-Saleh Harun koristi prirodne šumove i dve pesme (jednu peva pevačica Malouma u hotelskom baru, dok se druga, „Kampinski“, čuje tokom odjavne špice a peva je na francuskom Diego). Kvazi dokumentarac Istok Đa Džanga Kea, uz redak dijalog, koristi šumove i elegičnu muziku Lima Gionga u najmanjoj mogućoj meri.
Pozajmicama iz bogate baštine klasične muzike okrenuli su se Manoel de Oliveira u filmu posvećenom Luisu Bunjuelu i Žanu Klodu Karijeru Lepotica večnosti, efektno koristeći samo muziku Antonjina Dvoržaka („Simfonija broj 8“); Radu Muntean u filmu Hartija će biti plava ubacujući u dramatičnu priču o padu Čaušeskuovog režima Verdijevu „Ariju slobode2 u interpretaciji Nane Muskuri; Katalin Mitulesku u filmu Kako sam preživeo kraj sveta, pored pop muzike dosta uspešno koristi muziku zemljaka Aleksandra Balaneskua; Kristijan Pecold u angažovanom nemačkom filmu Jela, na temu glamorizovanog života, obmana i prevara zaokružio je trilogiju dela o likovima koji se bore sa demonima iz prošlosti, koristeći samo muziku Betovena (film iznenađenje Festa premijerno je prikazan na ovogodišnjem Berlinalu); Đong-Bin Jun u filmu Nezaboravno poseže za muzikom Mocarta i Betovena koristeći pored toga i solo gitaru u nekoliko kraćih scena; politički kontroverzan Kajman Nanija Moretija, britak prikaz dramatičnih promena života u Italiji tokom Berluskonijevog režima (ili zabavan omaž italijanskoj filmskoj industriji i posebno produkciji drugorazrednih filmova iz sedamdesetih godina prošlog veka), osim muzike Franka Piersantija i četiri pesme (jedna rok kompozicija, dve arapske numere i italijanska kancona) koristi muziku Hendla u najdramatičnijoj sekvenci; dok precenjen film Stivena Frirsa Kraljica, pored muzike Aleksandra Depla, tradicionalnih škotskih pesama u izvođenju Pitera Andersona i numere Toma Blejdsa, sadrži i ariju Đuzepe Verdija „Oslobodi me“ koju peva Lin Doson.
Aki Kaurismaki u filmu Svetla u mraku, pored muzike grupe Melrouz, koristi i kompozicije Pučinija i Gardela; Entoni Mingela u antisrpskom filmu Provalnik, pored muzike Gabrijela Jareda i grupe Andervorld, koristi i J. S. Baha; istinita epizoda iz nemačke okupacije Holandije Crna knjiga Pola Ferhufena je opora priča o dehumanizaciji na obe zaraćene strane koja, pored pisane muzike za film En Dadli, obilato koristi džez muziku Glena Milera. Klint Istvud u američkoj verziji događaja na Ivo Džimi, svojevrsnom ispitivanju suštine junaštva, Zastave naših očeva, pored sopstvene muzike komponovane za film vešto ubacuje džez: numere iz repertoara orkestra Artija Šoa i pesme Dajne Šor, kao i nekoliko pop pesama pisanih za film (autori: Kajl Istvud, Majkl Stivens, Endrju MekKormak i Grejem Flauers) u orkestraciji Klintovog višedecenijskog saradnika Lenija Nihausa. U japanskoj verziji istog događaja Pisma sa Ivo Džime, inače neverovatno popularnog i uspešnog u Japanu, Istvud kao kompozitore muzike ima dva imena: Kajla Istvuda i Majkla Stivensa, i, ponovo, Lenija Nihausa kao orkestratora i dirigenta. U filmu Ričarda Linkletera Nacija brze hrane koji na nespretan način žigoše potrošačko društvo Amerike kroz komičan prikaz pop kulture uronjene u hamburgere, koka kolu i brzu hranu, najjaču stranu predstavlja povremeno sočan i britak dijalog. Muzika grupe „Friends of Dean Martinez“ dopunjena je lako zaboravljivim pesmama u izvođenju T-Bones-a, Sare Velencuela, Ramona Ajale i Elvisa Perkinsa. Ni povremeni etno ritam Meksika, ni pojačani udarci udaraljki u nekim scenama nisu poboljšali kvalitet muzike u celini. Neujednačen omnibus film Pariz s ljubavlju, iza koga stoje imena 19 sineasta sa svih strana sveta (Bruno Podalides, Gurinder Čada, Gas Van Sent, Džoel Koen, Valter Sales, Danijela Tomas, Kristofer Dojl, Izabel Koiks, Nobuhiro Suva, Silvan Šome, Alfonso Kuaron, Oliver Asajas, Oliver Šmic, Rišar LaGravenez, Vinćenco Natali, Ves Krejven, Tom Tikver, Žerar Depardje, Aleksander Pejn), sadrži originalnu muziku Pjera Adenoa, ali i 16 pesama u izvođenju, pored ostalih, Konveja Tvitija, Žu Ksijana, Mirande Ričardson, Antoana, Kataline Sandino Moreno i Olivije Ruiz. Takođe i zanimljiva sola Serđija Farijasa na gitari i Erika Tervela na klaviru.
Prvi „trčeći film“ u istoriji pokretnih slika, Apokalipto Mela Gibsona, jeftina, sramna, otvorena i predvidljiva propaganda katolicizma, koristi muziku Džejmsa Hornera, uglednog holivudskog kompozitora ali i dve pesme Antonija Zepede. Precenjeni film Pedra Almodovara Vrati se u suštini je španska (nemoralna, brutalna i erotska) varijanta remek-dela holivudskog film noir-a Mildred Pirs Majkla Kertiza, koja uz muziku Alberta Igleziasa i grupe Belisima koristi i četiri popularna šlagera iz Pedrove mladosti. Izraelski antiratni film Balon (tačnije bi bilo „mehur“) Ejtana Foksa, pored originalne klezmer muzike Ivri Lidera, koristi i 24 postojeće pesme, između ostalih i „Čovek koga volim“, koji muškarac peva i svira u gej klubu! Najupečatljivije je izvođenje songova uz gitaru, posebno ona pesma tokom prvog vođenja ljubavi, ali i tri pesme u interpretaciji Bebel Žilberto. U filmu Da bi dopseo u raj, prvo umri Džamšeda Usmonova muziku je komponovao Pjer Avijat a pri kraju filma čuje se, za kratko, pesma u etno maniru Kazahstana. Zanimljiv kirgijski film Rajske priče Gaziza Nasirova i Talgata Asirankulova uspešno je utkao muziku Žandarbeka Bakirova u dramatičnu savremenu društvenu dramu svojstvenu zemljama u tranziciji. Ksilofon i etno zvuci u sekvenci svadbe upotpunili su vizuelnu stranu ostvarenja autorske orijentacije. Odlična ekranizacija romana japanskog klasika Jasunarija Kavabate Kuća uspavanih lepotica u režiji Vadima Glovne omogućila je kompozitorima Zigi Mileru i Nikolasu Glovni („Luks eterna“) da, uglavnom, ezoteričnom muzikom dočaraju prolaznost i usamljenost junaka osuđenih na večno traganje za lepotom. Pored Baha i džeziranih deonica, setni zvuk solo trube kao da nagoveštava tragični kraj priče. Argentinska psihološka drama iz savremenog života U Patagoniji Pabla Trapera uvodnom pesmom o krvi, tokom najavne špice, kao da najavljuje skoru tragediju. Muzika Luisa Šomika, Pala Pandolfa i grupe „Beli glasovi“ uz povremene zvuke drombulja i setne zvuke gitare vešto zaokružuje dramatičnu priču. Pesma „Između tebe i mene“ pomenutog tria tokom vođenja ljubavi utroje posebno je efektna.
Nemačka porodična drama Oskara Relera Elementarne čestice, snimljena po istinitom događaju, vešto je utkala muziku Martina Todharova u zamršeni svet u kome ne postoji izraz „Volim te!“ već u kome caruju perverzije najrazličitijih vrsta. Američki osrednji film strave Kletva 2 Takaši Šimizua na odgovarajući način koristi originalnu muziku Kristofera Janga. Indijski epski film Nikad ne reci zbogom Karana Džohara izdašno koristi muziku nacionalnih klasika Šankara, Loja i Ehsana na impresivan i nezaboravan način u priči o preispitivanju bračne zajednice i romantičnoj vezi izvan braka. U vijetnamskom Priča o Pao Kuanga Hai Ngoa, pored komponovane muzike Trunga Kvoka i Tien Dao Ngujena, inspirisane orijentalnim zvucima flaute, čuje se povremeno preterano sladunjav hor koji u stilu Enija Morikonea (posebno iz filma Pazi, dinamit) nepotrebno odvlači pažnju gledalaca od priče inspirisane istinitim događajem. Izvrstan južnokorejski film U vožnji sa ljubavnikom moje žene Kim Tai-Sika vešto je scenario, fotografiju, muziku (Jeonga Jonga-Jina), montažu, scenografiju i odlične glumačke role uobličio u osobenu crnu komediju dostojnu legendarnog engleskog studija Iling. Cinična priča o neverstvu umnogome je dobila na kvalitetu zbog funkcionalne i prijemčive muzike orijentalnog tempa i ritmike. Kim Ki-Duk je na FEST-u bio zastupljen delom Vreme, razočaravajućom storijom o plastičnoj hirurgiji i manijom kojom joj se pojedinci podvrgavaju. Muzika Noa Hjunga-Vua samo je na trenutke uspevala da ide u korak sa autorovim namerama, posebno je bila efektna u gudačkim deonicama, naročito u scenama sa solo violončelom. Raskošna mešavina žanrova (filmska bajka, istern, romantični ep, fantazija), Zakletva Čena Kajgea veoma je uspešno iskoristila muziku Klausa Badelta da zaokruži vizuelno bogatstvo ostvarenja namenjenog manje zahtevnim gledaocima. Muzika Lim Gionga za film Mrtva priroda Đa Džanga Kea idealno je dopunila elegičan esej o nestanku jednog od najspektakularnijih predela u Kini zbog gradnje tri brane. Giong je muzikom dočarao romantiku prohujalog vremena i nagovestio utopiju sutrašnjice u kojoj će 1.4 miliona ljudi biti raseljeno iz zavičaja zbog „civilizacijskog progresa“.
U filmu Gospođice Andree Štake, uz muziku Danijela Jakoba, Petera fon Zibentala i Tili Vilera koriste se i tri pesme, od kojih je jedna bosanska narodna. Osrednji film sa osrednjom muzikom pokušao je da objasni fenomen gastarbajtera u Švajcarskoj, ali je ostao na pokušaju. Iranka Niki Karimi, inače poznata glumica, u svom drugom filmu, Nekoliko dana kasnije i pored učešća najpoznatijeg nacionalnog kompozitora filmske muzike, Pejmana Jazdanijana, ostala je, čini se, na površini. Priča o psihi savremene urbane žene i krizi srednjeg doba u okviru porodične drame nije se uzdigla iznad osrednjosti i pored vidljivog truda svih aktera.
Feministički esej o drugarstvu i potajnim ljubavnim vezama u filmu Pad Barbare Albert nije dao ništa novo ni originalno. Ni arhivska muzika, 24 pesme u rasponu od „Kuće izlazećeg sunca“ do „Ljiljana Zapada“ i „Pobedićemo2, nije pomogla u naporu autora da iznese stav o savremenoj ženi. Zanimljiva meksička snažna i poetska meditacija na temu brutalnosti i izdajstva, Violina u režiji debitanta Franciska Vargasa Keveda, pored pisane muzike za film iz pera Armanda Rozasa i Kvatemoka Tavira, sadrži dve revolucionarne pesme, pomalo etno zvuka i izvrsna sola na gitari i violina u interpretaciji Edgara Kalderona i Dona Anhela Tavira, inače glavnog junaka priče.
Neprimetnu i neizražajnu muziku imali su filmovi Klopka Srdana Golubovića (autor Mario Šnajder); kamerno minimalističko ostvarenje „7 godina“ Žana-Paskala Atua (autor minimalističke muzike koja sadrži turobne tonove je Frank Delabr); ekscentrična komedija Ja sanjam Mišela Gondrija, pored bezlične muzike pijaniste Žana-Mišela Bernara u izvođenju Orkestra Pariske Filharmonije, koristi i deset pop pesama najrazličitijih stilova; debitant Stefan Faldbaken u filmu Nemir skoro neprimetno koristi muziku Ginge Anvika; poltička drama Put za Gvantanamo Majkla Vinterbotoma i Meta Vajtkrosa diskretno koristi muziku Harija Eskota i Moli Najmen. Isto čini i Alehandro Gonzales Injaritu u nepotrebno pretencioznom i razvučenom filmu Vavilon (kompozitor muzike je Gustavo Santaolala) u kome se, takođe, čuju, pored ostalih, i numere u izvođenju Rijuči Sakamotoa, Ripa Slajma, Ronde Bogota, Šavela Vargasa, Takaši Fudžija, Čalino Sančeza, Fetboj Slima i grupe „Earth, Wind and Fire“. Višeslojni tursko-grčki film Zekija Demirkubuza Sudbina idealno koristi odličnu muziku Edvarda Artemjeva koja naglašava odnose tri glavna lika u priči o „ludoj ljubavi“ uz pomoć šest prijemčivih pesama omiljenih u Turskoj.
Follow
